Срби вјерници

Магазин

ПОД ЛУПОМ: СПЦ И ЊЕНИ ВЕРНИЦИ

Свако побожан на свој начин

Последње две деценије млади све чешће улазе у цркву, што је у време комунизма било неуобичајено, у школе је уведена и веронаука, на Интернету је могуће листати и Свето писмо… а то што се неки верници у храму понашају другачије од осталих – мање је важно

Ускршњи празници и јутро на литургији пред причест, а после поста, за неке младе вернике или оне недовољно упућене, биће нови испит. Да ли ће изговорити молитве како би требало, прекрстити се у правом моменту… Нема сумње да ће неки претходно на Интернету провртети бар један од сајтова који би их у то упутио, питати неког времешнијег у породици. Мада ће већина једноставно ући у цркву певати како знају оно што и црквени хор и људи око њих или ћутати гледајући шта други раде па то понављати. И биће им лепо као да су наизуст изговорили све помало, или мало више, неразумљиве речи из „црквених књига“.

– Чим је дошао, то је велика ствар, нешто га је довело, сан, сугестија, незнање или полузнање, али трудимо се да светињу учинимо приступном на прави начин свакоме. Многи овде схвате да не би требало ићи код врачара, да се не заваравају иако је у несрећи човек спреман да верује свему и понаша се ирационално и раде оно што никада не би. Наше је да укажемо, пружимо сваку врсту духовне помоћи, утехе и радујемо се ако људи одавде оду растерећени. И то је послање Цркве – каже протојереј ставрофор Радомир Поповић, старешина цркве Ружице и капеле Свете Петке.

Ипак, прилика је да од упућених саговорникасазнамо нешто више о томе где је Српска православна црква данас, какви су њени верници с обзиром на то да могу на компјутеру да „листају” Свето писмо, мобилним чак размењују „свете поруке”, а у препуном аутобусу, барем у Београду, путници док пролазе поред неке цркве обавезно се прекрсте. Додуше, млађарија која носи бројаницу радо ће боју „наруквице из цркве“ прилагођавати боји дукса и упорно је носити јер осећа да би то тако требало и преко „фејса” можда чак и контактирати са неким од свештеника који су ту такође умрежени.

– Српска православна црква се труди да одговори на потребе савременог човека, и не либи се да у ту сврху користи и средства савремене комуникације, попут Интернета. Постоје многобројни црквени сајтови, форуми, електронске библиотеке, на којима се сви који су заинтересовани за православну веру могу више информисати о њеним различитим садржајима – каже теолог Андријана Младеновић из Хришћанског културног центра, при манастиру Светог архангела Гаврила у Земуну. – За све хришћане, па и за младе, врхунац живљења у Цркви је управо у евхаристијском учествовању. Тако да бих ја рекла да се доласком на литургију у цркву не завршава све, већ све отпочиње.

Наша саговорница примећује да су у последње две деценије млади све више присутни у цркви.

– Поред веронауке и хорова, има и оних који се баве медијима – радом на различитим верским радио-станицама, затим превођењем, издаваштвом, иконописом, калиграфијом, поезијом, глумом, поклоничким путовањима, организовањем семинара и предавања при црквама. Мислим да би и сами млади људи, у складу са оним што и јесте карактеристика младости, требало да покажу што је више могуће иницијативе и нађу простора за свој рад и стваралаштво под окриљем цркве. И мислим да многи то и налазе! Веронаука у томе свакако помаже, и верујем да ће се плодови њеног рада тек препознати.–Моје искуство говори да у овој земљи заиста постоји велики број младих људи који су веома талентовани и вредни, само је питање да ли смо као друштво, а и као Црква, спремни да њихове квалитете препознамо и даље усмеравамо – примећује Андријана Младеновић.

Ипак, знају ли сви који уђу у цркву да се понашају како доликује таквом месту, у шорцу, голих рамена, девојке нашминкане са ружом на уснама…

– Наш народ је дуго био „одсечен” од активног црквеног живота, током времена комунизма о религији се говорило углавном само погрдним речима. Немајући прилику да се упознају са оним што је аутентично црквено искуство, људи данас често не знају да се понашају у цркви, па се могу приметити различите новине, које могу бити и симпатичне уколико се у њима препозна нечија жеља да се активно укључи и пројави своју веру, али наравно да се само на томе не треба задржати и да то не би требало да постане правило – упозорава Младеновић. – Верујем да ће се баш кроз веронауку и децу која је похађају овај јаз између незнања и жеље да се ипак буде део Цркве премостити и да ће и родитељи имати прилике да више и непосредније сазнају о вери, па и о понашању у цркви. Не можемо сви све одједном да знамо, па бисмо морали да имамо више стрпљења, а и да заиста учимо што више о својој вери, пре свега од оних који о томе заиста имају шта да нам посведоче, а не да се слепо држимо празноверица или обичаја који не дотичу наше срце.

Слично говори и наш саговорник који носи мантију.

– Одлазак на литургију требало би да се схвати као потпуно себепредавање, предавање сопственог смисла, позива на смисао. Човека данашњице, стога, треба едуковати у правцу откривања евхаристијске истине. Литургија је позив: дођи и види – једноставно одговара јеромонах Јефрем (Шекарић), игуманманастира Моравица, иначе апсолвент на Теолошком и Филозофском факултету.

Неки кажу да Црква не треба да излази на Интернет, поготово не на виртуелно социјално поље Фејсбука, примећује јеромонах Јефрем. Али како је данас Интернет цивилизација у успону, у завидном успону, потребно је да се и Црква огласи на том пољу сигуран је наш саговорник. Она не би требало апсолутно да афирмише ту појаву, али ни да се одрекне активног учешћа да и на том пољу мало упути човека његовом смислу.

– Свештеници са Фејсбука морају знати своје границе, границе које не би требало прелазити. Њихов рад на том пољу требало би да едукује људе у смислу опасности коју носи виртуелна цивилизација, да се укаже на то како је виртуелност место масовне појаве психологије разних амплитуда. Виртуелни лик је лик скривеног профила. У реалности се људи од људи скривају и на неки начин чувају морал, у виртуелности пак нема границе, све се открива, откривају се ниске страсти. Црква не треба да окрене леђа овим проблемима већ треба да јасно одговори захтеву времена као што је то чинила у прошлости – уверава игуман манастира Моравица.

А када се током богослужења неки верници на неки начин разликују од других по понашању, изгледу… Горан Раденковић, професор Богословије „Свети Сава” у Београду, која ове године прославља 200 година од оснивања, каже:

– СПЦ је традиција, а не доследност традицији. Она је канон, задата свима нама. Постоје различите експликације побожности. Човек мора да буде срећан и да воли живот. Допустите сваком да испољава своју побожност како мисли да треба. Зашто судити ако је неко другачији? Оно што неки називају „бацањем по поду” јесу метаније, ритуална поклоњена уочи Васкрса која имају свој смисао и место. Достојевски их је, рецимо, сматрао најдубљом суштином источног православног света – подсећа професор Раденковић.

– Што се тиче марама, могао бих слободно да кажем да је детаљ из Посланице апостола Павла Коринћанима буквално тумачен. У Коринту су у време апостола Павла били актуелни оргијастички култови, па су жене учеснице ишле распуштене косе. Он је практично саветовао да хришћанке буду забрађене марамама како би се разликовале. Постоје многе делатности, само се треба распитати. Постоји живи живот цркве. Међутим, ако неко жели да носи мараму у цркви, не ваља га осуђивати. Нити треба осуђивати оног ко без мараме уђе у цркву. Опасно је кад себе поставимо за мерило свега. Ту се губи побожност јер хришћанство је интерперсонално. Оно је људскост и аутентични хуманизам. Треба се замислити дубоко над тајном да је Бог постао човек, а још више да је Христ васкрсао из мртвих и смрћу смрт победио. Хришћанство је религија радости – тврди овај познавалац црквe.

Ипак, колико је Српска православна црква блиска младим људима, да ли им може бити ослонац у овим временима?

– После подвига премијера Зорана Ђинђића и епископа Иринеја Буловића и увођења веронауке у школе, продубљена је свест о постојању вековне институције Цркве, из које је произашла европска цивилизација, додуше сада секуларизована. Религија никад није била ближа деци него данас, када о њој слушају у школским клупама. Она јесте факултативна, али хришћанство и јесте избор. Уредник сам емисије на Јавном сервису „Верска библиотека“, у оквиру „Верског мозаика Србије”, емисије која сарађује са свим конфесијама, посебно са католицима. Не видим да су верници Римокатоличке цркве у нашој земљи привилегованији од верника Православне цркве. За друге делове света нисам компетентан да говорим – каже професор са богословије.

Ипак, он истиче да Српска православна црква има свој сајт, као што га имају и епархије, при црквама постоје библиотеке у које свако може да оде, постоји туристичка агенција за ходочаснике Доброчинство, затим агенција при Храму Светог Саве која организује путовања до Свете горе, Јерусалима, Косова…

– Нисам овлашћен, али хајде да поменем да се у Епархији бачкој за Ускрс скупљају прилози за институцију „Земља живих”, која већ неколико година, уз тим стручњака, лечи људе зависне од наркотика. Ове године наши свештеници су, по савету патријарха српског господина Иринеја, издвојили део примања за отварања народних кухиња на Косову. Постоје многе делатности, само се треба распитати. Постоји живи живот Цркве – истиче Раденковић.

——————————————-        

Инстант комуникација

Знају ли верници молитве и црквена правила? Андријана Младеновић оцењује да они верници коју учествују у богослужбеном животу цркве свакако знају или имају прилике да се све више уче молитви и молитвама.

– То што је Интернет главно средство комуникације данас, за цркву не представља проблем, напротив то се може искористити управо у њеном мисионарском раду, али свакако да то није и једино средство и треба остати свестан и могућих лоших последица које таква инстант комуникација оставља на наше међуљудске односе. За цркву, света литургија је одувек била права мера истинског начина постојања човека. Учествовање у литургији је наша истинска молитва, наше покајање и жеља да будемо једно са васкрслим Господом, да живот и љубав побеђују већ сада и овде, и само тако можемо да истински узрастамо у вери и будемо веродостојни чланови цркве и со свету – објашњава Младеновићева.

———————————————————————– 

Има ли нових обичаја

Девојке и жене обучене у тесне фармерке, али са марамом на глави, рука верника која се током молитве спушта до пода, клечање и љубљење пода у цркви често збуни православце који мисле да су то неки нови верници увели нова правила или их донели са неких других простора.

– Гледано историјски, Црква и канони никад не доносе неке нове обичаје. Постоје богослужбена правила, као симболизми. Хришћански симболи и правила представљају педагошке слике које носе један одређени смисао. Дакле, правила и симболизама је увек било у цркви и увек у активној црквеној интерпретацији, јер богослужење не може постојати без симболизама – одговара јеромонах Јефрем.

——————————————-

Рука је пружена

Како помирити цркву, веру, интересовање младих, безнађе због немогућности да се нађе посао са факултетском дипломом, живот у истом стану са родитељима и после тридесете?

– По антропологу Натану Екерману, налазимо се први пут, због техничке револуције и извесне акцелерације историје, у техносфери. Мислим да је присутна све већа пасивност човека и да су све јачи утицаји медија укључујући и Интернет и друге облике јавне комуникације – узвраћа професор Горан Раденковић. – Болно је што високообразовани људи раде најниже послове у иностранству. Наше друштво је, заиста, остварење театра апсурда. Остварује се оно што су некад биле луде визије Бекета, Јонеска и Камија… Вредности су поремећене. У таквом друштву ни црква није под стакленим звоном јер црква смо сви ми. Она није само институција, већ и загрљај и пружање руке. Тражимо моделе како утицати на верне, посебно младе, и помагати им. Демагогија је давати рецепте за савршено друштво, али зато црква пружа руку сваком ко јој се обрати. Рука је пружена – прихватите је.

——————————————— 

Свакога саслушају

Старешина цркве Ружице и капеле Свете Петке на Калемегдану каже да понекад заиста не мора да чита дневну штампу, али да стојећи пред верницима сазнаје која се несрећа негде догодила или која операција се изводи на ВМА.

– Људи дођу овде због молитве, неки и само из сујеверја, па чак и они који нису крштени или припадају некој другој вери. Ми сматрамо да ништа није случајно већ по вољи Божјој. Све у свему, народа увек има, они из Америке, Британије или Аустралије траже да им пошаљемо водицу са извора Свете Петке и ми то чинимо, упакујемо је као лек и предамо на пошту. Годишње неколико стотина хиљада људи прође кроз капелу Свете Петке, она као да их све дочекује и испраћа

Овај унос је објављен под Разно. Забележите сталну везу.