Стеван Книћанин

Магазин

ИЗ СТАРИХ РИЗНИЦА

Пиштољи Стевана Книћанина

Без обзира на бурну биографију, војводу је свакако највише прославило учешће у борбама у Војводини током 1848. и 1849. године.

Кутија с пиштољима и комплетним прибором

Петровданској скупштини 1848, на којој се расправљало о односу према српском покрету у Војводини, присуствовао је и изасланик патријарха Рајачића, прота Павле Стаматовић, са задатком да издејствује подршку Србима „пречанима”. Илија Гарашанин и кнез Александар Карађорђевић били су за пружање помоћи устаницима док се Тома Вучић Перишић противио мешању у сукоб. Коначно, на тајној сесији је одлучено да се Србима у Војводини упути новчана и помоћ у оружју и добровољцима, на чије чело је стао Стевана Петровић Книћанин (1807–1855).

Книћанин је 25. јула код Ковина прешао у Војводину. Од августа 1848. године командовао је српским добровољцима; код Томашевца је предводио добровољце из Србије и војнике Немачко-банатског граничарског пука бр. 12, а почетком 1849. године је био на челу снага код Сирига у Банату. Истакао се у биткама код Панчева и Вршца. По налогу кнеза Александра, 9. марта 1849. вратио се у Србију. Кнез Александар га је 1852. године почаствовао титулом војводе. Истовремено, аустријски цар Франц Јозеф декорисао га је витешким крстом Марије Терезије.

Книћанинов погреб је био догађај ретко виђен у Београду. Церемонији су присуствовали кнез Александар и кнегиња Персида Карађорђевић, митрополит београдски Петар (Јовановић), свештеници, чиновништво, војска, ученици београдских школа, велики број Београђана и доста света из Војводине. По наређењу Франца Јозефа I погребној поворци се прикључила и депутација од 80 официра из свих пукова у Војводини.

Интересантно је да је у нашим музејима сачувано више примерака оружја којим је дарован Стеван Книћанин. Тако се у Војном музеју налази ловачки штуц, дар захвалних становника Војводине. На цеви је у злату тауширана посвета на старословенском језику: „Његовоме превасходитељству, храброме витезу, непобедимоме генералу, разни ордена каваљеру, Совјета Књажества Сербије, Стевану П. Книћанину, за знак вечите признатељности коју му и Аустрија, велика Русија, Отоманска порта, србска Црна Гора и мила мајка Сербија указаними њими грудима за веру и народност Војводине Србске указаше, подносе синови њени предага његова у Сербији живећа Серби браћа”.

Језик којим је писана посвета сасвим је у духу с пансловенским идејама које су бујале током револуционарне 1848. године. На Свесловенском конгресу у Прагу, јуна 1848, предложено је да се за заједнички језик словенске књижевности усвоји старословенски. Ова идеја, наравно, није усвојена, али је очито да су коришћењем овог писма „пречани” – житељи Кнежевине Србије и на овај начин желели да укажу „свесловенску” почаст славноме заповеднику добровољаца.

У Музеју историје Југославије, као дар Јосипу Брозу Титу (дародавац непознат), доспела је сабља с натписом на руском језику: „Народни генерал Ст. П. Книћанин, 1852. године”. Иако у легенди пише да је сабљом дарован за заслуге у борбама 1848–1849, ово оружје је Книћанин, по тада устаљеној пракси, примио из руку кнеза Александра поводом постављења за војводу и сенатора, 1852. године. Коначно, у Историјском музеју Србије чува се дар житеља Чешке – предиван двобојски комплет (два перкусиона пиштоља са прибором), рад једног од најчувенијих аустријских оружара 19. века – Антонина Винченца Лебеде(1797–1857). На оружју је златом туширан натпис „Србину Книћанину браћа Чеси”, те потпис мајстора, на чешком и српском: „Zhotovil A.V.Lebeda v Praze”, односно, „Лебеда у здашном Прагу”. Иако је епитаф на гробу Павла Шафарика исписан старословенским језиком, посвета на пиштољима на чисто српском језику указује да је на изради овог скупоценог дара пансловенски настројених Чеха учествовао и овај велики поштовалац рада Вука Стефановића Караџића. На пансловенски карактер поклона указују и украси на оружју: то су грбови града Прага, Чешке (Бохемије), Србије те „Илирије” (према Жефаровићевој „Стематографији”).

објављено: 01.05.2011.
Овај унос је објављен под Разно. Забележите сталну везу.