ИНТЕРВЈУ: ЕПИСКОП ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ ГРИГОРИЈЕ

СПЦ не може без домаћина 

Епископ захумско-херцеговачки Григорије (Фото Танјуг) Седница Светог архијерејског синода, одржана прошлог четвртка, имала је јаког одјека у јавности: причало се и писало о поделама у „црквеној влади”, несугласицама архијереја због иступања појединих црквених великодостојника поводом „Параде поноса”, сукобима чак и око неких политичких питања, као што је посета руског председника Србији. Епископ захумско-херцеговачки Григорије, један од чланова Синода, чији је састав скоро потпуно промењен после мајског заседања Светог архијерејског сабора, у разговору за наш лист каже да је седница Синода протекла у веома доброј атмосфери, као и да није било сукоба између митрополита Амфилохија и осталих архијереја око тога да ли руски председник треба или не да посети нашу земљу.

– Наш патријарх Павле је често говорио да су полуистине понекад опасније од саме лажи. О томе је било речи на Синоду и опет, како рекох, уз пуну одговорност и пуну сагласност свих, и нарочито митрополита Амфилохија, да је Србији сада, као ретко када, потребан мир и помирење и коначно надилажење подела као што су на четнике и партизане, на црвене, плаве, жуте… У том контексту је врло битна и посета председника Русије Медведева, која би, по нашем скромном мишљењу, била и требало би да буде само у служби мира и трајног учвршћивања пријатељства између српског и руског народа, поготову у лицу таквог једног човека хришћанина, као што је Дмитриј Медведев – истиче владика захумско-херцеговачки.

У јавности се ствара слика о поделама у Синоду, па се митрополит Амфилохије ставља на једну, а Ви, владика бачки Иринеј и далматински Фотије на другу страну. Шта је истина?

Треба овде рећи да је чиста измишљотина о подели у Синоду на митрополита Амфилохија на једној и двојицу владика и мене на другој страни, то је злонамерно. Митрополит Амфилохије и владика Иринеј бачки су епископи који се сврставају међу најугледније, не само у нашој цркви него у целом православном и хришћанском свету. Њихово образовање је надалеко познато, можда је мање познато њихово дугогодишње пријатељство и рад на обнови српске теологије и самим тим Српске светосавске цркве. Може се с правом рећи да је слушати њихове дијалоге истински празник. Међу овим заиста великим људима свакако да понекад превлада и оно људско, али њихово трајно опредељење и вера у Бога живога увек учине да победи Бог и његова милост. Тако је безброј пута било, и тако је и сада. Једном речју, дијалог међу нама у Синоду је искрен, интензиван, отворен, понекад искричав, али све у циљу и са једном жељом – да се у нашем народу, у нашој цркви, запали огањ међусобне љубави, животне радости, праштања, служења, културе која није кич и пародија, већ ред и рад и радост живота у заједници браће и ученика Христових.

Када се, према Вашем мишљењу, „црквена влада” показала нарочито ефикасном?

Синод и његов рад биће ефикасни када се покажу видљиве послецице нашег рада међу људима, како међу онима који нас воле, тако опет и међу онима који нас не воле, међу вернима и међу невернима. Ми треба да будемо пример свима по одговорности, искрености на делу и речи, што народ свакако очекује од нас, јер, према свим спроведеним анкетама, наш народ управо Цркви највише верује. Међутим, иако Црква има највеће поверење у нашем друштву, по мом суду она ни издалека нема очекивани утицај у том истом друштву.

Какав је Ваш однос са митрополитом Амфилохијем, кога сте „грдили” у Вашем писму крајем прошле године, сада када сте заједно у Синоду?

Жив, динамичан, искрен, отворен, али и пун благодатне љубави, као уосталом и са осталом браћом, члановима Светог синода и Сабора.

Да ли бисте већ сада могли претпоставити шта би могле бити теме на следећем заседању Светог архијерејског сабора СПЦ?

Теме би могле да буду разне. Ја бих био срећан да то буду теме другачије од „персоналних и кадровских”, дакле оне теме у којима би Црква најозбиљније проналазила своје место и улогу у просвети, култури – отварањем школа, као и кроз каритативну делатност, како бисмо створили претпоставке да помогнемо нашим болницама, те да градимо старачке домове и, наравно, да усмјеримо огромну енергију коју Црква има на образовање младих и талентованих људи, као и безброј других тема које чекају на нас.

Постоји ли могућност да наредни Сабор прерасте у изборни?

Мој став о томе је већ одавно добро познат и није промењен. Неспорна је љубав целокупног народа и нас архијереја према Његовој светости патријарху Павлу, и такође је јасно као дан да ни српска кућа, а камоли Српска црква не могу функционисати без домаћина. Размислите добро шта је то домаћин и ко је то. То је онај човјек у чијој кући је ред, који брине о својим домаћима, труди се да буде у сагласности са суседима, који пази на помисли непријатеља, који зна шта му је у подруму и на тавану. То је човек озбиљан, здрав, одговоран и радан и храбар, и као што знате у претходним временима такви људи су искорењивани, и ако хоћемо да се спасемо као народ, свуда су нам потребни добри домаћини – у болницама, школама, предузећима, хотелима, позориштима, у градовима, владама, у држави, и наравно изнад свега и пре свега у Цркви. То ће се десити ускоро, и чини ми се када се то догоди у Цркви, почеће и на другим местима, и то ће нам као и увек значити напредак и васкрс нашег светосавског народа.

Јелена Беоковић
[објављено: 29/09/2009]

Овај унос је објављен под Актуелно. Забележите сталну везу.