Поверљиви Хитлеров човек за Балкан оставио је занимљиву слику Србије у Другом светском рату. Хитлер Нојбахеру: „Никада не смемо да допустимо да на Балкану један народ који поседује осећај историјске мисије, постане исувише моћан. Срби су управо такав народ“.
Пише: Никола ЖИВОВИЋ, Берлин
Херман Нојбахер је, за време Другог светског рата, био један од најповерљивијих Хитлерових људи, експерт за привредне и војно-обавештајне задатке у Источној и Југоисточној Европи. Крајем августа 1943. године постао је специјални и опуномоћени дипломата немачког министарства спољних послова са седиштем у Београду. Од октобра 1942. године стављен му је на располагање специјални авион. Постао је, како сам за себе каже, „летећи дипломата“. „Од октобра 1942. до октобра 1944. имао сам 215 летова“, пише Нојбахер.
РУМУНСКА НАФТА
О својим ратним активностима, Нојбахер је објавио књигу сећања, 1957. године, у Гетингену. У тој књизи њважнија је – истинољубивост. Нојбахер пише непристрасно, на основу чињеница. Већ на самом почетку, читамо: „После распада Југославије, године 1941, хрватски војни поход против православнога српства спада у најгрозније акције масовног убијања у светској историји“. Важно је да је ову реченицу изрекао један дипломата из Хрватској наклоњене земље. Да је среће, наши дипломати би је често цитирали у својим јавним наступима, и у разговорима са светским челницима.
Нојбахер говори о вековној, упорној мржњи на Балкану између разних верских и етничких група. Он подвлачи проблеме између појединих етничких група мађарско-румунске, мађарско-српске, италијанско-хрватске, српско-бугарске, српско-шиптарске, бугарско-грчке и српско-хрватске.
Према исламу, Хитлер је имао „велике симпатије“. У односу на Босну и Херцеговину он је наставио са политиком коју је раније водио Беч, и она је била диктирана са претераним узимањем у обзир осетљивости исламског света. Чак и југословенски комунистички режим мора да пази да не повреди муслимане. Верска солидарност муслимана је чињеница. Она је код хришћана нестала“.
Главни задатак Нојбахера у Букурешту састојао се у томе да Немачка победи у „борби за румунску нафту“. Познато је да је Немачка ту постигла пун успех. Енглези су покушали да осујете снабдевање немачке румунском нафтом, али нису успели. Румунија је за Немачку „била бензинска пумпа која је све време рата одлично функционисала. Мојим румунским партнерима, са којима сам преговарао, морам рећи да су интересе своје земље заступали примерно. Не би пропустили ниједну прилику како би постигли предност за своју земљу“.
Доста говори и о Кодреануовој „Гвозденој гарди“. Његове присталице „обожавале су га као неког свеца. Неприкосновен вођа. Његова реч важи као закон. Саставио је листу од двадесет и четири члана легије по строгом хијерархијском реду, и тиме решио питање наследника. Пошто је 1940. године Кодреану, са 23 припадника листе убијен, наследник је постао једини преживели, Хориа Сима, дванаести по рангу наследник. Тада је имао тридесет две године. Углавном су то били млади људи, фанатични и спремни да поднесу све жртве. Основу њиховог учења пружало је хришћанство, односно православље. Потпуно је погрешно мишљење да је Гвоздена гарда потекла од италијанског фашизма или немачког национал-социјализма. Она је оригинални румунски производ“.
На Балкану, Нојбахер се најбоље осећао у Румунији и Бугарској. „Бугарска заузима посебно место у немачкоме срцу“, за разлику од „осињег гнезда српских бомбаша“. Како се сам Хитлер једном изразио „Бугарска је увек била вредна и уредна“. Бугарском је, уосталом, владала немачка династија Кобурга. Немци су, ако је веровати Нојбахеру, Бугаре ценили као „успешне баштоване“, називали их „Прусима Балкана“ а употребили их као „окупаторе на српској и грчкој земљи“, како би уштедели на немачким трупама. Била је то тешка политичка грешка“.
СРБИ – ДИВЉАЧ ЗА ОДСТРЕЛ
Што се тиче Грчке, највећи утисак на Нојбахера оставио је митрополит атински Дамаскинос. „Најјача политичка личност коју сам срео у Грчкој био је Дамаскинос. Свака његова акција била је усмерена само ка једном циљу добро његовог народа. Био је у добрим односима са мном, што је неуморно користио за добро своје земље. Грци су велике патриоте“.
„У Албанији, током целог рата, није забележен ниједан непријатељски напад на немачке војнике. Немци су популарни у Албанији. Однос наше војске и албанског становништва остао је, до краја рата, одличан“.
Све у свему „Срби су прошли најгоре. Бугари су окупирали српску Македонију, Италијани Косово, Хрвати су прогласили НДХ која је заузимала и етнички чиста српска подручја, Мађарска је добила Бачку и Барању. Требало је да узме и Банат, али сам се, случајно, тих дана срео са генералом Антонескуом. Казао ми је да Румунија одувек има добре односе са Србијом: \’Реците Хитлеру да, ако Мађари уђу у Банат, то исто ћу учинити и ја, и доћи ће до битке!\’ Тако је, у последњи час, спречена мађарска окупација Баната“.
Кад је стигао у Београд, Нојбахер је покушао, у циљу немачих привредних интереса, да поправи односе са Србима. „Истина је да сам се у Хитлеровом Главном штабу упорно борио да дође до промене немачке политике према Србима. Срби су постали дивљач за одстрел коју су прогонили апсолутно сви“.
И ето кључне реченице за Србе, у овој књизи. И данас није друкчије.
За овакав однос према Србима, Нојбахер окривљује пучисте предвођене генералом Симовићем и инсцениране демонстрације 27. марта 1941. године. „Срби су у Првом светском рату стекли глас храбрих војника. Нарочито је Геринг био утицајан поборник пријатељских веза са Југославијом“ (…) „Јасно је да Хитлер, пре 27. марта 1941. уопште није мислио да напада Југославију“. Енглеска обавештајна служба покушала је и у Румунији да спроведе нешто слично, али су румунски политичари били довољно паметни да остану верни интересима свог народа – и пуч тамо није прошао.
Нојбахер је направио план и предложио Хитлеру да одобри „стварање великосрпске федерације која би обухватала Србију, Санџак и Црну Гору. Моја процена била је следећа најјачи народ на окупираном Балкану прошао је најгоре. Срби су третирани као одговорни за избијање немачко-југословенског рата, и за то их треба најстроже казнити. Њихов етнички простор био је осакаћен. Уништавали су их у Хрватској, стрељали као таоце у Србији, убијали у бугарској и мађарској окупационој зони. За широке српске кругове, будући заједнички живот са Хрватима био је незамислив“.
Нојбахер је био противник репресалија над српским цивилним становништвом. „Затражио сам ослобађање поглавара СПЦ, патријарха Гаврила и најзначајнијег теолога Српске православне цркве, епископа Николаја Велимировића, који је био познат у Америци и Енглеској. Обојица су били интернирани у једном банатском манастиру. Водио сам и беспоштедну борбу против прогона Срба у Хрватској. О томе сам више пута говорио Рибентропу и Хитлеру“.
ДРАЖА, КОМУНИСТИ И НЕДИЋ
Немачки дипломата је успео да добије дозволу за поновно отварање Београдског универзитета, као и других културних институција. Ослобађање Патријарха Гаврила није успело, „јер се томе успротивио Хитлер. \’Гаврило је наш непријатељ!\’ рекао ми је“.
Ипак, када су патријарх Гаврило и епископ Николај допали Дахауа, на Нојбахерову интервенцију, новембра 1944. су ослобођени.
У децембру 1943. Нојбахера је, у свом Главном штабу, примио Хитлер. Разговор је трајао скоро три часа. На Нојбахеров предлог да се према Србима води позитивнија политика, Хитлер је одговорио: „Никада не смемо да допустимо да на Балкану један народ који поседује осећај историјске мисије, постане исувише моћан. Срби су управо такав народ. Они су показали велику државотворну снагу и поседују велике циљеве, који иду све до Егеја. Имам озбиљних резерви да их, у таквим настојањима, још и додатно охрабримо!“
Када је Хитлер одбио да створи „великосрпску федерацију, Милан Недић који је био искрени српски патриота, био је тиме дубоко погођен“.
Посебно су занимљиви описи других актера српске трагедије. „Пуковник југословенског ђенералштаба Дража Михаиловић започео је, одмах по капитулацији југословенске војске борбу против окупатора. И одмах је постао славан јунак српског покрета отпора. Комунистички отпор почео је тек после напада Хитлера на Совјетски Савез. Све до почетка повлачења наших трупа са Балкана, Србија је била у знаку Драже Михаиловића. Енглези су захтевали од Драже војне акције и саботаже, као и сарадњу са Титом. Дража је одбио сарадњу са Титом. Упозорио је Енглезе да сваки акт саботаже прети беспомоћном цивилном становништву стрељањем талаца и паљењем српских села Енглези су, у новембру 1943. године напустили Дражу и прешли на Титову страну“.
Четници су се нашли „у веома тешкој ситуацији. Енглези су их напустили и требало је наћи боље решење. Четници су били свесни да је немачка војска ту само привремено и да су им главни непријатељи комунисти. Да би дошли до оружја, били су присиљени да, с времена на време, склопе са нама тактичке уговоре. Енглези су наоружавали Тита, а четницима је једини извор оружја преостала немачка војска. Хитлер је био одлучно против било какве сарадње са четницима и наша армија давала им је оружје само у ограниченим количинама. Дража се такође суздржавао од преговора са окупатором и остао је наш противник до краја“.
Контакте са Немцима нису одржавали „само четници. Од краја 1943. године, на простору Хрватске, постојао је, и то стални, контакт између штаба немачког заповедника Хрватске, генерала Глајзе-Хорстенауа, и хрватског штаба Титових партизана. Практични резултат сарадње била је поновљена размена заробљеника“.
Нојбахер је дао и занимљиву слику Милана Недића. „Недићеву улогу ваља видети у историјској линији са војницима – Хинденбургом, Петеном, Антонескуом, Чолакоглуом, Манерхајмом. Ако у великој несрећи једне нације није на видику ниједан државник који ужива поверење већине становништва, онда се јавља позив: спаси нас! – упућен на адресу једног угледног војника (…) Он је био пунокрвни српски националист. У његовом бироу висила је на зиду слика краља који се налазио у изгнанству. (…) Познајем га добро, из наших бројних разговора. Његов главни мотив политичког деловања био је његово непријатељство према комунистима и његова нада да ће сарадњом са непријатељима олакшати положај Срба. Написао је стотине писама где се жали због прогањања Срба у Хрватској, у Албанији, бугарској и мађарској окупационој зони. Био је апсолутно несебичан и није се обогатио. Становао је код свог брата, генерала Милутина Недића, који је у изгнанству, у Тиролу, заједно са својом женом, починио самоубиство. Американци су Недића изручили Титу да би, наводно, сведочио на процесу против Драже Михаиловића“.
Нојбахер се, после Дражиног хапшења и сам пријавио да сведочи у корист Драже, али „Тита нису занимале чињенице“.
ЂУРИШИЋ: КО ГОД ПРИМИ ТУРСКУ ВЕРУ, НИЈЕ ВИШЕ СРБИН
Књига је препуна животних анегдота које боље осликавају тешко ратно време.
Рецимо, Дража Михаиловић је, крајем 1943. године, позвао Нојбахера, преко Калабића, у Тополу „да попијемо заједно чашу вина“. Нојбахер је добио следећу Дражину поруку: „Ми знамо колико вам српске крви дугујемо. На простору којим ја командујем, путоваћете, не као министар, већ као принц!“
У јесен 1945. године, Нојбахер се, у Бечу, срео са једним америчким обавештајним официром који му је поверио да су Енглези, почетком 1944. године, припремали атентат на њега, али да је Дража Михаиловић то спречио.
Када је, у новембру 1943. године, пустио на слободу заробљеног Павла Ђуришића, Нојбахер је затражио од њега обећање да неће, из освете, палити муслиманска села, додавши:
„Уосталом, муслимани су такође Срби!“
„Ко прими турску веру, више није Србин!“, одбрусио је Ђуришић.
Или, апсурдна слика, када у бечом каферу „Бристол“, док Американци бомбардују сам центар града, Нојбахер и епископ Николај Велимировић, у друштву патријарха Гаврила, воде разговор о Паскаловој философији…
Један Хитлеров дипломата показао је много више разумевања за трагедију српског народа, него данашњи дипломати Хелмута Кола. Нојбахерове мемоаре требало би, свакако, превести на српски.
(Број 208, 23. октобар 1997.)
Аутор: Никола Живковић
Херман Нојбахер је био привредник по занимању, шеф грађевинске фирме и стручњак за привредне проблеме Источне и Југоисточне Европе, градоначелник Беча, политичар и члан Националсоцијалистичке партије.
Нојбахер је као „летећи дипломата“ провео од 1940. до 1945 на Балкану – Букурешт, Софија, Тирана, Подгорица, Београд, а потом у београдском комунистичком затвору до 1952. године.
Као високи чиновник Министарства иностраних послова Трећег рајха био је у непосредним контактима са министром Рибентропом, па и самим Хитлером. Нојбахер је у Румунији успешно решио снабдевање Трећег рајха нафтом („оружје за нафту“), у Бугарској опскрбљивање намирницама немачких трупа у Грчкој, у Грчкој је средио привредне невоље и одржао немачки ратни фронт, у Албанији формирао немачки фронт после капитулације Италије. У центру његове пажње био је Балкан као целина у светској политици Трећег рајха и Србија, односно Срби као први народ на Балкану.
Нојбахер је спасао многе српске животе у Недићевој Србији и покушао да од Србије и Црне Горе (и делова БиХ) створи нову српску државу. Хитлер је његов предлог одбио.
Читаоцима оставља само оно што је чврсто решио да им каже, за повест Срба у Другом светском рату то представља изузетно драгоцено сећање. Преузевши на себе терет одговорности „за велико зло“, нагласио је у предговору: „Никога не мрзим. Живот увек почиње ујутро.“
Ниједан народ на Балкану није фаворизовао, никога није штедео и о свакоме је рекао оно што мисли, или, ако није хтео, уздржавао се од коментара: „Настојим да пружим читаоцима слику, утисак о балканском свету, који има много лица, који може да буде и срдачан и ужасно окрутан.“ Три су општа балканска проблема којима се позабавио: крвна освета, гостопримство и корупција. Средиште Нојбахеровог казивања чини први проблем. Нојбахер каже за Загреб да му је мајка Беч, тетка Будимпешта, а сестре Грац и Љубљана. Хабзбурзи су створили „организационо мајсторско дело“ Војну крајину и тако западни део Југославије претворили у свој латински, док је Србија, односно источни део Југославије остао у византијском кругу . Супериорну државотворну снагу испољио је понајвише српски народ, који је упоређивао са осветољубивим Хрватима, неуништивим Албанцима, меканим Румунима и превртљивим Бугарима.
У његовим мемоарима постоји поглавље „Репресалије“ само у одељку о Србима, код других балканских народа нема ничег сличног. нека његова запажања:
1) „Срби су постали дивљач за одстрел, свако је могао да их некажњено прогони и убија“.
2) „Након што се Југославија распала, уследио је хрватски осветнички поход уништавања православних Срба. Овај догађај спада у најужаснија масовна убиства током целе светске историје“
3) „Рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: ‘Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Последња тачка програма била је и спроведена у дело. Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба – укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаорузаних, закланих Срба износи око 750 000.
Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: „И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика. – Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа“!
4) „У правцу Србије кретала се непрегледна колона српских избеглица, који су бежали из НДХ“.
6) „Најјаче ткиво, најснажнији народ на окупираном Балкану је српски, а он је најгоре прошао“.
7) „Хитлер је припадао оној врсти Аустријанаца која полако изумире, а која од године 1914. има анти-српски комплекс и то због убиства престолонаследника у Сарајеву и избијања Првог светског рата“.
Веровао је да титула „Пруси Балкана“ не припада Бугарима већ Србима, додавши: „За ову титулу, међутим, тренутно се нико не такмичи“ (1953). Срби нису спремни на компромисе без којих је живот немогућ, па је из тога Нојбахер извукао закључак да нису у „довољној мери политички обдарен народ“, будући да је правда морална а интерес државна категорија.