О Његошевој и библијкој антропологији

Аутор: јеромонах Никодим Богосављевић, Број 1049, Рубрика Црква и уметност

Порастао у области где непрекидно траје борба између земље, мора и неба, између студи и сунца, народа и вера, митрополит Петар II Петровић Његош је ту космичку и земаљску агонију и полемику – борбу и рат – приказао на три равни: космогонијско-есхатолошком, историјском и антрополошком.

Овај је рат избио и отпочео на небу, преселио се затим у човека и на земљу, где непрекидно траје и трајаће до краја света и историје, након чега ће свој епилог имати у есхатолошком Царству Небеском и царству смрти – аду. У питању је, дакле, рат који се из вечности преселио у време, обухватајући сву творевину, словесну и несловесну, све макро и микросветове, припремајући их тако поново за вечност. По напетости и последицама ова је борба, међутим, најдинамичнија и најдраматичнија на антрополошкој равни, јер: Твар је творца човјек изабрана! (ЛМ Посвета 134). Зато ћемо овом приликом нашу пажњу усредсредити на откривање онога шта о човеку и борби у и око њега мисли, богословствује и пева цетињски пустињак, са нагласком на библијско порекло, оквир и садржај његове поетизоване богословске мисли.

Своју космогонију и антропологију Његош је у Лучи, под утицајем неоплатонизма, сазидао на супростављености и међусобном прожимању двају принципа, на дуализму духа и материје, светлости и таме, добра и зла[1].За разлику од небеских пространстава, у коме столује Бог и царује мир и хармонија, на земљи, будући створена за изгон Адама и његовог потомства, тутњају и хуче вихори и немири. Величанствени су песникови описи небеских мирова, светова и шара. Небо је светилиште бића (ЛМ I, 77), блажено жилиште (ЛМ I, 82), вјечно огњиште (ЛМ I, 94), царство свјетовах (ЛМ I, 102), на њему је престол миросијатеља (ЛМ I, 224), на небу душа песникова чује гласе бесмртне музике / и небесну њену армонију која сладост благодатну лије (ЛМ I, 156–158); на небу ред свештени на свему царује (ЛМ II, 70). Земља је, међутим, бурна брежина (ЛК Пролог, 7), блатни и мрачни јудол (ЛМ I, 89), на њој царује метеж ништожни (ЛК I, 698) и безумни (ЛМ I, 186), њено је поднебије гомилама громова вазда тешко и претоварено (ЛМ I, 188–190). Из уста свога анђела-чувара песник сазнаје подељеност неба и земље као области духа и материје, при чему земља не може знати тајне неба: Све што блатној земљи принадлежи, / то о небу поњатија нема; / духовни је живот на небеси, материје – у царству гњилости (ЛМ I, 197–200). Још тамнији и мучнији свет од земље јесте ад, чији је цар Сатана, мрачна душа, неба ненависник (ЛМ I, 292), у коме се пружају црнокраке луче (ЛМ I, 284) и који у црну је облачен порфиру (ЛМ I, 286).

Наведена различитост, удаљеност и супростављеност неба и земље, духа и материје, последица је једне побуне који се одиграла на небу у вечности, пре стварања земље, времена и човека, и која је имала космички велике и далекосежне последице. Реч је о устанку блиставог Сатанаила против свога Творца. Иако се Луча микрокозма у својој песничкој нарацији не држи строго библијског предања[2], суштина, тј. узрок небеског предвременог пада светлог херувима, Његош исправно опредељује у област слободне воље словесних бића. Тако, према Његошу, Творац говори: Истина је, сви бесмртни дуси / да свободе права уживају, / свашто раде што је њима драго / по лакоме и светом правилу (ЛМ III, 207–210). Лако и свето правило јесте логос, слово, смисао који је Бог утиснуо у словесна бића, које омеђава словесност, разумност њихових деловања, али не искључује могућност деловања против овог лаког и светог правила словесноти. Управо се то догодило са Сатаном, испочетка блистателним (ЛМ III, 2117); управо је његова слободна воља творац греха, конкретно гордости: горда се је душа Сатанина / облачила у хаљину црну (ЛМ III, 224–225). Његош апсолутно тачно богословствује када каже да је Сатана, неба одметник (ЛМ V, 15), творац зла: Ова горда и пакосна душа / зла је име у себе зачела (ЛМ III, 231–232); он је злу вјечноме подига катедру (ЛМ III, 330). Дар бића јесте највећи могући дар којим је Дародавац могао даривати разумна бића, и зато је благодарност највиша врлина, а неблагодарност највећи грех: ал’ је име неблагодарности / спрама оца погрешка највећа (ЛМ III, 236–237). Умисливши да је виши од свог Творца, Сатана гордошћу, рођеном у слободној његовој вољи – Бог, дакле, није творац зла, греха, а самим тим ни смрти – устаје на небеског Господара: он је буну зажећ намислио / на равнине неба опширнога (ЛМ III, 283–284).

Последица устанка Сатане на Бога јесте његово, библијски потврђено[3], свргнуће са неба у поднебесје (ЛМ V, 461–510) и потом пад наших прародитеља Адама и Еве, а са њиховим падом и пад читаве видљиве творевине. Постоји разлика између пада анђела и пада човека. Будући да су светли херувим Сатанаило и његови легиони били створени у вечности, у непосредној близини Божјој и да су пали у вечности, њихов пад је искључивао могућност покајања и самим тим био непоправив, тј. вечан. Човек је, пак, створен у времену и с обзиром да је пао наговорен од ђавола, а не сам од себе, његова казна није била вечна, већ привремена, са могућношћу покајања. Поново наглашавамо: заједничко је, дакле, порекло пада анђела и људи – у њиховој слободној вољи која одликује разумна бића. Борба у човеку је борба између служења и творења воље двојице господара: Бога и лажног бога, тј. ђавола. Иако је нетачно Његошево певање о начину стварања и пореклу човека, тачне су његове тврдње о слободи човекове воље и о постојању у њему два духовна закона. О првом пева: човјек воље остаје свободне / ка сви други бесмртни духови (ЛМ VI, 91–92), а о другом овако: његова ће душевна таблица / с обје стране бити начертана / с два сасвијем противна закона: / на једну ће закон правде благе / бит у свете начертан линије, / на другу ће превласника њина / зла свакога црњат се закони – / адски спомен свезе са Сатаном (ЛМ VI, 93–100). Слободна воља човекова се, дакле, бори разапета између ова два закона – закона човекове створености по лику Божјем и закона пале природе, пале под власт Сатане: моћ ће човјек ова два закона, / кад посвети мисли мојој правди, / без икакве муке различити (ЛМ VI, 101–103). Међутим, закон зла ће бити у човеку јачи: али адско проклетије духа човјека ће чешће пљенивати (ЛМ VI, 104–105). Ова борба правде и неправде (ЛМ VI, 106), тј. постојање два начела, два закона у човеку, у потпуности одговара антрополошком сведочанству ап. Павла, које је митрополит Петар 2. свакако морао знати: Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божјем по унутрашњем човеку; али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим. Ја јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? (Рим. 7,19–24).

Унутрашња човекова борба, која је последица његове борбе против Бога, резултовала је као братоборство, почевши од Каина па до краја света и века: Каинови безбројни потомци / злом свакијем земљу испунише (ЛМ VI, 237–238). Другим речима, богоборство рађа рат против самог себе, који се може назвати духовним самоубистовим и коначно завршава братоубиством.

Падови разумних бића узроковали су пад творевине. Зло створено у њима преноси се на бесловесну твар, уносећи у њу смрт[4]. Тако је зло у Сатани творац ада, његовог царства смрти, царства ноћи и вјечног ридања (ЛМ V, 223). У њему је највећа и најдраматичнија борба стихија, јер је његова суштина, заправо, створена борбом зла против добра: дв’је стихије у њем су ужасне, / разљућене највишом крајношћу – / студ и огањ, раздути бурама, / спровођени страшним олујама, / на све краје царства Сатанина / страшном хуком хоре непрестано / у противне своје вихорове (ЛМ V, 224–230)[5]. На другој страни, грех Адамов, и из њега рођена смрт, преселили су се на земљу која је, будући због њега створена, и сама потпала под закон труљења и распадања. Рат у човековој души се преселио у свет и зато свеопшти рат царује у њему: Он је состав паклене неслоге; / у њ ратује душа са тијелом, / у њ ратује море с бреговима, / у њ ратује зима и топлина, / у њ ратују вјетри с вјетровима, / у њ ратује живина с живином, / у њ ратује народ са народом, / у њ ратује човјек са човјеком, / у њ ратују дневи са ноћима, / у њ ратују дуси с небесима (ГВ 2501–2510). У долини плача, бола, уздаха и смрти нико срећан, а нико довољан, / нико миран, а нико спокојан (ГВ 25117–2518). Све је за овај непрекидни рат снабдевено оружјем: Све природа снабд’јева оружјем / против нужде, против недовољства (ГВ 2301–2303); све је наоружано осјем, трњем, зубима, роговима, корама, крилима, брзим ногама (ГВ 2304–2308). За непрекидну агонију земље, небо, пак, као да неће да зна: Земља стење, а небеса ћуте (ГВ 630)! Неосетљивост неба на бескрајну драму човекову, најбоље илуструју речи владике Данила: нада мном је небо затворено, / не прима ми плача ни молитве; / у ад ми се свијет претворио, / а сви људи паклени духови (ГВ 39–42). Удаљеност Бога и затвореност неба земљу су претворили у пакао, у коме су људи један другоме паклени духови.

Коначно, када су човек и земља изгубили сваку наду на избављење, оно је дошло с неба. Измирење неба и земље, Бога и човека извршио је Син и Слово Божје, сишавши са неба на земљу и измиривши у себи Бога и човека, тиме што је као Бог постао човек, односно – Богочовек: син достојни оца превјечнога / обука се у человјечество, / наоржан оружијем правде / и стр’јелама светог просвјештења, / попирући злобу и тирјанство, / добродјетељ у храм освештава (ЛМ VI, 266–270). Тајна измирења неба и земље, Бога и човека се објавила на Крсту, на њему су се укрстиле и измириле вертикала и хоризонтала Нестовореног и створеног, вечности и времена. Крстом и васкрсењем су поражени грех, ђаво и смрт (ЛМ VI, 278). Установљавањем распећа као јединог пута спасења, страдање је крста добородјетељ (ГВ 2324). Отада, крст носити нама је суђено / страшне борбе с својим и с туђином! / Тежак в’јенац, ал’ је воће слатко! / Воскресења не бива без смрти (ГВ 2348–2351).

Као православни митрополит, дубоки религиозни мислилац и песнички геније, Петар II Петровић Његош је читавим својим бићем схватио и одживео драму људског рода и целокупне Божје творевине. Сматрам да се на основу горе наведеног то недвосмислено да закључити. Борба два начела, два принципа, два закона представља суштину постојања палог човека и пале, због човека створене, видљиве творевине. Човека и творевину, разапету између Бога и лажног бога – ђавола, могло је спасити само Распеће. На Крсту је Христос показао да само саможртвена себенежалећа љубав може спасити човека и читав свет. На Гологоти је откривен смисао стварања човека: саморазапињање кроз љубавно служење ближњем и читавој творевини. За такав подвиг, међутим, човек је преслаб; он то може испунити само као богочовек, следујући пример Богочовека Христа. На Крсту, дакле, човек, па и читави народи, спашавају себе, ближње и свет од робовања греху, ђаволу и смрти, из простог разлога што само после крсне смрти долази васкрсење живота (Јн 5,29). Његош – митрополит, мислилац и поета – савршено је то знао, одмислио и испевао. Космичку и личну борбу читавог човечанства и васељене он је одживео у себи, и, коначно, принео себе на жртвеник тој мисли, том стиху и тој вери у преблагог, тихог Учитеља (ЛМ VI, 271). То је суштина библијске антропологије митрополита Петра II Петровића Његоша.

Савременост Његошеве богословско-поетске мисли лежи у савремености, тачније, свевремености и универзалности библијске антропологије коју смо у његовом делу ишчитали. Она је општеважећа за све народе и сва времена. Она људе свих времена и свих народа дели на вјерне и невјерне (ЛМ V, 373), чега смо ми данас, овде, у Црној Гори, сведоци. Зато је Његошева хришћанско-поетска визија човека и света огледало и судија нашим и будућим временима и поколењима.

ФУСНОТЕ

—————

[1] Платонистичко је схватање човекове душе као вечне бесмртне идеје, излећеле из вечнога огњишта и заробљене у теготни оков физически (ЛМ I, 91-95, такође VI, 41-44). О неоплатонистичким елементима у Лучи уп. В. Павићевић, „Објашњење уз Лучу микрокозма“, Луча микрокозма, Целокупна дела Петра II Петровића Његоша, књ. трећа, Београд 1982, 333-336; 344-345, са старијом лит. Његош песничком слободом користи дуалистичке и платонистичке елементе, али није дуалиста и платониста. Он неправославне елементе користи ради грађења драме спева, и, осим тога, као да је са пет првих певања желео да покаже дилеме и трагања античке философије и митологије до Христа, да би у шестом, последњем, показао да је Спаситељ једино решење космичке и људске трагедије.

[2] Главно неслагање је стварање Адама као небеског духа (анђела), његов боравак на небесима и савезништво са Сатаном. Након два дана битке против Бога, Адам се покаје и бива кажњен облачењем у плот и изгнањем на земљу, за то посебно створеном (ЛМ III, 274-280; V, 134-140; VI, 13-30). Осим овога, Његош говори о првобитном постојању мрачног царства, које се свуда ширило, и у коме су становали наказни ликови (те грдобе и тијех изродах…; ЛМ III, 65), који једино Божјем трону нису смели приступати. Ове грдне масе несмислене (ЛМ III, 71) су побеђене од стране Бога, и коначна есхатологија подразумева уништење овог царства: вријеме ће и к тој цељи доћи / да се бездне мрачне освијетле (ЛМ III, 89-90).

[3] Сам Христос каже својим ученицима: Видех сатану где паде са неба као муња (Лк. 10, 18). Такође в. Ис. 14, 12 и Откр. 12, 7-9.

[4] Небиблијско је и догматски неправославно Његошево приписивање стварања смрти од стране Творца, који каже: Смрт ћу извест из мрачне тавнице, / на земљу је пуштит међу њима, / преодјету у разним видовима (ЛМ VI, 61-63).

[5] Посредно је богословски тачно насељавање ада од стране Његоша разним митолошким наказама: хидрама, ехиднама, химерама, драконима и фуријама (ЛМ V, 288-301), јер су ова бића настала под демонским надахућима и сведоче о облицима злом унакажене природе палих анђела. Духовну унакаженост палих демона Његош овако описује: црна лица, роге и репове, / многима се расклопила уста, а многима за врат обрнула, / још изрода свакога гадности (ЛМ V, 477-489).

Овај унос је објављен под Бисерница. Забележите сталну везу.