Што је писац већи, ближи је Богу
Број 1044, Рубрика Разговор
Љубица Арсић је књижевница и професор српског језика. У књижевном животу постала је позната по својим кратким и ефектним причама написаним слободно и маштовито. За романе „Чувари казачке ивице“, „Икона“, „Манго“ и књиге прича „Барутана“, „Зона сумрака“, „Прст у месо“, „Ципеле бувине боје“, „Тиграстија од тигра“ добила је престижне награде: Борисав Пекић, Лаза Костић, Златно перо, Андрићева награда.
У роману „Икона“ настојали сте да превреднујете традиционалне књижевне вредности и у постмодернистичком кључу испричате „Швабицу“ Лазе Лазаревића. На који начин писац поставља у савременом контексту пред читаоца суштинска питања о слободи и одговорности, а да не буде одвећ старомодан или превише авангардан у светлу књижевних конвенција?
– Тема слободе никад није старомодна јер се од рођења за њу боримо и целог живота размишљамо шта слобода значи, све док не дођемо до парадоксалног али једино прихватљивог сазнања да смо слободни онда кад успемо да поставимо себи ограничења – у достизању среће не смемо да повредимо себе нити друге. Како човек сазрева мења се и његово схватање слободе, од детета које слободу схвата као отимање и бекство од стега па до одраслог који би требало да схвата да му је све дато али му није све на корист. Нажалост, многи људи не дођу до таквог закључка.
Занимљиво је како се појам слободе огледао код различитих ликова у светској књижевности.Мадам Бовари је сматрала да је слобода да се с љубавником вози у кочији, Раскољников је себи допустио да убије бабу зеленашицу да би њеним новцем усрећио друге, Чичиков путује и купује од спахија мртве душе.
Мој лик, Лаза Лазаревић, повређује љубав јер бежи од ње, повређује девојку која га воли, па повређује и сопствени таленат потискујући га у други план и сматрајући га неважним. У „Икони“ сам испричала баш ту причу о осујећењу и бићу које није превазишло многобројна ограничења на путу до љубави.
Да ли свевремене традиоционалне вредности појмова као што су породица, вера и нација обавезују писца?
– Писца ништа не обавезује. Њему је, такође, као и сваком другом човеку, дато да слободно одлучује шта му ваља чинити али његов таленат обавезно долази до ових великих тема. Што је писац већи, оне су све видљивије. Мислим да нема писца који се није позабавио темом породице, то је неминовно јер се у њој све гради, муке и радости од којих смо после саздани. Породица је веома интересантна књижевна тема, она је истовремено и гнездо, топли дом али затвор и опасан атак на интиму. Може да буде и јазбина, ругло, као код Карамазових. Кад кажемо породица, обично мислимо на идилу али често није тако. Испод танке покорице ври и клобуча као у средишту Земље.
Вера и нација неминовно куљају из језика на којем писац ствара, јер ко је већи Енглез од Шекспира или Рус од Достојевског?! Што је дрво дубље кореном у земљи тиме ће му бити виша и раскошнија крошња. Нема анационалних писаца, нема их међу великима, такође нема међу великима писца који се није позабавио смислом (бесмислом), односно Богом. То је тешко и не полази многима за руком. Кад се додирне велика тема вере, ако писац није довољно надарен лако склизне у патетику и кич, и призива Бога и свеце на свакој страници.
Као добитница стипендије Фонда „Борислав Пекић“ (за дело у настајању) за роман „Икона“, изјавили сте да је Пекић био велики писац раскошног талента што се кроз питања од човеку приближава тајни Бога. Да ли писци свесно одлучију када пишу популарну литературу а када се посвећују истинском уметничком делу, пишући за вечност?
– Не, ништа унапред не одлучују, свако ради оно што може и како најбоље уме. Они што пишу тривијалне књиге само тако и умеју, јер свако од нас писаца машта да да најбоље, да буде велики, Андрић, Гогољ, Томас Ман. И свако иде до свог максимума, даље не може. Неко види до ограде, неко преко до ливаде, а неко још даље, до пруге и воза. Сумњам да би неко рекао: Ремек-дело може и да сачека, дај да сад мало забављам полуписмен свет. Нема тога који не сањари о вечности, ко се не упита шта ће бити са његовим књигама за сто или петсто година. Друга је ствар, да ли је писац свестан шта ради и докле може да стигне. На први поглед би се рекло да су најгласнији они који су урадили тако мало, али управо због тога мислим да свако у дубини душе зна ко је сердар а ко војвода.
Жели ли данас читалац који још увек купује књиге да са писцем у роману подели безбедност тривијалне тишине у којој живи, или очекује да га тим испричаним интимистичким причама о судбинама које су сличне његовим писац доведе до дилеме најдубљих истина?
– Мислим да је човеку данас више него икад потребно суочавање са најдубљим истинама, трагање за смислом и срећом, зато читаоци толико посежу за Коељом и другим терапеутским писцима, који се на јефтин и лакомислен начин баве овим темама. Али књижевност не може и не сме да буде терапија, она је уметност. Жеђ видљива у овом примеру показује колико им је стало да постану бољи, да у нешто верују, да се развију у личност. Али, већина се ипак опредељује за инстант решења кад су смисао и уцеловљење у питању, за „књижевност“ пуну савета и наравоученија, чијом ће применом, бар тако мисле многи, лако досегнути душевни мир. Права књижевност удара у стомак, она може да буде расколничка и сурова, сумњичава и непрозирна, њена истина често боли. Мало људи је способно да то поднесе. Људи се и по томе разликују, колико је ко у стању да поднесе истину. Осим тога, потребна је воља да би се одређени савети и препоруке за бољи живот применили али је многи немају, и у материји и у друштву најјача је сила инерције.
Да ли, анализирајући савремене српске писце, можемо рећи да они у својим делима изражавају оно што се са свима нама данас дешава; да ли криза модерног писца представља огледало кризе времена?
– Криза времена баш погодује књижевности, у свету је много занимљивих писаца који описују кризу јер је осећају на својој кожи. Код нас је књижевност прилично удаљена од стварности, а писци прибегавају својеврсном ескапизму у далеку прошлост и квази-националне теме како би се некако заштитили од оштрог и правог увида у садашњост. За вивисекцију је потребна прилична храброст, а многи је немају. Зато савремене књиге често личе на папирнате дечије бродиће, звуче исконструисано и неуверљиво.
Писци који се баве епиком и историјом немају смелости да преиспитају и пољуљају општа места, да буду духовити и да поставе историју у другачијем кључу па су махом таква дела досадна. Јавна сцена је препуна мушких писаца, али мислим да је у овом тренутку више добрих списатељица. Жене су смеле и све боље пишу.
Имамо ли данас књижевност и писце који својим књигама постижу да се читаоци осете сличним њима, и још више- да су део универзума и његовог Творца?
– Нажалост, немамо. Нисмо их никад ни имали. Ми смо мала књижевност са спорадичним решењима, не можемо да се поредимо са империјалним културама. Осим тога, то да су део универзума и његовог Творца, то је код Срба скоро неприметно, није се код нас вера никад примила у срцу тако да се угради у размишљање и осећање, у књижевност. Ваљда су криви ти силни ратови. Да би човек промишљао вером треба да тихује, да се моли у самоћи, да размишља и разговара с Богом. У ратовима народ подивља, научи како да часно гине али заборави како да часно живи. Не могу да се сетим ниједног српског писца који је својим делом указао на смисленост универзума, онако како су то, на пример, урадили руски писци или православни мислиоци, попут Берђајева, Флоренског, Соловјова.
Време које обележава смртна досада и усамљеност обележава појава телевизијских емисија, попут „Тренутка истине“, „Великог брата“, „Фарме“ које контролишу исповест и исповедање, награђују је новцем и извргавају руглу. Да ли гледаоце ово забавља или згражава?
– Забавља их да се згражавају. Те емисије су нечасне јер ударају на човекову слабост ка поткупљивању новцем, на егоцентричност и жељу да постану славни и да се нечим, макар таквим неморалним поступком исповедања ради новца, обележе. Човек је слабо биће, зашто га ударати по глави уместо да му се помогне да се, колико може, уздигне. У ствари, те емисије показују да људи искрено или пре уопште не разговарају са својим ближњима, пријатељима, мужем, са својом децом, да воде површне и безвезне разговоре и да им је телевизијска истина узбуђење које диже адреналин. Осим тога, гледање оваквих емисија скреће пажњу са мисли да гори и у мојој кући. То је као оговарање. Увек је бављење туђим проблемима скретање са теме, ко сам ја и шта чиним у сопственом животу.
Јесмо ли после ових телевизијских признања греха и саблазни које су учесници добровољно признали, разголитили ново лице суграђана са којима живимо?
– Лично нисам имала никаквих илузија о лицу суграђана, као писац осећам и знам шта све може да стане у човека, какви све ужаси и тупост. Свакодневно сам сведок колико људи не воле да читају, слушају праву музику. Видим то свакодневно на многим лицима, ту отупелост и блазираност, брисан простор.
Мене друго брине, жеља да се интима која се поверава ономе кога стварно волимо јавно саопшти непознатим људима који, осим што су жељни хлеба и игара, нису уопште емотивно заинтересовани да са исповедаоцем поделе његов јад и грех и помогну му да прездрави. За мене је то језиво.
Зашто учесници ових шоу програма не показују ни промил покајања? У бестидној арени отвореног етра хладно саопштавају тајне које не смеју да изговоре ни на исповести?
– Мислим да је то зато што се осећају као глумци на сцени, имају доживљај да на телевизији пред аудиторијумом изговарају туђ текст који нико неће озбиљно схватити. Под рефлекторима, они су глумци који ће бити награђени пристојним новчаним износом. У свом месту увек могу да кажу како су преварили оне с телевизије. Осим тога, страхоте се умножавају таквом брзином да су многи огуглали и ничега се више не стиде. Учесници рачунају на људско кратко памћење. Причаће се недељу-две, можда месец, а онда ће се заборавити. Још један разлог, непоштовање ближњих, својих суграђана који ће их срести сутра на улици. Ма шта има он да ми каже кад је гори од мене. Наравно да то не смеју да изговоре на исповести јер осећају да се тада обраћају Богу, који пажљиво слуша и све памти. Исповест подразумева покајање, а имам утисак да овим учесницима до тога уопште није стало.
Какву радозналост, чуђење и питања буде у деци недеље и године проведене поред тв екрана на којима истрајно гледају модерне цртане филмове препуне суровости и сличне ријалити програме?
– Деца уопште не треба да гледају телевизију, она је намењена одраслима, као што деца не читају ни Андрићев роман „На Дрини ћуприја“, у којем Радисава Турци набијају на колац. Суровости има и у бајкама, и у књижевности али је у питању уметнички начин како и разлог зашто се читаоцу сервирају језиви призори.
Родитељи су криви, њима је много лакше да дете поставе пред телевизор уместо да с њим разговарају или да га поведу у шетњу да гледа дрвеће, реку, птице. Многи родитељи немају времена да се баве својом децом.
С. Л.