Није познато ко је први проповедао Хришћанство на подручју данашњег Београда, античког Сингидунума. Постоје само претпоставке да су неки из групе од седамдесеторице апостола мисионарили у овом граду у другој половини првог века.
Најранији материјални докази о присуству хришћана у самом граду потичу с краја II или с почетка III века. Ту археолошку оставштину чине предмети са хришћанским симболима и порукама нађеним најчешће у близини Саборне цркве, али и у западном делу доњег града Београдске тврђаве. Место код Саборне цркве упућује на скоро непрекидно постојање живота храма, Цркве Христове у овом граду.
Најстарији забележени податак о организованој Цркви у самом граду везује се за крај III века, будући да је 303-304. године уследио први велики Диоклецијанов прогон хришћана. Приликом овог гоњења хришћана, у Сингидунуму су пострадали ћакон Фортунат и хришћанин Донат.
У првој половини IV века, у историји цркве поново налазимо на податке о страдању хришћана у самом граду. Због сукоба између Лицинија и Константа, у самом граду су 315. године пострадали ђакон Ермил и његов тамничар преобраћени хришћанин Стратоник.
Вероватно је после Миланског едикта Сингидунум постао и епископско седиште. Његов епископ Уреције аријанац активно учествује на сабору у Тиру 335. године, а његова активност запажа се и на саборима у Сардици 343. године и Сирмијуму 351. године. Околност да је Сингидунум тада јеретички центар произилази из његовог пограничног положаја у царству.
Епископија у Сингидунуму помиње се 579. године, када се аварски кан Бојан заклео сингидунумском стратусу Сету да неће напасти град. Свете књиге на којима се кан заклео послао је епископ Сингидунума.
Досељавање Срба на ово подручје крајем VI и почетком VII века пада у време цара Ираклија (610-641.). До његовог времена не помиње се ни једно словенско племе у области Сингидунума. Први поменути Срби су у „Спису о народима“, делу цара Константина VIII Порфирогенита. У спису је забележено да је цар покрстио Србе преко свештеника послатих из Рима. Следећи средњовековни писани податак о београдској епископији је писмо папе Јована VIII, упућено бугарском кнезу Борису-Михајилу. У овом писму помиње се београдска епископија на чијем трону је тада столовао епископ Сергије, судећи по имену, човек словенског порекла. Њега је на тај положај, по тврђењу папе Јована, незаконито поставио епископ Георгије, за кога можемо претпоставити да је припадао Цаирградској цркви.
Да је Београд у то време био значајно црквено седиште, сведочи и податак да су ученици Св. Методија, после његове смрти 885. године, уточиште нашли управо у овом граду. Св. Климент, Наум и Ангелар бораве у сигурности Београда, све док их представник бугарске власти не пошаље свом владару. Из овог времена ископавањем су сачувани и најстарији остаци неке цркве у Београду. То су делови довратника у који су неколико стотина година урезивани крстови и надвратник или надрозарник са рељефом на којем два лава чувају крст. На основу места и услова открића може се рећи да та архитектонска пластика потиче из храма који је био смештен на северном крају горњег града Београдске тврђаве.
Београдска епископија је у историјским изворима поново забележена у доба цара Василија II(986-1025). У првој повељи византијског цара помиње се Београдска епископија, која је око 1019. ушла у састав Охридске архиепископије и обухватала је велику област са градовима: Градац, Ужице, Глава и Бела Црква. Као епископско седиште, средњовековни Београд је морао имати најмање један храм са епископском резиденцијом. Из времена обнављања византијске власти у Београду, почетком XI века, потиче завршни део осмоугаоног ступца мермерне олтарске преграде са рељефним преплетом. На страници окренутој наосу исклесан је крстолики мотив са криновима. Може се претпоставити да је ово део најстаријег београдског саборног храма посвећеног Пресветој Богородици.
Током XI и XII века, београдско подручје је поприште честих сукоба између Угарске и Византије. Исак Анђео је последњи византијски цар који је долазио у град, око 1190. године.Могуће је да је Београд пао у Угарске руке око 1204. године, после похода крсташа на Цариград и његовог пада у руке Латина. Није познато шта се тих деценија дешавало са црквом у граду. Зна се само да 1232. године Београд није више седиште епископије јер је у црквеном погледу био подређен Сирмијском епископу.
По први пут Београд долази под српску власт 1284. године, када је краљ Драгутин од свог таста – угарског краља Стефана добио на управу Мачву, део Срема и Београд. Београд тада поново постаје седиште епископије. По предању, велики број храмова у Београдској епископији води порекло управо из времена краља Драгутина. Сачувани су подаци о постојању велике Саборне цркве у граду, 1314. године. Остало је непознато да ли је краљ Драгутин овај храм подигао из основа или је обновио неки старији. Архиепископ Данило описује радостан догађај за Београд, посету византијске принцезе и српске краљице – Симониде: „И дође у славни и сјајни Београд српски, који стоји на обали реке Дунава и Саве. И ту се у великој Саборној цркви митрополитској поклонише са умиљењем чудотворној икони Пресвете Богородице века, у доба деспота Стефана Лазаревића, Београд постаје престоница српске државе, њено политичко, привредно и културно црквено седиште. Управо за то време подигнуто је или обновљено више београдских храмова. Костантин Философ, биограф деспота Стефана, на првом месту помиње цркву Успења Пресвете Богородице, која се налази источно од града, у манастиру који је био и седиште београдског митрополита.У самом граду је била смештена велика Саборна црква. Костантин описује и њен иконостас, набрајајући распоред икона на њему. У Деспотовој палати у Горњем граду сазидана је придворна црква. Ван града подигнут је храм Света три Јерарха, намењен сахрањивању архијереја, а на „Најслађој води“ болница са црквом Св. Николе Чудотворца. Пре 1417. године саграђен је и храм Свете Петке, са моштима преподобне Параскеве. По смрти деспота Стефана, 1427. године, Београд је предат Угрима. Од тада па до пада Београда под Турке, 1521. године, српска митрополија живи у врло тешким околностима. Споља је угрожавају Турци, а изнутра Угри због непристајања на Унију. Коначним падом Београда под Турке, велики број Срба протеран је из града под стражом и насељен у Цариград. Са собом су на пут понели и највеће градске светиње, мошти Св. Петке и царице Теофане и чудотворну икону Пресвете Богородице. Ускоро су у Цариграду, као успомену на напуштену београдску Саборну цркву, подигли цркву која је била посвећена Успењу Пресвете Богородице.
Митрополити Србије
Од године 1830. као дана објаве хатишерифа, којим је од стране Турске призната Србији унутрашња политичка и црквена слободна управа, били су ови митрополити:
Мелентије Павловић
Рођен 1776. године у Врбави, округ крагујевачки. Био је сабрат, а касније и старешина манастира Враћевшнице. Године 1815. на Љубићу се показао као велики јунак – лупао је у добош, сакупио разбијену Милошеву војску, против које је пошао Ђаја-паша, Срби су однели победу, а паша платио главом. Како је од 1815. године вршио све важније црквене послове, то је, по одласку последњег Грка – митрополита Антима, изабран за српског митрополита. Од стране Његовог Блаженства Патријарха Констанција, посвећен је у Цариграду 1831. за Српског Митрополита. Умро је у Београду, 8. јуна 1833. године /наведени датуми забележени су по старом календару/ и сахрањен у цркви у Београду, а 27. марта 1837. године је његово тело пренето и погребено у манастиру Враћевшница, где и данас почива. За његове управе, укинуто је по црквама Кнежевине Србије певање и служење на грчком језику, које је до његовог времена вршено.
Као велики родољуб, био је до крајњих граница одан своме народу и кнезу Милошу Обреновићу. Пошто није имао митре ни архијерејског орната, кнез Милош му да новац да их набави, али он то врати, са речима: „Бабо-Господару, купи ти за овај новац праха и олова, а мени не смета ништа да служим и под камилавком и у свештеничком орнату, као што су пре мене многи угодници Божији служили“.
Митрополит Петар
У мирјанству Павле, рођен је у Илоку, у Срему, 18. фебруара 1800. године. Био је дуго лични секретар кнезу Милошу, по смрти Митрополита Мелентија. На препоруку Карловачког Патријарха, буде од кнеза Милоша послат у Цариград са писмом Цариградском Патријарху да га посвети за Митрополита Србије. Овај га је на Никољдан 1833. године посветио за митрополита. Прву службу одслужио је на Божић 1833. године у Пожаревцу, где се тада налазио кнез Милош са својом породицом. Својом импозантном личношћу, речитошћу и врло лепом службом, учинио је врло леп утисак на све, на првом кораку је освојио срца кнеза и његове породице, као и читаве пастве и клира.
Под његовом управом, заведена је Богословија, 1840. године. Најпре је била смештена у кући недалеко од Саборне цркве, а потом у згради старе Богословије. Био је велики церемониста и строг према свештенству. У Митрополији, створио је ћелију за неисправне свештенике, коју су ови назвали „демонова јазба“. У тој ћелији била је само асура и сто са Библијом. Он је по кратком поступку решавао свештеничке кривице, а није дозвољавао да мирске власти суде и кажњавају његове свештенике.
Управљао је Српском црквом од 1833. до 1859. године, када је, због политичких прилика, напустио Србију и прешао у Сремске Карловце. Умро је 22. септембра 1864. године у Карловцима, као епископ горњокарловачки. Сахрањен је у манастиру Крушедолу, 27. септембра. Сахрани је присуствовало и изасланство Српске цркве из Београда.
Митрополит Михаило
У мирјансту Милоје, рођен је у Соко-Бањи, 19. јуна 1826. године. После завршене Богословије у земљи, Митрополит Петар га је послао у Кијев на Духовну Академију. Завршио је Кијевску духовну академију са звањем магистра, а ту је примио и монашки чин – јерођакона и јеромонаха. По повратку у Србију, постављен је за професора Богословије, али је већ 14. октобра 1853. године, у београдској Саборној цркви посвећен за епископа шабачког. У том звању је био до 25. јула 1859. године, када га је, у Крагујевцу, Сабор Архијереја, архимандрита и протојереја изабрао за Митрополита, потшо је Митрополит Петар дао оставку и примио се Епископије горњокарловачке. Уживао је велику љубав кнеза Милоша, који се из прогонства вратио у Србију. Био је велики јерарх, родољуб и национални радник.
За време његове управе, Српска црква је добила потпуну независност, на Цвети 1878. године, када је по свим црквама у Кнежевини Србији овај догађај свечано прослављен.
Као велики русофил, дочекао је тешке дане, морао је да сиђе са престола 1881. године, због сукоба са државом око закона о таксама. Због истог закона сишла је са управе цела јерархија Митрополита Михаила. Године 1883. отишао је из Србије и вратио се поново 1889. године, када је сишла са црквене управе јерархија Митрополита Теодосија Мраовића, а ову заменио Митрополит Михаило са владиком Јеронимом. Од тада па све до смрти, Митрополит Михаило је управљао Српском црквом.
За своје дуге управе донео је закон о црквеним властима и обновио укинуте епархије, шабачку и неготинску. Иако је своју управу саображаво према новом закону, имао је тешких дана због развијених парохијских страсти, али је његова истрајност у трпљењу побеђивала. Сахрањен је у београдској Саборној цркви уз велике војне почасти. Погребу је присуствовао и краљ Милан. Свештенство му је подигло споменик у знак захвалности. Био је одличан беседник, испосник и необично питом, светитељске нарави.
За време рата 1876. године, развио је врло живу акцију у Русији у корист Отаџбине. Црква је за то време учинила драгоцене услуге своме народу, искључиво његовом иницијативом. Био је први председник нашег Црвеног крста, снабдевајући наше рањенике и ратну сирочад. Оставио је за собом 16 орната, више скупоцених митра, крстова и панагија, као и тестамент којим је наредио: да се при Саборној цркви образује ризница и да се годишње, ради успомене на њега, употреби орнат, крстови и панагије. Његова имовина је развучена и упропашћена јер његов наследник, Митрополит Инокентије, није дао да се образује ризница при Саборној цркви. Најскупоценији орнати ношени су по селима и у њима се служило и по киши и по снегу. Сачувана су само четири његова орната: сребрни, златоткани, кадифени и један од руске стофе са крстовима.
Саборна црква чува још једну његову успомену-поклон – велики крст у филиграну, који је био изложен на бечкој изложби рукотворина.
Митрополит Теодосије Мраовић
Рођен је 1816. године у Баји, на Света Три Јерарха. Монаштво је примио у Србији. Био је дуго ректор Богословије. Као умировљени професор, изабран је 1883. године за Митрополита, на место свргнутог Митрополита Михаила. Посвећен је у Сремским Карловцима, а управљао је Српском црквом до 28. маја 1889. године. За његове управе, у циљу штедње, укинуте су епархије шабачка и неготинска. Пратили су га врло тешки догађаји. Развод брака краља Милана са краљицом Наталијом и абдикација краља Милана – потресла су јако његову старачку и незлобиву душу. Чинио је све да спречи развод, али су прилике наложиле да тај брак разведе. Из Карловаца му је написано: „Чвор који се не може одрешити, сече се, а дрво које се не да савити, пуца и крха се. Дакле, синовче: кидај!“ То су биле речи Патријарха Анђелића.
Када је потписао донесену одлуку о разводу брака, 12. октобра 1888. године, рекао је: „Ево ме, стара и слаба, изведите ме код чесме Саборне цркве, па ме каменујте, нека вам је просто. Волим ја један да будем жртва, но ви сви. Узнемираван сам и дању и ноћу и говорило ми се: да је у решењу тога питања спас династије и отаџбине. Ја сам несрећан старац, ко зна шта ћу још дочекати“.
Када му је, по абдикацији 24. фебруара 1889. године дошао краљ Милан ради опроштаја, рекао му је: „Господару, ја сам по вашој жељи дошао на митрополитски престо после господина Митрополита Михаила, и када сте ви напустили престо, и мени није више место овде“. Краљ Милан је почео да га уверава како њему, Митрополиту, неће ништа бити јер је он говорио са г. Ристићем о томе. На то је Митрополит одговорио: „Господару, зло сте урадили. Ви сте ископали гроб вашој династији, ја се молим Богу да ме прими да не дочекам и оно што предвиђам“.
Митрополит Теодосије благотворно је утицао, својом благом и радосном природом, на своју околину. Био је и необичан црквени појац. Његово „Тебе одјејушчагосја“ и „Ангел вопијаше“, као и „Глас Господњи на водах“ остало је у живој успомени код његових савременика. Упокојио се 27. фебруара 1892. године и сахрањен у цркви Св. Марка. На опелу је чинодејствовао епископ Мојсеј јер је Митрополит Михаило лежао болестан од јаког грипа. Оставио је за собом велики број лутријских лозова, које је предао певачком друштву „Станковић“ /које је временом прешло у Прво београдско певачко друштво, хор Саборне цркве/, уз наредбу да, ако би се добио главни или неки већи згодитак, и свештенство добије део тога.
Митрополит Инокентије
У мирјанству Јаков Павловић, рођен је у Шапцу. По свршетку Духовне академије био је професор у Крагујевачкој гимназији, а потом у Богословији, где је био и ректор. Био је импозантна појава и одличан беседник. Посвећен је у Нишу, 2. августа 1892. године за епископа упражњене Нишке епархије, где је био све до 15. фебруара 1898. године, када је, по смрти блаженопочившег Митрополита Михаила, изабран од стране Изборног сабора за Митрополита.
Попут Митрополита Михаила, и Митрополит Инокентије је одржавао јаке везе са Русијом. Био је увек обасипан почастима, да носи најсвечаније орнате и да се краси скупоценим крстовима и панагијама, што је све остало после смрти Митрополита Михаила. За њега се говорило да је био честит и исправан, али слаба духа. Своју слабост испољавао је у питању брака краља Александра са Драгом Машин. У почетку се добро држао, али, када му је припрећено пензијом и довођењем епископа Никанора за митрополита, попустио је. Слабост је испољио и на дан благодарења у Саборној цркви, после убиства његовог кума и духовног сина, краља Александра. Када му је скренута пажња да није требало то да чини јер то нико није тражио од њега, одговорио је: „Имам деце, па морам“. Овај његов одговор је послужио његовим непријатељима, те су га свом снагом нападали све до краја његовог живота.
За његове управе скинуто је са дневног реда питање о канонској и неканонској јерархији јер је он оба умировљена архијереја из јерархије Митрополита Теодосија увео у своју јерархију, и то: епископа Димитрија на шабачку, а епископа Никанора на нишку епархију. Овај је гест топло поздрављен од свештенства, владе и Круне.
8. новембра 1904. године крунисао је краља Петра I краљевском круном у београдској Саборној цркви.
Упокојио се 19. маја 1905. године, као пуки сиромах. Све што је имао, давао је својој деци. Сахрањен је у Саборној цркви, поред Митрополита Михаила.
Митрополит – Патријарх Димитрије
После смрти Митрополита Инокентија, митрополитски престо остао је упражњен до 18. августа 1905. године, када је епископ шабачки Димитрије, на поновном избору, изабран апсолутном већином. Митрополит Димитрије је чинио све да брод црквени крене напред. Његова добра воља разбијала се о многе недаће, а најпосле и ратове који су харали тим просторима тада. За време рата 1915. године, избегао је са старим краљем и нашом војском преко Албаније за Грчку и топло се молио Богу да се дочека ослобођење Отаџбине. По ослобођењу Београда и Србије 1918. године, вратио се у порушени Београд. Затекао је све своје свештенство у животу, осим проте Марка Петровића, који је као мученик предао свој дух Господу.
Митрополит Димитрије је дочекао да се у Сремским Карловцима, Српском Сиону, на дан Сабора српских Светитеља 1920. године, обнови Пећка Патријаршија, а на дан Св. краља Милутина, он је изабран за српског патријарха. Изборни сабор одржан је у Саборној цркви, где је свечано устоличен. Године 1924, на Велику Госпојину, са пуно торжества је устоличен у св. Пећкој Патријаршији, када је од Његовог Величанства краља Александра добио скупоцену панагију са ликом Св. Саве и ланцем на коме су изображени у виду медаљона сви српски Светитељи. На устоличењу су били Њихова Величанства краљ и краљица, председник Владе г. Љуба Давидовић, председништво Народне скупштине, сви отачаствени архијереји, цвет елите од чиновника и грађанства, војска, ниже и више свештенство и мноштво народа.
Његова Светост Патријарх српски Димитрије свечано је опевао у београдској Саборној цркви краља Петра I, који се упокојио 3/16. августа 1921. године. Венчао је Његово Величанство краља Александра са руминском принцезом Маријом и крстио је престолонаследника Петра.
Упокојио се 24.3. / 6.4. 1930. године. Сахрањен је у порти манастира Раваница.
Летопис
На темељу старе београдске цркве храма Светих Архистратига, подигнут је данашњи храм, посвећен истоименим бестелесним силама и Светом Архангелу Михаилу.
1837.
Полагање камена темељца извршено је 15. јуна 1837. године, уз садејство митрополита Петра Јовановића и уз присуство кнегиње Љубице и њених синова: Михаила и Милана, као и житеља Београда
Одлуком конзисторије београдске бр. 235, од 6. маја 1837. године, зидање цркве уступљено је фридриху Кверфелду и Венцлу Фомбергеру из Панчева. Црква је тада имала капитал у готову од 68.918 гроша.
1840.
Одлуком бр. 342 од 1840. године живописање цркве и иконостаса уступљено је академском живописцу Димитрију Аврамовићу за цену од 10.800 форинти сребра.
1842.
Одлуком бр. 205 од 10. априла 1842. године, Георгију Девићу је уступљена израда певница, два велика стола – митриполитског и владалачког, као и проповедаонице.
1845.
Зидање храма почело је 1837. године, а са украшавањем је завршено 1845. године. На дан храмовне славе 21/8. новембра 1845. године, црква је свечано освећена од стране митрополита Петра Јовановића.
На каменој плочи испод Светог престола урезан је овај натпис: „Во славу и чест свјатија и јединосушнија и нераздјељнија Тројици, Оца и Сина и Св. Духа, воздрузисја храм сеј в чест свјатих Архистратигов и в њем жертвеник сеј на мјестје, на њемже стојаше древнаја церков Бјелградскаја тјех же бесплотних сил небесних и украсисја всјем вњутрењим и живописним украшенијем, от љета Господња 1837. године до 1845., а того љета месеца новембрија дне 8-го при владјенији благовјернаго Књаза Сербскаго Господарја Александра, освјатисја благодатију пресвјатаго Духа, свашченодјевствијем преосвјашчењејшаго Архиепископа Бјелградскаго и всеја Сербији Митрополита Петра“.
1862.
За време бомбардовања Београда, 1862. године јуна месеца, тадашњи заповедник града Амор-паша, желео је да поруши свети храм, али је успео да оштети пето звоно у које је ударило више ђулади и разбило га.Ђулад која су бацана на свети храм, покупљена су и била су стављена на сваки стуб од ограде црквене, чији су стубови били од цигала, а ограда од гвожђа, које и данас стоји.
1884.
Године 1884, ондашња Управа црквена, заменила је ограду црквену садашњом оградом каменом и каменим стубовима. Црква је сва изнутра од дима опрана и реновирана. Том приликом била је подигнута и велика пећ за грејање цркве. Пећ је коштала 12.000 динара. Касније је та пећ за управе митрополита Инокентија уништена и материјал продат за 1000 динара.
1898.
Године 1898, 5. фебруара, у Саборној Цркви сахрањен је митрополит београдски Михаило. Сахрањен је уз велике војне почасти, а сахрани је присуствовао и краљ Милан. Саборна црква има успомену од њега у поклону великог крста у филиграну, који је био изложен на бечкој изложби рукотворина златара Стевана Јевтовића.
1900.
Јула месеца 1900. године, краљ Александар I Обреновић објавио је своју одлуку о веридби са Драгом Машин. Венчање је обављено 23. јулаисте године у Саборној цркви у Београду.
На темељу старе београдске цркве храма Светих Архистратига подигнут је данашњи храм, посвећен истоименим бестелесним силама и Светом Архангелу Михаилу.
1904.
Године 1904, септембра 21/8, митрополит Инокентије крунисао је Краља Петра Првог у Саборној Цркви.
Митрополит Инокентије сахрањен је 19. маја 1905. у Саборној Цркви поред митрополита Михаила.
1914.
Године 1914. извршена је оправка цркве споља јер су зидови били оштећени.
Исте године и наредне уочи саме црквене славе, непријатељ је поскидао сва звона са звоника Саборне Цркве, а Црква је доста била оштећена и опљачкана. Прота Миливој Петровић који се тада задесио ту, молио је да се бар једно звоно остави, али у томе није успео.
За време окупације црква је била обесвећена уласком и служењем неправославног свештенства који су при крају њиховог богослужења држали распаљиве говоре против Србије, српског народа и краља Петра. А са хора је интонирана „Царевка“, коју су војници нерпијатељски певали. Ово су били најтежи моменти за свештенство Саборне цркве, које је тада било све на окупу, као и за парохијане Саборне Цркве.
1918.
У данима тешке невоље и беде, Господар Србије Његово Височанство краљ Петар у њој се молио Богу и топло му захвалио што је српска војска 1914. протерала непријатеља са свете Србинове мученичке груде, а 1918. пливала је у радости, срећи и поносу када је Отаџбина поново ослобођена. Ти моменти се никада неће заборавити.
1920.
Митрополит Димитрије Павловић изабран је 1920. године на Сабору одржаном у Саборној Цркви за српског патријарха и свечано устоличен.
Године 1920, 12 априла, у Саборној цркви изабран је нови патријарх Варнава Росић, а устоличен на Цвети, 13. априла исте године.
1921.
Патријарх Димитрије извршио је опело над великим краљем Петром I у Саборној цркви, који је умро 3. августа 1921. године.
У Саборној цркви исти патријарх венчао је краља Александра са румунском принцезом Маријом и крстио престолонаследника Петра.
1931.
Године 1931,10. марта, патријарх Варнава осветио је пет нових звона Саборне Цркве, која су изливена у Љубљани.
1932.
Године 1932,7. новембра, хиротонисан је викарни епископ моравички Викентије Вујић. Сутрадан, 8. новембра хиротонисан је сремски епископ др Тихон Радосављевић.
1933.
Од 1933. године, по наређењу патријарха Варнаве, почело се са служењем Васкршње Литургије у поноћ.
1936.
За Нову 1936. годину, по наређењу патријарха Варнаве служено је благодарење тачно у поноћ у Саборној цркви.
1937.
Године 1937,19. јула, у Саборној цркви одржан је молебан за здравље тешко оболелог патријарха Варнаве и потом изведена литија позната као „Крвава Литија“.
Године 1937,24. јула, умро је патријарх Варнава Росић, а у прву недељу служена је заупокојена Литургија у Саборној цркви у Београду и епископ рашко-призренски одржао је краћу беседу.
У четвртак, 29. јула, обављено је у Саборној цркви опело над блаженопочившим патријархом Варнавом. Посмртно слово одржао је митрополит загребачки Доситеј.
1938.
Године 1938, 21/8. фебруара, у Саборној цркви је изабран Гаврило Дожић за трећег патријарха обновљене српске Патријаршије. Устоличен је свечано 22/9. фебруара исте године.
1939.
Године 1939, септембра 21/8, у Саборној цркви је хиротонисан нови епископ Дионисије Миливојевић.
1940.
Године 1940, 27. јануара, у Саборној цркви хиротонисан је Арсеније Брадаревић за епископа моравичког.
Године 1940, 11. фебруара, у Саборној цркви хиротонисан је Јоаникије Липовац, митроплоит црногорски.
Патријарх Гаврило Дожић служио је благодарење у Саборној цркви за Нову, 1940. годину.
1941.
На Богојављење 1941. године, патријарх Гаврило служио је Литургију у Саборној цркви са руским митрополитом Анастасијем, а потом су у литији кренули на реку Саву где је обављен чин Водоосвећења.
1942.
Протојереји и ђакони Саборне Цркве од 1846. до 1942. године били су: прота Обрад Михајловић, прота Новица Лазаревић, прота Милош Јовановић Сушић, прота Никола Стајевић, прота Здравко Јовичић, Прота Милош Симоновић, прота Милутин Стакић, ђакон Михаило Димитријевић-Михалић, протојереј Никола Д. Божић, јереј Ђорђе Ђорђевић, јереј Марко Ерић, прота Никола Стевановић, прота Алекса Милосављевић, прота Миливој М. Петровић, ђакон Никола М. Трифуновић, ђакон Тома Стојадиновић, ђакон Михаило Поповић, прота Божидар Николић, ђакон Петар Летић, ђакон Светозар Стојковић, прота Костантин Луковић, јереј Душан Васић.
1948.
За дочек Нове 1948. године служено је бденије у 22 часа у Саборној цркви и трајало је до поноћи, када је свима присутним честитана Нова Година.
ПЕРИОД ОД 1941. ДО 1989. ГОДИНЕ БИЋЕ ПОСТАВЉЕН УСКОРО
1989.
На Светога Саву 1989. године у Саборној Цркви одржана је свечана Академија.
Академија је такође одржана и у Недељу Православља.
5. јуна одржана је Доксологија у част доласка Александријског Патријарха Партенија Другог и његове делегације, а 11. јуна служена је Архијерејска литургија.
25. августа служен је парастос борцима учесницима церске битке.
3. септембра одржан је парастос ктиторима, добротворима иприложницима Саборне цркве.
У првој недељи месеца септембра, од 3. до 8, одржане су вечери духовне музике. Одржано је шест концерата и учествовало је шест хорова из земље и иностранства: 1) Пермски мушки вокални квартет (СССР), 2) Драгослав-Павле Аксентијевић, 3) Студијски хор Музиколошког института Српске академије наука и уметности, 4) Београдски мадригалисти, 5) Прво београдско певачко друштво и 6) Хор свештеника Архиепископије београдско-карловачке.
10. децембра одржан је парастос поводом 75 година Колубарске битке.
29. децембра одржан је парастос свим изгинулим ратницима од Карађорђа до данас. Истог дана одржан је и парастос свим пострадалим у Румунији.
1990.
Божићну Литургију по први пут из Саборне цркве директно је преносила Радио-телевизија Србије.
29. априла служен је парастос блаженопочившем патријарху српском Гаврилу Дожићу.
17. јула вршено је пресвлачење моштију Св. цара Уроша и српског кнеза Стефана Штиљановића, које се налазе у Саборној цркви.
2. августа принцеза Линда Карађорђевић са синовима Михаилом и Ђорђем била је присутна на Литургији у Саборној цркви.
У порти Саборне Цркве, над гробом Вука Караџића одржан је помен 15. септембра.
16. септембра одржан је парастос ратницима из Првог светског рата.
1. децембра изабран је 41. патријарх српски,г. Павле, а 2. децембра било је његово устоличење у Саборној цркви у Београду.
1991.
У суботу, 6. јула, Његова Светост Патријарх српски г. Павле обавио је помен настрадалима у рату у Хрватској и Словенији.
На бденију истог дана обављено је наречење архимандрита Атанасија Јефтића за епископа банатског.
У четвртак, 11. јула, обављено је наречење архимандрита Хризостома Јевића за епископа бихаћко-петровачког.
У суботу, 20. јула, обављено је наречење архимандрита Костантина Ђокића за епископа средњеевропског. Сутрадан, 21. јула, хиротонисан је у Саборној цркви.
У среду, 28. августа, Његова Светост Патријарх српски г. Павле служио је Свету Архијерејску Литургију и помен за новопрестављеног Патријарха српског г. Германа који је умро 27. августа 1991. године.
У четвртак, 29. августа, епископ зворничко-тузлански служио је Свету Архијерејску Литругију у Саборној цркви, а затим и помен.
У петак, 30. августа, служена је заупокојена Литургија, коју је служио Патријарх Павле са више архијереја. Опело је почело у 12 сати и на њему је учествовало 20 архијереја, 33 свештеника и 13 ђакона.
Од 8. до 13. септембра одржане су вечери духовне музике у Саборној цркви. Учествовали су хорови: РТБ-а, Грчки византијски хор из Атине, камерни хор Светог Ђорђа, хор Јосиф Маринковић, Прво београдско певачко друштво и Хор Свештеника Архиепископије београдско-карловачке.
У недељу, 15. септембра, одржан је парастос изгинулим Солунским ратницима.
На Малу Госпојину, 21. септембра, Коло српских сестара прославило је своју Крсну славу.
У суботу, 5. октобра, одржан је парастос питомцима Дома за ратну сирочад.
У недељу, 6. октобра, одржан је парастос блаженопочившем краљу Александру I Караћорђевићу.
У петак, 18. октобра, посмртни остаци принца Ђорђа Карађорђевића пренети су из Београда на Опленац. Претходно је у Саборној цркви одржан помен.
У децембру месецу, замењено је пето звоно на Саборној цркви. Ново звоно купљено је у Грацу (Аустрија) и трошкови око тога износили су укупно 14.000 марака.
На Светог Николу, 19. децембра, на Светој Архијерејској Литургији унапређен је дугогодишњи ђакон Саборне цркве, Драган Протић, у чин протођакона.
1992.
У недељу, 2. фебруара, Његова Светост Патријарх Павле одржао је парастос жртвама рата у Хрватској.
На празник Сретења Господњег, 15. фебруара, Светом Архијерејском Литургијом извршено је измирење у Српској Православној Цркви. Служили су Патријарх српски г. Павле и Митрополит новограчанички г. Иринеј, уз саслужење великог броја архијереја и свештеника.
У недељу, 1. марта, у Саборној цркви у Београду госотвао је хор „Српско певачко друштво Његош“ из Тузле и певао је на Светој Литургији.
У недељу, 3. маја, одржан је парастос жртвама пострадалим у Славонији. Парастос је одржао Митрополит загребачко-љубљански г. Јован.
У уторак, 2. јуна, одржан је помен српском великану Николи Тесли.
На Духове, 14. јуна, одржана је литија за спас српског народа. Ово је била прва послератна литија која се обавила ван црквене порте.
1. јула креирана је шеста парохија при Саборној цркви, а за пароха је постављен протојереј Ђуро Скочић.
У понедељак, 6. јула, обављено је наречење архимандрита Луке Ковачевића за епископа аустралијко-новозеландског.
У четвртак, 5. новембра, Његова Светост Патријарх Павле служио је Литургију Светог Јакова у Саборној Цркви.
1993.
У марту месецу формирана је седма парохија при Саборном храму, а 13. марта постављен је Радич Радичевић за пароха.
На Благовести, 7. априла, одржан је парастос Јовану Дучићу.
13. маја одржано је опело над покојном Радмилом Карађорђевић, супругом принца Ђорђа Карађорђевића.
27. маја, на Спасовдан, када је слава града Београда, одржана је литија која је прошла поред Саборне Цркве.
5. августа патријарх цариградски г. Вартоломеј дошао је у посету Српској Православној Цркви и у Саборној цркви одржана је Доксологија.
9. октобра одржан је парастос краљу Александру I Карађорђевићу.
1994.
14. маја Патријарх руски Алексије II дошао је у посету Српској Православној Цркви. Доксологија је била у 12 сати у Саборној цркви.
1995.
На Велики Четвртак, 20. априла, освећено је Свето Миро и вршен је опход око Саборног Храма после Свете Архијерејске Литургије.
На Аранђеловдан, 21. новембра, прослављен је јубилеј 150 година постојања Саборне цркве.Свету Архијерејску Литургију служио је Патријарх Павле, а свечана Академија одржана је у „Сава Центру“.
1996.
На дан храмовне славе, после четири године рестаурирања Саборне цркве, 21. новембра,Патријарх Павле је обавио чин малог освећења.
1997.
8. јуна, икона Пресвете Богородице-Тројеручице из манастира Хиландара донета је у Београд. Истог дана, из Саборног храма литијски је пренета…