Нема казне за убице сарајевских Ромеа и Јулије

Datum: 19.05.2010 22:00
Autor: Миљан Кењнић
ИСТОЧНО СAРAЈЕВО – Прошло је тачно 17 година од убиства Бошка Бркића и Aдмире Исмић, сарајевских „Ромеа и Јулије“, на Врбања мосту при покушају да пређу у српски дио града – Грбавицу, а тај злочин до данас није расвијетљен нити је ико за ово свирепо убиство одговарао.

Српски медији јавили су тада да су Aдмира и Бошко убијени из снајпера са некадашње зграде Извршног вијећа у којој се данас налази Савјет министара БиХ.

Сахрањени су неколико дана касније на гробљу у Миљевићима.

Сахрану је обавио прота Војислав Чаркић, а на вјечни починак испратило их је заједно са њим тек неколико новинара.

Смрт Aдмире и Бошка до данас је предмет манипулација, иако је лако утврдити са које стране су убијени. Очевици се сјећају да су ране имали на леђима и да су пали у тренутку када су већ скоро прешли на српску страну.

– Навршило се 18. маја тачно 17 година од погибије Бошка и Aдмире. Рођени су 1968. године у Сарајеву, много су се вољели и њихова љубав била је за примјер многима. У БиХ је почео рат и њих двоје покушали су да се извуку из Сарајева и оду у свијет гдје ће моћи нормално да живе, прича прота Војислав Чаркић.

Присјећа се детаља о убиству двоје младих људи о којем су извјештавали сви свјетски медији, о којима су писане књиге, снимани филмови. Каже да је српска Грбавица дуго живјела са овом мучном и тужном причом.

– Бошко и Aдмира су платили војницима Aрмије РБиХ да их пусте да преко тадашњег Врбања моста изађу из Сарајева у српски дио града. Нажалост, све је кренуло у другом смјеру, јер је, причало се, на муслиманским положајима дошло до смјене војника који нису знали да прелазак био договорен и плаћен као што су се плаћали многи други преласци – прича прота Воја.

Сјећа се да је био 18. мај 1993. године и да су Aдмира и Бошко негдје око 17 часова дошли до Врбања моста и трчећим кораком прелазили преко њега када се са муслиманских положаја зачуо дужи рафал који их је покосио.

– Њихова тијела су на мосту лежала пуних седам дана, јер су припадници УН одбијали да их извуку, али на крају су то учинили војници Републике Српске – присјећа се прота.

Каже да их је неколико дана касније сахранио на војничком гробљу у Миљевићима и да је тада Aдмирин отац требао да дође у Лукавицу на сахрану, али му то Aрмија РБиХ није дозволила.

– Једино што се зна јесте да су убијени са муслиманских положаја и од тада до данас одговорни за ово недјело нису пронађени – нагласио је Чаркић.

Прота каже да је Бошко у вријеме погибије имао само мајку и да је она, колико зна, и данас настањена негдје у Сарајеву.

Вјечно почивалиште
– Aдмирини родитељи су након рата 1996. године, негдје пред Васкрс, њихова тијела пребацили са војничког гробља у Миљевићима у Сарајево на гробље Лав, гдје су их сахранили – истакао је прота Војислав Чаркић.

Овај унос је објављен под Разно. Забележите сталну везу.