Православље у Словачкој и прикарпатској Русији

Аутор: Радован Пилиповић, Број 1049, Рубрика Историја

Према досадашњим поузданим сазнањима, на основу изовра првог реда који не пате од конфесионалне острашћености, као и истраживањима римокатоличких историчара, територија тзв. Прикарпатске Русије је крајем XVI века, око 1580 године, била насељена углавном словенско-руским становништвом источно-православне вероисповести.


Црквени и културни центар Закарпатја био је манастир Св. оца Николаја на Черњецкој Гори код Мукачева, подигнут 1360. године. Мукачевски војвода Теодор Коријатовић, као и мармарошки војвода Балица и војвода Драгош су у другој половини XIV века покровитељи Православља.

Од средине XV века утицај Српске православне цркве на северу тадашње Краљевине Угарске није био занемарив. Српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић све до 1439. године имају непосредно Мукачево у своме феудалном поседу у земљама угарске круне.

Од почетка XVII века отпочиње насилно римокатоличење источно-словачких крајева и Поткарпатја. „Ужгородску унију“ прима мукачевски епископ Петроније 1628. године који мисли да се тако може сачувати народ од притисака румунских кнежева који продиру у Мукачевску област и политички је подјармљују. Ти први покушаји увођења уније су били неуспешни, када су православни монаси манастира код места Красни Брод протерали унијатског епископа Атанасија Крупицког. Источну Словачку, велики део њеног становништва, подигао је против уније 1760. године српски свештеник Софроније.

Источна Словачка је крајем XVIII века имала 175 парохија (црквених општина) како наводи рођени Прешовљанин Ј. М. Корабински у своме делу Geographisch-historisches und Produktion Lexikon von Ungern (1786). Делатност гркокатолика почела је да се осећа од средине XIX јер је њихов прозелитски рад, традиционално потпомогнут од Хабсбуршке монархије, довео до опадања броја православних храмова, свештеника и верника.

Почетком XX века делатност унијата је била јако жива, нарочито непосредно пред Први светски рат, када су монтирани политички процеси били топос у антисловенској и антиправославној кампањи Црно-жуте Монархије. Мармарошком процесу из 1914. претходи Загребачки (1908), а следи Бањалучки (1915) процес, као својеврсна политичка инквизиција за Србе (и друге православне Словене), управо „нелојалне“ аустроугарске поданике.

Унијатска (гркокатоличка) епархија у Ужгороду, саветована од мађарске администрације, расписом од 8. јуна 1904. препоручивала својим свештеницима избацивање руске ћирилице и увођење латиничних писмена ради „државне унифкације правописа“. Такви друштвени притисци су утицали на масовнију емиграцију Словака и Русина према Северноамеричком континенту крајем XIX и почетком XX века.

Српски патријарх Лукијан Богдановић (1890–1907), поглавар Карловачке митрополије, је у другој деценији XX века чинио покушаје да се да јачи импулс црквеном животу словачког православља, али је његова погибија то омела, као и трагични друштвено политички ломови који су после 1914. године уследили.

У поменутим крајевима, источне Словачке и Прикарпатске Русије су најважнији примери личног обраћења у Православље, оних људи који су доцније одиграли кључну улогу у формирању православне организације. То су биле личности од духовне чврстине, у којим је народ налазио узор и преко потребни морални ауторитет.

У Православље је прешао Алексеј Георгијевич Тот (1853–1909), професор канонског права у Грко-католичкој богословији у Прешову. Био је духовни вођа православним Русинима у Америци. Други значајни обраћеник био је Алексеј Кабаљук.

Алексеј Кабаљук који се родио у Јасињу 1877. године, путовао је 1905. године у Русију, грозио се мађаризације, сматрајући Угре главним непријатељима свога народа. Са православљем се упознао на Светој Гори, у Јаболчинском манастиру се 1910. замонашио и постао свештеник. Патријарх Лукијан Богдановић му додељује парохијску службу у Мишколцу код Великих Лучки, недалеко од самог Мукачева и Изе. Унијатски конкуренти су се потрудили да му монтирају велеиздајничке процесе „Мармарошке“ 1904. и 1914. године, у којима је био под истрагом за велеиздају. Рођен 30. августа 1877. године, крстио га је унијатски свештеник који је веома волео Русију, давши му на крштењу име Александар. На Светој Гори Атонској у Пантелејмоновом манастиру живео је и подвизавао се отац Варух, пореклом из Закарпатја за кога је Александар чуо и са којим је отпочео преписку. Он је Александру саветовао да крене пут Русије. Пошао је на поклоничко путовање у Јерусалим где је видео да унијатима није дозвољено да служе на Гробу Господњем и тада је почео да се пита „Каква је то унијатска вера?“. На Кабаљука је велики утисак оставила појава Благодатног огња. По повратку из Јерусалима отишао је на Атос где се упознао са оцем Варухом. Ту се задесио Евдоким, епископ волоколамски, и јеромонах Сергије из Јаболчинског манастира у Епархији Холмској. Алексеј Кабаљук је присаједињен Православљу кроз „трећи чин присаједињења“, без миропомазања, само кроз одрицање унијатских заблуда.

ОБРАЋАЊА КАРПАТОРУСА СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Представници „четири жупе“ (Мараморошка, Ужанска, Беречка и Земпланска) подсећали су на историјска права српске јерархије над православнима у Карпатској Русији за време Хабсбуршке монархије. У време јаких унијатске плиме и насртаја 1639. и 1739. године карловачки поглавари Српске Цркве су мислили и о стаду у Мукачеву и околини. Житељи тзв. „четири жупе“ – најбројнијих парохијских заједница су од Српске Цркве тражили подршку која би се очитовала у једном „мандатару“ из духовног чина који би био задужен за све потребе православних у поменутим крајевима. Предлаган је архимандрит Владимир Димитријевић који би кроз рукоположење добио права и дужности викарног епископа Карпатске Русије. Архимандрита Владимира су предлагали мештани ценећи његове свештеничке и мисионарске особине и квалитете.

Житељи села Велике Лучке у Мукачевској жупи изјавили су да „желе свим силама да припадају Православној руској цркви“, као и то „да не признају никакву Унију са Римом и њиховом црквом“. Петицују коју је потписало сто потписника предали су архимандриту Владимиру Димитријевићу који је исту проследио Његовој Светости патријарху српском (первопрестолном митрополиту!) Димитрију.

Неки представници православних су дошли у Београд спровођени од стране митрополита Евлогија и В. А. Бобринског, тражећи помоћ у организовању црквених прилика.

Група православних општина у Прикарпатској Русији се 1. марта 1922. године обратила српском патријарху Димитрију са жељом да добије црквеног „првоначелника“, по могућству Руса из емиграције, али како је сигурно да се чехословачка влада томе противи, предлагано је да то буде викарни епископ, свакако по вољи државним властима.

Алексије Геровски је као један од националних вођа Карпаторуса, рано дошао у сукоб са властима Чехословачке републике, и чак привремено био лишен грађанских права, прогнањем из земље. Велики утицај је имао у комбинацијама око Америчке православне цркве, пошто је велики број Карпаторуса сачињавао тамошњу руску емиграцију. Био је унук познатог вође А. И. Добрјанског, задојен патриотизмом искусио је мађарску тамницу, али је у годинама Првог светског рата имао стаж пребегара у Руској царској армији, борио се за руску ствар у Карпатима.

У неким руским црквеним круговима је одавно носио етикету „поверљивог човека“ патријарха српског Варнаве. Емигрантски стаж и делатност је вршио у Југославији, Немачкој и Сједињеним Америчким Државама. Православну цркву, Руску заграничну, а тиме и православље у Карпатској Русији је сматрао „оружјем за постизање заветног циља“ и антикомунистичке пропаганде. Доста је учинио на прелазу унијата у православље, око 115 парохија је 1934. било спремно да се потчини српској јурисдикцији, а радио је на томе да Карпаторуске емигрантске заједнице у Америци признају првенство и поглаварство патријарха српског Варнаве.

Обраћање становника Прикарпатске Русије Српској православној цркви за подршку против унијаћења, а тиме и губитка руских обележја, била је последња шанса да се одоли спољашњим притисцима. Наиме, 1919. и 1920. године у Прикарпатској области беснео је прави мали рат између православних и гркокатолика око права и власништва над црквама и манастирима.

МИСИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Епископ нишки Доситеј дошао је у мисију у Чехословачку 1921. године. Одмах је са др Касијаном Богатирцем почео да припрема нацрт статута за Подкарпатску православну епархију. Његова мисионарска настојања и деловања међу Карпаторусима представљају значајан допринос очувању Православне вере на традиционално привлачном прозелитском терену за унијатску пропаганду.

Епископ нишки Доситеј Васић је имао низ тешкоћа: некооперативне чехословачке власти, украјинске шовинисте, руске националисте и остале непријатељски настројене према српској јурисдикцији. Међутим, тактичним радом до 1925. године припремио је терен настављачима који су на његовом темељу радили о духовном напретку и изграђивању Православне цркве.

Године 1926. у Поткарпатје је стигао епископ новосадско-бачки Иринеј Ћирић, „познати научник и изузетни организатор“. Њега је пратио синђел Дамаскин Грданички, потоњи епископ мукачевско-прјашевски.

Године 1928. стижe Серафим Јовановић, епископ злетовско-струмички за чијег мандата се живо настоји да се Устав будуће епархије што више разради. Епископ битољски Јосиф Цвијовић је 1930. године изабран за епископа-егзарха православне цркве у Прикарпатској Русији, али је након годину дана разрешен по сопственој жељи. Велики му је помагач у мисионарском раду био др Јустин Поповић, професор Битољске богословије. Министар спољних послова Чехословачке републике Едуард Бенеш је још 1926. године у контактима са представницима Српске православне цркве исказао став своје владе „жели на том месту да види Његово Преосвештенство епископа битољског господина Јосифа“.

Ангажовање митрополита Јосифа у Прикарпатској Русији подстицала је и Краљевина СХС. Министар спољних послова је писао Синоду: „да изволи омогућити преосвећеном господину епископу Јосифу што скорији одлазак на нову дужност што би било како у интересу саме цркве тако и у интересу добрих односа који постоје између нас и савезничке Чехословачке“.

Мукачевско-прјашевска епархија је добила коначно епископа 1931. године у личности образованог и искусног, са стањем ствари у Поткарпатју добро упозантог, др Дамаскина Грданичког.

Овај унос је објављен под Бисерница. Забележите сталну везу.