Иако смо по броју кућа и станова међу првима у Европи по комфору значајно заостајемо за најразвијенијим земљама. У нашим градовима праве се мали станови, ау селима куће пропадају зато што о њима нема ко да брине. То би био основни закључак из разговора са архитектама и грађевинским инжењерима који су упућени у проблематику становања у Србији.

– Данас се граде јако мало станови. У просеку, од десет станова осам су једнособни до 45 квадрата, највише до 50. Када бисмо имали бољи стандард онда би на тржишту била већа потражња за већим становима од 60 до 80 квадрата мада по површини у односу на европска мерила иони потпадају под социјално становање – каже др Игор Марић, директор Института за архитектуру и урбанизам Србије.

Комфор у Србији је јако релативан појам: имамо доста старих кућа које су настајале у неко друго време, када су важили други стандарди и прописи. Салонски станови који су највише грађени између два рата имали су око сто квадрата, али са данашње тачке гледишта они су неусловни и некомфорни: са мрачним предсобљима, великом дневном собом и малом спаваћом собом коју је већина породица претворила у кухиње. Некада се радио слушао у седам, струја гасила у девет увече, а данас су навике промењене, сваки члан породице има свој засебан ритам живота и потребан му је засебан простор.

Сами себе контролишу

– После рата грађени су социјални станови, нешто квалитетнији него данас. Сада се граде станови за тржиште и сваки инвеститор жели да извуче што већи профит науштрб квалитета, инсталација, зидова, звучне изолације – истиче др Марић и подсећа да су се шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година подизале стамбене зграде које су гарантовале минимум комфора. Иза такве градње стајала је држава кроз стамбене задруге и предузећа, док данас приватне фирме брину искључиво о профиту. Некада је произвођач станова био и корисник па је зато водио рачуна о квалитету стана, а данас мисли пре свега на профит јер гради станове за друге. Инвеститор сам контролише изградњу, а технички пријем објекта је такође под знаком питања јер увек неки назови друштвени па чак и политички разлози условљавају да се објекту да зелено светло за усељење. 

Шта учинити да се побољша наша стамбена изградња? Пооштравање контроле грађевинске делатности чини се као најважнији први корак.

– Предлажем да се поново донесу прописи, који су одређивали минимум комфора. На тржишту се мора уредити колико једна гарсоњера треба да има квадрата, а колико једнособан или двособан стан. Не може гарсоњера да се сведе на 17 квадрата, требало би да има макар 25-26, једнособан стан 35 квадрата – објашњава др Марић.

Нормативи за пројектовање стамбених зграда из 1983. године одређивали су колика је квадратура оставе, собе, ходника, противпожарних степеница. И тада су они на врху социјалне лествице били у прилици да дођу до већег комфора, добијали су станове са уграђеним плакарима, дрво је било бољег квалитета, виши плафони. Пример су стамбене јединице у београдској Његошевој улици или на Дорћолу, како пролази време то су све лепши делови престонице. Нажалост, у последњих двадесет година станови су лошег квалитета због непоштовања постојећих прописа али и недостатка оних прописа и правила који условљавају квалитетнију изградњу.

– Сада је тржишна привреда и никога није брига у каквом ће стану неко да станује, али људи су лаици и ипак их треба заштитити, јер они тек касније схвате све мане свог избора. Нико се не може осећати срећно ако му је дневни боравак мањи од седам квадрата, или ако му је ширина собе мања од два и по метра – истиче др Игор Марић који предлаже да се корисници и купци станова удруже и да надгледају квалитет изградње.

Раније је било лакше контролисати квалитет јер су инвеститори изнајмљивали фирму која је градила станове за њих, тако да су били јако заинтересовани да за што мање новца добију што боље станове. Данас је ситуација обрнута, приватни предузимачи настоје да их станови мање коштају и да их продају што скупље. Квалитет водоводних цеви, тишлераја, звучне изолације је зато под великим знаком питања.  

Народни архитекта

И старост многих кућа је такође проблем. Стручњаци указују да су многе неупотребљиве – многе јесу добро опремљене, најчешће су их градили гастарбајтери, али нису коришћене и по двадесет и више година. Оштећене водоводне цеви, иструлео паркет, кров који прокишњава, влага… Грађевинци истичу да на сваких педесет година треба озбиљно реконструисати кућу која има сталне станаре, а на 25 до 30 година рентијерске куће. Кад се каже реконструкција мисли се пре свега на подове, струју, инсталације, прозоре. Међутим, да то може бити и шанса за подстицај привредног развоја уверава нас Горан Родић, секретар Удружења Привредне коморе Србије за грађевинарство и стамбену привреду.

Он каже да је од два милиона и деветсто хиљада станова и кућа у Србији за обнову зрело милион и триста хиљада. Њихово довођење у ред и енергетске уштеде које би из тога произашле изискују инвестиције од скоро пет милијарди долара.

– Када би се отвориле кредитне линије под повољним условима тако да месечна рата не пређе педесет евра многа домаћинства би се укључила, а то би знатно оживело и грађевинску индустрију, поспешио би се развој мањих грађевинских фирми, грађевинаца, водовоџија, изолатера. Боља изолација на кућама би смањила сечу шума, смањио би се и увоз мазута, уштедела енергија, то је велики инвестициони потенцијал –истиче Родић.

Познато је да су се пре неколико година грађани Аустрије на референдуму изјаснили да уграде топлотну изолацију на кућама како би уштедели енергију и избегли градњу нуклеарних електрана, што се, с обзиром на дешавања у Јапану, показало као далековидо.

Зграде у Србији прогутају чак 48 одсто укупне потрошње енергије. И док просечна годишња потрошња у европским градовима износи 138 киловат-сати по квадратном метру, код нас се потроши 230 киловат-сати. Према подацима Агенције за енергетску ефикасност, од укупне потрошње енергије у Србији пола одлази на стамбене и пословне зграде. У европским градовима инсистира се на штедњи енергије у зградама, док се код нас о енергетским уштедама још не размишља.

Наша држава би имала много више користи ако би подстицала овакав вид уштеде енергије стимулативним мерама. Рецимо, ако би држава кредитирала под повољним условима уградњу термоизолације и ако би се преполовио ПДВ на изолациони материјал имали би сви користи.

За побољшање комфора потребно је низ мера а једна од таквих била би, по речима др Игора Марића, да свака општина одреди архитекту који би хонорарно радио са грађанима сат недељно или месечно и помагао им стручним саветима: како да сруше пола зида, смеју ли да дозидају терасу и како…

Он би имао овлашћење и да испред општине издаје одобрења и даје сагласност, бесплатно црта пројекте и скице. Тако би се спољне и унутрашње промене изгледа станова и зграда одвијале под стручним оком и биле усаглашене, јер ако се терасе застакљују онда је важно да сви станари зграде учине то на исти начин, промене би биле исконтролисане, а додатни рад стручњака платила би општина. И у месној заједници, ако постоји већи проблем у насељу могли би да се окупе грађани и да позову на састанак инжењера и архитекту на консултације. Нажалост, код нас је тај вид комуникације замро, проблеми се ретко решавају заједнички, као што се то некада чинило у стамбеним насељима и блоковима и код нас, или као што се и данас тако ради у европским земљама.

—————————————-

Без дискриминације

Др Игор Марић предлаже да држава субвенционише куповину станова младих брачних парова јер је то од непроцењиве важности за опстанак младих бракова. Он се такође залаже да се помаже младима без обзира на ниво образовања и титуле јер су сви млади људи потребни овој држави без обзира да ли се баве науком или неким занатом.

Подстицање претежно младих научних радника на рачун оних са средњом стручном спремом је дестимулативно за једно друштво, каже директор Института за архитектуру и урбанизам Србије.

——————————————————- 

Порез на кречење

Стамбене зграде су сада прешле у приватно власништво, али проблем је што немамо законски оквир за заједничку бригу о њима. Зграда са више од десет станова третира се као предузеће, и за њу се образују скупштине станара. Ако је скупштина донела одлуку да се плаћају одређена средства за одржавање зграде изван онога што потпада под Инфостан, мора да се ангажује агенција да обави рачуноводствене услуге. Скупштина станара мора да отвори и жиро-рачун јер по закону послује као мало предузеће и потпада под фискалну политику државе. Проблем је и ако неко од станара не жели да плаћа одржавање – не постоје инструменти да га неко на то натера да издвоји новац за кречење, поправљање фасаде, крова…

—————————————–

Статистика

У Србији у просеку сваки становник има на располагању двадесет квадрата. Највише је двособних станова, нешто преко милион, трособних око 770.000, једнособних 550.000, док седмособних има око 16. 000.

Од укупно 2.865.000 станова који се простиру на 190 милиона квадрата у 27.000 објеката нема електричне енергије, купатило нема више од пола милиона стамбених јединица, без водовода је близу 300.000 објеката, а на централно грејање је прикључено 780.000 станова.

Највише стамбених јединица има у престоници, око 650.000.

—————————————-

Живот у минијатури

Београд и Њујорк пореде по отворености према придошлицама, али постоји још сличности. Када би се расписао конкурс за избор најмањег стана оба града би се нашла на врху листе. Наиме, како су медији недавно објавили Њујорчанка Фелис Коен живи поред Централ парка у свом „микроапартману” од осам квадрата. Како би уштедела на простору Фелис је слагала ствари једне на друге, па је и кревет поставила на врх ормана. У почетку је имала проблем од клаустрофобије, али се временом навикла па је чак почела да прима и госте у свој станчић у најелитнијем делу Њујорка чија станарина месечно кошта 700 долара. На петом спрату зграде на београдским Теразијама има четири минијатурне „гајбе”, а највећа је од 12 квадрата.

Најмањи стан има само десет квадрата и власништво је Слободана Баштанина који је продао трособан стан од 28 квадрата на Дорћолу и преселио се на Теразије, а за остатак новца купио је кућу поред Дунава у Старој Пазови где проводи викенде. Преко недеље време проводи у Београду са комшијама, рођацима и пријатељима (може укупно петоро да их стане), а места се нашло и за ципелар са фиокама, мали фрижидер на којем је телевизор, кревет, орман, наспрам ормана радни сто до кога је радна плоча са решоом са две рингле, па судопера и кухињски елемент изнад. Централно грејање, клима, Интернет, Слободан има све што му треба, још само да набави веш машину, али прво мора да јој измисли место.