Трудио сам се да дешифрујем ћирилицу

ЕКСКЛУЗИВНО

У романима, поезији, драмама и филмовима налазимо и ехо личне трауме коју је доживео након што је сазнао од мајке да је она била та која је потказала његовог оца, уз објашњење да је то било „за његово добро”, као што каже Фернандо Арабал уочи доласка у Београд на премијеру своје драме у Мадленијануму

Фернандо Арабел: Бескрајне партије шаха са Дишаном Од дописника из Париза

Париски стан Фернанда Арабала личи на Али-бабину пећину која крије ретку уметничку ризницу.

Просторије које је овог априлског поподнева освојила раскошна светлост испуњене су сликама и предметима његових пријатеља Јонеска, Дарија Фоа и Кундере.

Око њих се тискају студенти драматургије из Солуна које смо затекли у посети Арабалу и други патафизичари, који су им дуго причали о свом духовном вођи, писцу Алфреду Жарију, творцу овог концепта патафизике као „науке измишљених решења”.

У центру гравитације је Арабалова појава, живахна попут чигре и поред његових осамдесетак година. Овај песник, филмски редитељ, романсијер и драматург шпанског порекла снимио је седам дугометражних филмова, написао 14 романа, стотине књига поезије и позоришних комада, од којих ће последњи, „Чекај ме на небу, љубави моја”, имати светску премијеру у Београду 25. априла, на малој сцени позоришта Мадленијанум, у извођењу Добриле Стојнић и у режији Тање Мандић Ригонат.

На једном од зидова је пародија „Тајне вечере”, коју је по његовим скицама осликао шпански сликар Мартин Фелез,у чијем је центру Арабал, окружен патафизичарима и уметницима који су обележили XX век, међу којима су Дали, Јонеско, Набоков, Кафка, Кундера, Мишима, Дишан, Борхес, Пикасо, „можда не најинтелигентнији, али вероватно најгенијалнији”.

Није лако започети разговор са једним од интимних сведока XX века, његових уметничких врхова и његових ратних суноврата.

Затвор ми је учврстио ставове

Арабал, међутим, не делује као неко ко носи тежину година и спознаје,већ као несташни вилењак, алхемичар који влада тајнама и овог и оног света.

– Ништа не узимам озбиљно, али готово све схватам трагично. Саслушали су ме (помало) када сам својевремено говорио о страхотама франкизма, много мање када сам говорио о Полу Поту. Како би припремили Алцхајмера, политичари вежбају да све забораве.

Комад „Чекај ме на небу, љубави моја” је монолог жене која се спрема да се придружи ономе ко је чека на небу. То нас враћа на Ромеа и Јулију, Фанда и Лис, Нађу и Бретона, Далија и Галу…

– Овај комад је делимично аутобиографски. Гала је имала крила, кад год би је Дали пољубио она би лебдела. Односи између „Њега” и његовог оца нису, наравно, моји. У комаду чујемо ехо оних који одбацују осредњост. Позив на слободу, на индивидуалну одговорност. Суочени са носорозима који приказују Адама и Еву са пупком – каже Арабал.

Прве клице овог комада су зачете у затвору још 1967. године у коме се Арабал обрео када га је Франкова полиција ухапсила због једне посвете која је оцењена као „светогрдна и непатриотска”. Тешке казне се извукао захваљујући изузетном залагању европских интелектуалаца који су тражили његово ослобођење.

– Затвор (у коме сам мислио да ћу провести дванаест година) учврстио ми је ставове. И скромност. Помогао ми је да проширим хоризонт. Ко нема ништа, ништа не ризикује.

Бекет је тим поводом написао снажно писмо судијама у коме тражи да ослободе Арабала јер он већ довољно пати „како би нам пружио дело”.

– Бекет је говорио о себи као песнику, као ствараоцу који то познаје. Знао је по коју цену успевамо да освојимо делић истине. Истина је застрашујућа. Филозоф одређује задатак уметности како би нам помогао да не подлегнемо спознајући истину. Дављеник има воду у устима.

Добрила Стојнић као Гала Дали
Затворска епизода је била пресудна за Арабала и због тога што га је приближила искуству његовог оца, који је страдао од франкистичког режима након што се определио за републику. У писму генералу Франку из 1971. године Арабал се обрачунава са тоталитаризмом и прокламује жестоку љубав за слободом.

– Када сам сазнао како се мој отац понео 1936. године, постао је мој модел. Одбијао сам да његов пример остане непознат, да његов глас буде угушен. Да његов чин верности својим принципима буде заборављен, искривљен, оклеветан. Пишем како би ме читао у дијагонали.

Обрачун са неправдама, нетолеранцијом и глупошћу, чији ехо налазимо у његовим романима, поезији, драмама и филмовима последица је искуства шпанског грађанског рата и личне трауме коју је доживео након што је сазнао од мајке да је она била та која је потказала његовог оца, уз објашњење да је то било „за његово добро”.

– Можда је моја биографија „за пример”. Тужан пример свакако. Мој отац и моја мајка су припадали двема братоубилачким таборима. Ову драму грађанског рата сам нажалост делио са сународницима. Има неких гондола које су заробљене у каналима од челичне пиљевине.

Као што су дада и надреализам били одговор на апокалиптични свет после Првог светског рата, позориште апсурда и покрет „паника”, који је 1962. године основао са пријатељима Јодоровским и Топором, одвојивши се од Бретоновог круга надреалиста, био је одговор на епоху која је уследила након Другог светског рата, а која се показала изузетно креативном…

– Расправља се о тој етикети „апсурда” која је прилепљена на рад неких уметника после Другог светског рата. Зар дада не произилази у великој мери из апсурда? Бекет није себе сматрао „драматургом апсурда”. Био сам сведок његове реакције на есеј Томаса Еслина. Збрка? Зар она није постала још већа након два тако крвава рата? Када се латим писања више не личим на себе. Какав суноврат!–каже Арабал.

Збрка, противречности, бруталност и богатство које налазимо у Арабаловом позоришту нису ништа друго до одраз света.

– Све то чини нити стварности. Разнолике, променљиве, недокучиве у свој својој сложености. Збрка је друга реч за сложеност. Моје позориште покушава да одражава овај вртлог. Као да ми по темену игра балерина на врховима прстију.

Исмеван због ниског раста

Одговоре на ову збрку потражио је у математици, која је постала једна од главних сфера његовог интересовања, уз шах, у коме важи за једног од светских стручњака. Бретон га је често опомињао због тога што би у току вечери играо бескрајне партије шаха са Марселом Дишаном.

– Шах и математика су веома богати и сложени, али подлежу правилима. Хватамо се за Аријанину нит која не постоји у стварности. То ми служи да овладам збрком како бих поштовао измирење супротности. Свака лепота је успавана.

Захваљујући овој страсти за шахом открио је „Политику” и научио ћирилицу како би анализирао партије Глигорића, Љубојевића и других шаховских мајстора.

– Током десетак година сам читао ваш лист, тачније његову шаховску хронику. За мене је она била најбоља на свету. Био сам (и остајем) пријатељ ваших великих мајстора, којима сам се дивио. На екипним светским шампионатима увек су играли за прво место. Најбољи лист је зато био у Београду. Трудио сам се да дешифрујем ћирилично писмо, како бих покупио мрвице са гозбене трпезе. Мајстор не објашњава, већ описује.

Ова страст за шахом је утицала да развије личну теорију о односу памћења и случаја и дође до закључка да је „живот памћење, а човек случајност”, како је написао 1962. године.

– Нећу да говорим као Брехт. Нећу ни да се ослањам на дидактичке теорије. Полазим од сопственог искуства. Од сопствених „околности”. А ако је мој текст успео, то значи да се уздигао до универзалног… да оставимо скромност по страни. Хедона је кћерка Ероса и Психе.

Једна од последица отпора франкистичкој диктатури је била и жеља да раскине са вредностима и са канонима образовања које је примио у детињству, због чега је изопачавање светог, изокретање верске симболике у срцу његовог дела.

– Ако Бог постоји, он може само да буде на страни слободе. Да ли је створио зло како би сам имао избор? Да ли би Бог био највернији анархиста? Да ли сања да се не би досађивао док спава?

Из љубави према различитости је Арабал (коме су се школски другови подсмевали због ниског раста) развио естетику наказног, ружног до одбојности, какву налазимо код дадаиста или британских сликара Френсиса Бејкона и Лусијана Фројда.

– Без разлика нема живота. Дакле ни противречности, богатства, слободе. Чак ни о атеизму не пишем као о верским заповестима.

Бог је направио блог

Пошто је изгубио породицу у Шпанији, Арабал је пронашао нову у Паризу, у друштву Јонеска,Бекета, Адамова, Далија, Пикаса, Ворхола, Керуака, Буњуела, у епохи када је уметнички живот кључао у француској престоници.

– Из тог времена носим заносне успомене. Незаслужене. Сви ми смо били „десперадос”, странци. Многи су допринели слави париске школе. Доказивали смо да треба имати ноге, а не корене. Њихова машта никада није пустила стомак.

Волео сам њихов хумор. Њихову генијалност. И жалим за њиховим трагичним животима, као у случају Адамова. Волео сам да играм шах са Бекетом, да се упуштам у разговор са Јонеском, попут лавиринта, да уживам у дослуху са Буњуелом и Борхесом. Њихови клеветници трче за поезијом: ја се кладим на њу.

Данас његова уметничка породица укључује, између осталих, Умберта Ека, Милана Кундеру, Даријана Фоа, Луиз Буржоа и, однедавно, Мишела Уелбека.

– Сваке године, на пример, одлазим да посетим Луиз Буржоа у Њујорку. Управо сам јој уручио титулу „витеза велике трбушине патафизичара”.

Арабал каже да није политички ангажован, али да гаји симпатије према анархизму. Где се данас налази бунт?

– Чини ми се да се данас бунт, као и увек, налази у вољи и потреби да се самостално мисли и да се побегне од конформизма било које врсте. Али поклоници монохромног објављују: прилика је бледољубичаста.

Арабал, који ће присуствовати премијери свог комада у Београду, један је од ветерана Битефа, на коме је још 1968. године освојио „Гран при” и награду публике за представу „Гробље аутомобила”.

– Битеф се показао у свом сјају са Миром Траиловић и њеном екипом. На њему су изведене најинвентивније и најзахтевније представе. На крају шестог дана Бог је направио блог и одморио се, завршава овај разговор Арабал, који се спрема да Београђанима прикаже и своју серију видео-радова и блогова.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.