Бесмртност Христова и страдање

Уласком у стварност палог свијета, Христос је, примивши тијело, слободно примио све подљедице гријеха. Ове посљедице (трулежност и смрт) су се пројавиле када је први човјек сагријешио, односно, када је престао да има заједницу са нествореним Богом. Христологија се од самог почетка суочила са низом искушења на плану тумачења и прихватања догађаја из живота Христовог. Ови догађаји су често несхвативи са логику. Поред Јудејаца који су тражили знаке (1.Кор.1,22) и који су се саблазнили о Христа, , као Бога, који је распет на Крсту, и Јелина који сматраху за лудост „Христово распеће“ (1.Кор.1,23), врло рано су се јавили и докети, који су све догађаје из Христовог живота сматрали привидним. И распеће Христово и смрт Христова су по њима били привидни. У стварности, зањих Христос није умро, црква је одбацила њихове ставове и остала у увјерењу да су сви догађаји из Христовог живота били реални, те да се Господ Христос стварно оваплотио, да је стварно умро и васкрсао. Стога, Црква проповједа свим позванима Јудејцима и Јелинима Христа – Божију Силу и Божију Премудрост (1Кор.1,24). Догађаји из живота Христовог су били реални, и од пресудног значаја за Сотириологију, јер је и спасење, као посљедица свих спасоносних догађаја, реално, а не привидно.

Међутим, и поред јасно изложеног учења Цркве о Оваплоћењу и Васкрсењу Христовом, остао је велики проблем у вези са тумачењем страдања Христових јер је било и оних који су прихватили страдање, али су сматрали логичним да није само страдао Син, него и Отац, будући да није могуће одвојити Оца од Сина. Пошто су Отац и Син свагда заједно, како је могуће да страда Син, а да не страда и Отац? Ово учење су изнијели патропасхити, који су говорили и да је Отац страдао на Крсту. И њихово учење Црква је одбацила као јеретичко, заузевши став да се само Син оваплотио и страдао на Крсту. Новија теологија на Западу има тенденцију да стања која видимо у Икономији пренесе у сферу вјечног Божијег постојања. У том смислу је стигла и до става да страдање није невезано за Бога, за природу Божију. По тм схватању страдање се не супроставља природи Божијој, и сам Бог је, због љубави коју има, вјечно страдалан, навикнут на жалост и бол. Због љубави према човјеку, Бог у свом вјечном постојању има Крст и досљедно томе Крст Христов није нешто сасвим ново, нешто што се сукобљава са природом Божијом. Оваква теологија о христу има много присталица на Западу. Један од водећих је Молтман који сматра да је Бог вјечно страдално биће и да гледајући свијет одозго како страда састрадава са њим. Будући да, по Молтману, Бог од вјечности има идеју о свијету и од вјечности види свијет и све оно што је свијет доживио, Он од вјечности страда.

Схватање попут Молтмановог не наилазе сагласје у православној Христологији. Светоотачко схватање види Бога у Његовом вјечном постојању нестрадалног и слободног од сваког ограничења које има тварна природа. Управо, појам Бога као нествореног укључује овај моменат превазилажења ограничености тварне природе. Бог, да би био Бог, треба да буде нестрадално биће. Стога се страдање и смрт не могу увести у вјечно Божије постојање. Молтман је хтио да стање из Икономије, у коме Бог страда својом страдалном природом на план вјечног Божијег постојања, што је недопустиво. Свако мјешање двају планова Божијег постојања доводи до погрешног поимања Личности Свете Тројице. Христологија је од самог почетка била суочена са искушењем да све оно што је Христос заиста доживио, ове „непорочне страсти“, како их називамо, сматра привидом. Било је врло тешко људима, и то побожним (не само докетима) да прихвате да Бог тварно пролази кроз страдања. Свакако томе доприноси и начело да је Бог нестрадалан, да Бог не подлијеже болу, жалости и смрти. Тако је за многе било скандалозно да прихвате да Христос, као потпуни Бог, ваистину преживљава патњу, бол, страдање и смрт.

Налазећи се пред тајном Христовог страдања, видећи Христа гдје подноси бол и жалост, да страда и умире, православни вјерник жели да то све сматра крајњим и за нас људе несхвативим смирењем и снисхођењем. Прожима га осјећање страха и дивљења, јер је ријеч о таквој љубави и човјекољубљу, који нас стављају у посебан однос захвалности пред Богом. Дакле, један православни вјерник стоји са стријепњом пред тајном Христологије и пита се како је могуће да Христос страда? Како је могуће да Бог нестрадални прима на себе посљедице пада, односно само страдање? Како да схватимо и прихватимо ону страну живота Христовог која није слава него смирење, кеноза и смрт?

Црква је изнијела став да је Христос стварно прошао кроз страдања и смрт, а не привидно. Такође, треба имати на уму да Христос страда вољно, слободно, зато што хоће да страда. Он је, као вјечно биће, по природи, нестрадалан али будући да је слободно биће могао је узети, и поред тога што је Бог, страдање на Себе и страдати, ући у тварну природу и узети посљедице створености природе – страдање и смрт. Овако тумачење полази од тога да је слобода основна одлика постојања Бога као Личности. Ако се заборави да слобода игра врло важну улогу у Божијем постојању, тешко је било шта објаснити на плану страдања Христовог. Објаснити све оно што Христос чини и да при том остаје Бог могуће је једино кроз Тријадологију која подразумијева Свету Тројицу као заједницу слободних Личности. Бог постоји зато што хоће, постоји као слободно биће, а не зато што је такав по природи, што га приморава природа и не може другачије. Због тога је важно да нагласимо да Христос не страда зато што је то сагласно са Његовом природом. Он страда и поред тога што има нестрадалну божанску природу, „страда божански, јер страда добровољно“, по Св. Максиму. Дакле, Господ Христос страда јер хоће да страда ради нашег спасења.

Кључна питања која се постављају поводом Христовог страдања су слиједећа: да ли Христос страдајући за анс престаје бити Бог, односно, како Христос остаје Бог и поред тога што страда?

Престати бити Бог, значи за Христа прекинути заједницу коју као Син има са Богом Оцем од вјечности. Истина да Христос и приликом страдања остаје Бог објашњава се тиме да Христос и приликом Оваплоћења и живота на земљи, као и приликом страдања не прекида заједницу са Богом. Божанска природа Христова која је заједничка са Оцем наставља да постоји. О томе имамо мноштво свједочанстава у новозавјетним списима, која указују да сви догађаји из живота Христовог дају потврду заједништва Христовог, и као човјек, са Богом Оцем. Све што чини Христос чини по благовољењу Очевом, у заједници са Оцем. Христос страда својом страдалном природом, будући да је примио човјечанску природу и сљедствено томе, посљедице људске природе. Пред нама је, дакле, тајна која се не да логички објаснити, него само слободом Бога који је слободан не само када показује силу и него када показује немоћ.

Овај унос је објављен под Разно. Забележите сталну везу.