Бог је човјеку дао призив да буде свештеник стварања, што значи да цио свијет треба да прође кроз његове руке да би постао свијет Божији. Постоје двије димензије свештенства и обе дозвољавају човјеку да са успјехом остварује своју улогу као везивне споне између Бога и твари.
Личносна димензија свештенства подразумјева да човјек има свијест о томе да твар не постоји само да би преживјела, него да је предодређена за вјечност. Другим ријечима, лични однос према твари омогућава њено ослобођење од свих ограничености и уздизање на ниво човјековог начина постојања. Међутим, и када се природа уздиже до човјека она му се покорава. На тај начин и треба разумјети човјеково назначење да господари земљом (Пост.1,26).
Екстатична димензија свештенства указује на литургијско приношење свијета Богу као Твоје од Твојих. Човјек као свештеник постаје сличан Новом Адаму – Христу који је ток природе окренуо ка Богу и дао јој другачији начин постојања од оног који јој је дао стари Адам. Дијалог свијета са Богом се као и на почетку стварања води кроз човјека али сада кроз Човјека који је саборна Личност, који је Црква.
Свијет, дакле, има заједницу са Богом у Тијелу Христовом, односно у Светој Евхаристији, која је централни догађај живота Цркве.
Човјек је на почетку створен као личност, тачније као заједничка личност (Адам и Ева), и његово постојање извире из заједнице са Богом (Који је заједница Трију Личности). Због тога је управо могућ његов личносни однос према твари. Екстатична димензија човјековог бића пројављује највиши степен слободног постојања, будући да се он, као свештеник природе у Евхаристији поистовјећује са Христом вјечним првосвештеником.
Заједница свијета са Богом се остварује на евхаристијски начин тако што одређени елементи творевине (хљеб и вино) приносимо Богу, тако што они постају Тијело и Крв Христова, потврђујући да твар не припада нама него њеном Творцу. Творевина, пак, у чину приношења превазилази своја физичка ограничења, задобија освештање које јој није урођено, него стечено, и постаје носилац живота.
Зато вјерујемо да узимајући свијет као дарове, пошто смо га претходно принијели Богу у Евхаристији, можемо да их користимо, не више као извор смрти, него као извор живота.
Овакав приступ ослобађа човјека од сваког идолатријског односа према природи и чини га одговорним за спасење творевине Божије.
Спасење творевине, дакле, подразумјева један другачији начин постојања свијета који се састоји у непрастаном приношењу свијета Богу. Принос свијета Богу у овом вијеку јесте икона његовог будућег постојања, и зато приношење Богу не може остати само на човјеку као икони него треба да буде у Човјеку који је уједно и Син Божији.
Христос је истинита Икона Бога невидимога (Кол.1,15) и у Њега полажемо коначну наду за судбину свијета. Он је Прворођени од све браће, први Човјек који је принио читаву природу Богу. Принос свијета Богу јесте у Христу зато што је Он и васкрсли Господ у коме је човјечанска природа прослављена. Христос као Прворођени из мртвих (Кол.1, 18) је дао залог Васкрсењу цјелокупне твари, која ће у вјечности постојати по мјери њеног поистовјећења са Сином и по мјери њеног приноса Оцу у овом вијеку, у Св. Евхаристији као Тајни Будућег вијека.