Од 95 штићеница женског дома за особе тешко ометене у развоју који се налази тик уз манастир Свете Петке у Извору, најстарија има 72, а најмлађа 10 година
Уместо родитељске, љубав монахиња: мати Гликерија и Риспимија са штићеницама (Фото З. Глигоријевић) Параћин – Домско одељење за женске особе теже и тешко ометенe у развоју „Манастир Света Петка“ налази се тик уз манастир Свете Петке у Извору код Параћина. Речи из јеванђеља „Што учинисте једном од моје мале браће, мени учинисте“ краснописом су утиснуте изнад врата која воде у њихове просторије. Штићенице се радују гостима. Одмах нам је притрчала девојчица и чврсто нас загрлила, што је потом учинило још неколико жена.
– Многе од њих родитељи никада нису посетили, јер крију да имају такву децу. Неке родитељи веома ретко обилазе, а редовно мање од десет одсто. Нажалост, чак и они који често долазе не разумеју њихове потребе – каже за „Политику“ мати Гликерија.
Она додаје да су многе, сада одрасле жене, у дом дошле још као девојчице. Од 95 штићеница најстарија има 72, а најмлађа 10 година.
– Само велика љубав може да учини чуда. Наша деца осећају колико их ми волимо, а ту љубав преносе једни на друге. Зато можемо да разумемо сваку мимику, крик, боју гласа – додаје мати Гликерија.
Од мати Аглије, која ове године руководи домом, сазнајемо да су монахиње завршиле медицинску обуку, тако да свака од њих зна да даје инјекције, лекове или да превија. Једино им, каже ова монахиња, обука за љубав коју им пружају није била потребна.
– Наше сестре су од 1942. године у манастирским просторијама бринуле о ратној сирочади, а од 1946. године о болесној деци. Двадесет година касније држава је сазидала садашњу зграду. Ми чистимо дом, радимо у вешерају, дежурамо по читаву ноћ, дајемо терапију, пресвлачимо и купамо пацијенткиње, а преко дана о болесницама брине и пет медицинских сестара – каже мати Аглија за наш лист.
Иначе, дом представља одељење параћинског Центра за социјални рад, које је и ангажовало монахиње на поменутим задацима.
– Обилазимо их пет пута недељно. Никада нисмо затекли прљаве просторије или постељину, или пак неуредне штићенице. Монахиње су им веома посвећене, а мислим да им вера омогућује да се о њима брину боље него у било којој установи оваквог типа – објашњава за „Политику“ директорка Центра за социјални рад у Параћину Биљана Миленовић-Стојановић додајући да о пријему из упутних центара одлучује стручни тим Центра.
Њихове речи потврђују штићенице које могу да комуницирају.
– Овде нам је лепо. Волимо монахиње, јер су добре. Воде нас у цркву, на излете – каже нам једна корисница дома.
– Ја волим када певају – додаје друга, после чијих речи су се штићенице, које су се окупиле око нас, напросто утркивале која ће да нам рецитује или отпева црквене песме.
Док излазимо из дома, прати нас мирис тамјана помешан са мирисом чисте постељине.
Зорица Глигоријевић
—————————————————-
Донације
Рад монахиња контролише и Министарство рада и социјалне политике, које га и финансира. Дом често добија и донације. Тако ће ових дана добити нову фасаду захваљујући крушевачкој фирми „Хенкел“, док ће кречење просторија финансирати Грчка банка.