Интервју: Епископ ремезијански Г. Андреј

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Андреј (Ћилерџић)

Основи црквене коегзистенције у новом миленијуму

Аутор: Славица Лазић, Број 1069, Рубрика Разговор

Ваше Преосвештенство, како сте доживели избор за викара Патријарха и које су области Ваших дужности?

Налазио сам се досада на месту асистента на катедри за Догматику Православног Теолошког факултета Минхенског Универзитета и нисам очекивао овај избор. Нисам се сматрао достојним за епископски чин. А онда сам се сетио мог живота и служења СПЦ, сетио сам се моје љубави према српском народу, нашој традицији и историји. У мојој души сам рекао: то је по Божијем промислу, мораш то да сматраш као позив самог Господа Христа, Пастироначалника Цркве. Спреман сам да дам све од себе да моје епископско служење у Цркви буде на добро и на корист васцелог нашег народа.Као викар Његове Светости ја ћу у првом реду асистирати Његовој Светости у пастирском служењу у Београду. Београд познајем врло добро, јер сам више година био службеник Патријаршије, секретар Светог Архијерејског Синода за међуцрквене односе (1993 – 2005). У мом богословском усавршавању у Минхену концентрисао сам моју пажњу на учење о Цркви, на еклисиологију. Увек ме је интересовала Тајна Свете Цркве. У склопу мојих постдипломских студија увидео сам да су моји најјачи дарови у неговању међуцрквених односа, значи у вези са коресподенцијом са православним и дијалогом са неправославним хришћанским црквама у савременом свету.

Свети Архијерејски Сабор је именовао више младих владика на мајском заседању, како коментаришете ова именовања?

Наша Црква је осећала потребу да јача јединство. Треба знати да сваки нови избор једног епископа означава јачање јединства Цркве. Нови Епископ липљански Г. Јован (Ћулибрк) сигурно ће оснажити рад наше Цркве на Косову и Метохији. Осећала се потреба да један јерарх наше Цркве столује у Пећкој Патријаршији, који ће у сарадњи са Његовом Светости да буде посредник у нашој црквеној мисији са међународним институцијама које делују на Косову и Метохији, а то је врло осетљива и тешка мисија. Владика Јован се показао и досад као веома искусан у тим пословима и он ће допринети јачању наше Цркве и чувању њеног јединства. Сматрам да је то врло значајни избор. То је молитва упућена Господу Богу да сачува свој верни народ и своју светосавску Цркву и да храбро гледамо у сусрет свим изазовима који нас чекају. У Пећи и њеној близини више нема ниједног Србина. Некада се смело из центра ићи пешке до манастира, данас је то немогуће јер као Срби би били изложени великој опасности. Долазили смо недавно колима на свечаност  хиротоније Владике Јована, и да није било КФОР-а, Албанци би ушли у наш ауто и малтретирали нас. Што се другог избора тиче, у Крушевац је дошао један од наших највећих духовника, Владика Давид (Перовић) који је духовно чедо блаженопочившег Патријарха Павла. Сабор је изабрао о. Давида у уверењу да ће он, као Владика Крушевачки, бити свети духовни отац који ће чувати наш народ и наше свештенослужитеље на том простору. Предавао сам пет година у Призренској Богословији и сећам се да су најбољи кандидати долазили из Крушевца и околине. Ту видим такође Божију промисао и милост да је Бог благословио долазак Владике Давида како би још више појачао образовну ћелију у том крају. За трећи избор желим рећи да је долазак игумана манастира Острога, викарног Епископа диоклијског Јована за Епископа нишког веома значајан јер је као његов претходник на катедри нишких епископа велики подвижник и аскета. Све кандидате лично познајем: био сам на свим свечаностима устоличења које су биле врло радосне.

ДОБРА ДЕЛА ХРИШЋАНА

Обзиром да познајете ситуацију у иностранству, какве су могућности и искушења наше Цркве тамо?

Рођен сам у Немачкој. Мој покојни отац је 1944. године емигрирао из Краљевине Југославије са намером да оде за Аустралију, али га је заједно са великом групом Срба у Италији ухапсила Енглеска војска и насилно их пребацила у Немачку. Као ратни заробљеници секли су наши Срби шуме на северу Немачке тобоже као ратна отштета Енглезима због Хитлерових бомбардовања. Срби су у Немачку дошли без ичега, само у њиховим војним униформама. Отац ми је рекао да су хришћанске цркве – Римокатоличка и Протестантска, одмах биле спремне да помогну нашим људима, питајући их да ли им треба помоћ?! Примио сам од оца следеће завештање: сине, да то никада не заборавиш у твојим теолошким размишљањима! Када су дошли у Немачку, Срби нису имали ништа, а добијали су храну, воду, одела и смештај. Моје је искуство да на Западу живе многи људи који имају искрену хришћанску веру. То што су се догматски, канонски и црквено од нас одвојили јесте велика трагедија и искушење. Наша Црква је после Другог светског рата одмах почела са организовањем црквеног живота захваљујући нарочито Владици Николају Велимировићу, који је и сам био политички емигрант и једно краће време боравио са верним народом и свештеницима у Немачкој, а потом отпутовао у САД. Велику помоћ пружили су нам у Немачкој Англиканци у саставу енглеске војске, који нису трпели неправду која је од стране британских војника чињена против Срба на том простору. Ето, Енглези који данас станују у Београду већ годинама служе Божићно богослужење у нашој придворској капели Светог Симеона у Патријаршији, јер немају свој храм.

Никада наша Црква није заборавила добра дела хришћана који су помогли расељене Србе у дијаспори. Римокатолици и Протестанти ставили су нам на располагање своје храмове. Понекад су отказали своја богослужења да би православни Срби могли да служе свету Литургију. Прилике у Западној Европи у вези са деловањем Православне Цркве су више него добре. А тамошње сведочење Православља је по Божијем промислу. Понекад не разумем зашто се толико говори о негативном аспекту дијалога са неправославнима.

Зашто је неопходан дијалог?

Дијалог је потребан зато што је Црква по својој природи призвана да сједини све у Господу Христу, никога не остављајући усамљеног. Сам Господ Христос је водио дијалог са свима, чак са Сатаном (Матејево Јеванђеље, Искушавање). Дијалог треба водити са свима. С друге стране, у свету који се великом брзином мења, интегрише и глобализује, неуједначено хришћанско сведочење шкоди самој природи благовести. Православна Црква има одговорност да у дијалогу сведочи древну веру апостолску и да исправља све што није како треба. И она то чини по природи ствари и у својој самосвести. Годинама сам био члан Комисије за међуцрквену сарадњу – никада нисам приметио да било ко од православних јерараха иде у странпутицу, наиме да направи неки преседан. У тим телима Православље наступа јединствено, једнодушно. Мислим да је у Западном свету сведочанство Православне Цркве примљено са великом захвалношћу. Живимо у епохи дијалога. Не би требало да нас хришћане бије глас како смо једини који нису способни за дијалог. Благодаран сам Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју на поверењу што ме је заједно са Светим Сабором Архијереја Цркве поставио на епископску службу, са титулом Епископа ремезијанског, древне и славне Епископије раног хришћанства. На ремезијанској катедри је до 420. године столовао велики учитељ, проповедник, мисионар и јерарх Цркве Свети Никита ремезијански, један од отаца са чувеног Антиохијског Сабора 378. године којим је председавао Свети Атанасије Велики. Смештена на простору данашње Беле Паланке Епископија ремезијанска административно припада Епархији нишкој којом је Његова Светост Патријарх Г. Иринеј управљао скоро 40 година. Епископија ремезијанска била је иначе од првих векова Хришћанства спона између јединственог, једнодушног и истоверног православног Запада и православног Истока. У чину моје епископске хиротоније 18. септембра у Београду видим дивну Промисао и намеру Божју, да и ја, својим снагама и помоћу Божјом, продужим ову лепу традицију мостоградње Запада и Истока.

ДА СЕ ПРЕВАЗИЂУ РАСКОЛИ

Шта је потребно учинити да би се унапредио хришћански дијалог и јединство међу хришћанима?

Постоји општа жеља у хришћанском свету да се превазиђу расколи, што је, додуше, веома тешко оствариво. Имамо људске слабости, једино се надамо у Божију милост и у Христову помоћ. У Светом Писму пак пише: што је људима немогуће, Богу је могуће (Мт 19,26). И са те позиције смо од самог почетка настанка институционализованог дијалога деловали, надајући се у Божију милост. Треба ми људи са наше стране да Господу Богу пружимо простор да управо Он делује и помогне нам у процесима међусобних трагања. Међутим, то мора свакако да буде на здравој научно-богословској основи, наиме, у дијалозима треба да учествују наши најбољи теолози. У сваком случају треба да будемо присутни. Јако је важан процес рецепције дијалога. Мислим да је проблем у самом Православљу следећи: како све ово пренети верном народу који је вековно изложен страдањима од стране оних са којима треба да ступи у дијалог?! Народ треба обавестити о конкретним садржајима дијалога и пратити како то народ прихвата. Уверен сам да ћемо онда заиста моћи да израдимо моделе црквене коегзистенције у 21. веку и покренути их. У свету који се мења и који тражи одговоре на питање јединства, ми хришћани морамо да понудимо изворне, вековно у Цркви позитивно доживљаване моделе јединства са хришћанског становишта. Православље је позвано да данас што присније манифестује своје свеправославно јединство, што и чини, јер све су чешћи сусрети поглавара Православних Цркава и највиших међуправославних комисија. А водимо дијалог само са средњом струјом хришћанских цркава. Био сам у прилици да чујем озбиљне самокритичке констатације од неких неправославних у вези са могућим хиљадугодишњим погрешним развијањем њихових цркава. Уверење да је њихово одвајање од Православне Цркве довело до погрешног развоја, зближава их са сопственим изворним Православљем на Западу, а камоли са Православнима на Истоку. Десне струје пак не желе дијалог са нама и махом се укључују у антиправославну политику. Има ли пак нешто лепше од истине да захваљујући дијалогу, у ситуацији где готово наде нема, да у нашем националном суноврату и демонизовању српског имена постоји још неки зрачак наде?! Нама је дијалог насушна потреба. И ту видим мудрост наше Цркве да појача својим конкретним одлукама област црквеног дијалога и дијалога уопште. Свакако ће бити потреба да се на Богословском факултету у Београду оснује катедра за теологију међуцрквених односа. Очекујемо од тога оно што је најбоље, надајући се у милост Божију, у Христову љубав према људима. Наша молитва треба да буде жеља коју је и сам Господ Христос изговорио пред своје страдање: да сви који у Њега верују буду једно (Јн 17,11).

То је и тема Ваше докторске дисертације “Модели црквене коегзистенције у 21. веку”. Да ли се наставља појава прелазака у Православље, која је била значајна крајем прошлог века?

Стално има прелазака у Православље из различитих предиспозиција. Највише због мешовитих бракова, затим у академским круговима, а примећени су и монашки преласци у Православље. Недавно је Бенедиктински монах Габријел из Швајцарске, схватио да је Православље изворно хришћанско наслеђе, аутентично хришћанско предање Западне Европе и отпутовао је у Русију да под јурисдикцијом Руске Православне Цркве прими Православље. Такође у Француској има Католичких братстава који су прешли у Православље. У Богословској литератури, у вези са тим преласцима, има пуно дирљивих успомена које свако може да прочита. То нису еуфорични преласци, већ преласци са пуном свешћу да се пре свега треба добро припремити за примање православне вере, на основу озбиљних и чак научних удубљивања у хришћанске догме, у шта сам се и сам уверио на Универзитету у Минхену. Ево, поменућу само један од успеха дијалога Православне Цркве на Западу: неки западни теолози прихватили су критику да се Цркве на Западу не држе оног што је заиста васељенско и саборно, наиме онога што нас уче седам Васељенских Сабора (325-787). Они су тај проблем научно анализирали и могли спознати да је само Православна Црква очувала, и то у најлепшем и најизворнијем облику, учење седам Васељенских Сабора и Светих Отаца.

СЛОБОДА ЈЕ ИЗНАД СВЕГА

На једном међународном скупу у Швајцарској, после дискусије о проблему филиокве (наводног исхођења Духа Светога и од Сина) поједине цркве на Западу прихватиле су брисање филиокве из њиховог символа вере. То је велики успех. Научно утемељено је доказано да је филиокве уведено не у вези са црквеним притиском од стране Римског епископа, него политичким притиском Карла Великог који је хтео да створи Западно Римско Царство, као конкурентно царство Цариградског престола. Данас се све више одржавају округли столови по разним питањима, а то омогућује православнима зближавање Западу, односно овим се отварају врата за прихватање изворног светоотачког учења и евентуални повратак западних хришћанских конфесија својој изворној хришћанској православној вери.

Радим још увек на мом докторату и надам се да ћу моћи после у богословским часописима да  изложим укупна православна гледишта и схватања.

Како видите однос наше државе и наше Цркве, поредећи их са земљама ЕУ?

То је комплексно и тешко питање о коме бољи стручњаци морају да кажу своја мишљења. Мени се чини да је овај садашњи развој у ЕУ нездрав. Реч демократија је код неких често гесло са којим се наступа у жељи да се тамо нешто придобије. При томе се много прича о људским правима и о демократским уређењима, међутим, позадина целог овог процеса је веома нејасна. То видимо на основу статуса нашег српског народа. Моје приватно мишљење је: атмосфера овог процеса треба да буде опуштенија. Истовремено је кристално јасно да постоји жеља код свих народа у Европи да се дође до јединства и заједништва људи који живе у савременом свету, али пре тога морамо једни другима да опростимо и да се помиримо. Проблеми савремене цивилизације се тичу свих нас. Желимо да се ујединимо, али на најбољи начин, кроз дијалог. Ми у Србији можемо да се ослањамо на искуства других народа који су критични према овим комплексним питањима. Служење народу је заједничко дело политичких и духовних структура. Поносан сам што је код нас у Србији појачана спремност да се народ не изложи искушењу дијархије, већ да служење народу функционише на принципу заједничког служења нашем народу. Треба се пак у погледу односа Државе и Цркве држати јасних односних граница и компетенција. Сви заједно треба да служимо нашем драгом и страдалном народу. Нека народ свагда зна да има оца и мајку. Лично не могу негирати да влада извесна таква атмосфера у Западној Европи, одакле ја долазим. После доба просвећености, међутим, Запад је прошао кроз сасвим другачији духовни развој неголи на Истоку. Могу да кажем да су односи Цркве и Државе врло добри, али и другачији. Можда је то она лепа одлика Православља код нас Срба, да својом величанственом светом Литургијом православна традиција плени човека. Нашу лепоту Православља морамо да негујемо ма где се налазили, чувајмо је како би је пренели на оне са којима долазимо у контакт, ма где у свету! Ослобађајмо се тешког послератног атеистичког наслеђа. Нека се односи Државе и Цркве и даље крећу по принципу Симфоније. Када посматрам људе у свету, очигледно су забринути за будућност и оријентацију. Хвала Богу што имамо доброту и милину српске душе. Надајмо да ће наша држава најзад стати на своје ноге, да неће дозволити никоме са стране да нам дође и држи лекције о демократији и људским правима. Немачка канцеларка је недавно у Београду, бар како су то медији пренели, наступала једнострано, а то је критиковано како у Србији тако и у Немачкој, и другде. Радује ме што многи виде да није лепо како неки поступају са достојанством српског народа. То морамо да сведочимо и да истрајемо у томе!

Да ли смо спремни да трпимо и страдамо зарад Царства небеског, како су то чинили наши средњовековни јерарси и државници?

Црква неће бити беспомоћна када је у питању жртва и љубав за свој народ. Наш народ се вековима намучио и платио високу цену за своју слободу. Не смемо нашем народу да стављамо још већи терет. Ако неко треба да се жртвује, то смо ми – на првом месту духовници, монаштво, свештеници и епископи. Слобода је изнад свега. Црква треба да се заузме за моралне вредности, за духовни живот, и то управо примерним делањем и предњачењем у свакој жртви. Црква је позвана да председава у љубави и у служењу народу. Црква ће наставити данас своју мировну мисију неговањем црквеног духа. Наш Богословски факултет и наше богословије пуни су уписаних студената. Видеће се резултати. Питање пак свих питања јесте: какву храну да дамо нашој души?! Стално служење свете Литургије води народ у познање истине да је народ онда најсигурнији и најзаштићенији када је окупљен на светој Литургији. Наш народ мора баш сада да пробуди своју свест да у сваком тренутку стоји пред живим Богом. Сви смо позвани на подвиг у свету који је препун искушења и изазова. Пастири Цркве и државне службе треба да иду испред народа на путу Божијем, како би сви у души носили лик Божји и доброту Небескога Бога Оца.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.