Пјесме – Илија Опачић „Држава“

Биографија и пјесме

Увод:

Овог часног старца, господина Опачић Илију, упознао сам љетос у Бања Луци. Никада у свом животу нисам срео таквог човјека. Он, поред својих 82. године, има тако свјеж дух и одлично сјећање, да се и сада сјећа датума, година, имена, многих  које су ратови избрисали. Многих догађаја који су веома битни за историју Српског народа, као што су и ужасна збивања у усташком логору Јасеновац, офанзивама Њемачким.

У тим офанзивама гинули су само Срби, а послије рата бирани су руководиоци из разних нација. Када се гинуло није се бирало„.

То су ријечи овог часног старца. Замолио сам његовог унука, инжињера Игора Млађеновића који живи и ради у Франкфурту, да сакупи материјала, пјесама, разних и истинитих прича које Илија још кријепко чува у свом уму.

Да Бог да;  да ово објављивање, по први пут, буде увод за  једну лијепу књигу коју, за сада, Игоров деда носи у својој души.

Биографија

Опачић Илија (од оца Михајла и мајке Миљке рођене Љепојевић из села Вилуса под Козаром) рођен је 28. 11. 1927. године у селу Крнетама, општина Лакташи. Основну школу завршио је у селу Крнетама. 1938. Године тетка Миљка Капор га води у Бањалуку гдје уписује грађанску школу, коју је похађао до 1941. године. Почетком Другог свјетског рата Илија се враћа у родни крај. Као младић од 14. година, приступа борби против окупатора. „У моме крају, наша породица је била прва која се одазвала на антифашистичку борбу, против Њемаца и усташа НДХ“- прича Илија. „У почетку треће непријатељске офанзиве на Козару, заробљени смо у селу Јазовац под Козаром“- наставља Илија. Усташе НДХ су тада формирале колону смрти за логор смрти – Стару Градишку, преко Саве. Комплетна породица била је затворена у неколико логора. А Илија је са дјецом са Козаре депортован у Стару Градишку. Послије шест мјесеци, када су Њемци бирали логораше за рад у Њемачкој, успио је да побјегне. По доласку кући, опет се прикључио борби против окупатора и усташа. 1943/44 Њемци су га опет заробили, „7. мјесеци сам био у Гестапоу, Њемачкој тајној полицији. Присилни рад а ноћу саслушавања – храна никаква. Опет сам успио побјећи… извођен сам на стрељање много пута. Нису ме убили. Живот био јачи од смрти…. Демобилисао сам се 1947. године. Тада сам уписао Учитељску школу у Бања Луци, коју сам завршио 1950. године. Три године сам радио у селима око Цазина, у западној Босни. Друго мјесто службовања било је село Друговићи. Ту сам 01. 05. 1954. године, проглашен за најбољег учитеља у Босни и Херцеговини. Затим сам служио код Теслића, Горња Шњеготина, Котор Варош; села Ободник Орахова и Доњи Борци. Ту сам у једној школи радио 34. године и пензионисан 1989. године. Оженио сам се 1951. године са Ковиљком, имам двије кћери и два унука“.

Република Српска

Републико Српска
Мајко моја мила
Никад тако ниси
Усамљена била

Тебе бране Срби
И понеко други
О, Господе Боже, и правдо
На нашој страни буди.

А Европа, срам је било,
Хоће наше крило,
Хоће нашу ђедовину
Да поклоне душманину

Ој Геншеру НЕ знао за Бога
Шта уради од народа мога.
Унучицу своју и грлиш и љубиш
Српску дјецу хоћеш да погубиш

Стани Швабо зар ти није доста
Не била ти црна земља проста

Вјековима били смо
Сви једни уз друге
Сада су нам срца
Пуна боли, туге.

У свакоме селу
у свакоме граду
Имао сам и сестру и брата
А сада их губим због крвавог рата

Изгибоше људи
Изгибоше борци
А тога зла
Туђини су творци

Погорела села
Расељена лица
Ето мој народе
То је наша
Ратна несрећница

Двадесет пет хиљада
Бораца смо дали
Да би ову земљу
И слободу сачували

И када би сваком Српском палом борцу
По један црвени каранфил на гроб дали
Опет би двадесет пет хиљада набројали

И на крају драги мој народе
Из дна срца из дубине душе моје искрене,
Топле и слободарске поздраве
Увијек ћу вам слати
Али Републику Српску никада нећу душманину дати.

1996. године

Завичај

Волим волим родни крај

мој премили завичај.

Све брегове и долине,

моје драге домовине.

Срце боли, душа пати,

у завичај да се врати.

Да погледам на све стране,

гдје проведох младе дане.

Враћам ти се родни крају,

мој прелијепи завичају.

С тобом цвјетам ко у мају,

Најљепши си завичају

2001. године

Drzava

Бања Луко – Краљице Балкана

Бања Луко, краљице Балкана,

у мом срцу, ти си изаткана.

Све улице и алеје твоје,

у мом срцу поредане стоје.

У теби сам дјетињство провео,

тад сам тебе граде завољео.

У теби су моја ђачка доба,

Бања Луко, љубим те до гроба.

Бања Луко, на Врбасу граде,

по теби се румен руже саде.

Најљепша си у мјесецу мају,

кад у теби руже процвјетају.

Своју младост у борби си дала,

Бања Луко ниси се предала.

Ти маћеха никад ниси била,

избјеглице ти си све примила.

Бања Луко, љепша си од раја,

ти си срце мога завичаја.

Ти си пуна љепоте и чара,

у теби је моја мајка стара.

Лијепи граде ти си сан и јава,

сунце твоје мене обасјава.

Бања Луко пријатељу стари,

никада се нисмо растајали.

И кад умрем од болне ране,

нека мене у теби сахране.

1995. године.

Бања Луко – Волим те

Бања Луко волим те,

драги граде љубим те.

Ја ти љубим твоје стопе,

љепша си ми од Европе.

Бања Луко граде мој,

за те дајем живот свој,

ја те сањам сваке ноћи,

ал’ из тебе нећу поћи.

Нека цијели град зна,

да сам момак био ја,

ту је прва љубав пала,

а срца распјевала.

То су били срећни Дани,

у младости распјевани,

упамтити добро ваља,

да се младост не понавља.

Бања Луко волим те,

драги граде љубим те.

Ја ти љубим твоје стопе,

љепша си ми од Европе.

Овај унос је објављен под Књижевност. Забележите сталну везу.