ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА ТЗВ „СТАРОКАЛЕНДАРАЦА“

Епископ Атанасије Јевтић

II дeo

ИСТОРИЈА РАСКОЛА
„СТАРОКАЛЕНДАРАЦА“ У ГРЧКОЈ

Да изложимо најпре укратко како је настао раскол тзв. „Старокалендараца“, или, како они себе називају, Γνησιοι ‘Ορθοδοξοι Χριστιανοι = Истински Православни Хришћани, који су се, од своје појаве -најпре 1924.г. известан број клирика и групе лаика, и затим са 3 Епископа 1935.г. – до данас, распали на десетину фракција, секти и подсекти, каква је била судбина и свих секти и раскола кроз историју Цркве Христове до данас.

Раскол је настао поводом преласка Јеладске Цркве на Нови „исправљени Јулијански“ календар 1924. године. Kao што је познато, ниједан од до данас важећих календара није сасвим тачан, једноставно зато што се Земља тако „непрецизно“ окреће око себе, и Месец око ње, и обоје око Сунца, те календарски месец и година не одговарају астрономској години времена, тј. не слажу се месечна и сунчана година. И тако ће, и поред свих исправки и побољшања, остати вероватно до скончања света и века. Године 46. пре Христа римски Цезар Јулије је, по предлогу уређења календара од грчког астронома у Египту Сосигена, одредио као важећи овај наш тзв. Стари или Јулијански календар, на основу којега је Александријска Црква сваке године одређивала датум празновања Васкрса, и то је потврдио Св. Први Васељенски Сабор у Никеји 325. године, када је и уједначено дотада неједнако празновање Ускрса (о том питању касније).[1] У Византији је било предлога за исправку тог календара, али она није прихваћена ни урађена.[2] Исто тако, у Русији крајем 19. века било је рада на исправци календара и предлога за исправку Старог, Јулијанског, но ни тада исправка календара није извршена. Цариградски Патријарх Антим III (1895-96.Г., онај који је 1895,г. написао сјајну Посланицу у одговор папи Лаву XIII) писао је 1895.Г. o „потреби једног једин-ственог календара за све хришћанске народе“.[3] После њега питање календара постављао је и Патријарх Јоаким III (1902. и 1904), мада је сам сматрао „прераним“ његово мењање.[4]

Међутим, када је после Првог светског рата, низ балканских држава заменило Стари календар Новим, званим Григоријански (jep ra je увео папа Григорије XII5/15. октобра 1582.г.),[5] тада су се 1923.Г. Православне Цркве (иако не све) окупиле на „Свеправославном конгресу“ у Цариграду (10.V- 8,VI), где су биле сагласне да „календар није догматско питање“, него ствар астрономије, али да има везе са Црквеним Хеоршологионом, тј. са богослужбеним празновањем Цркве. Тада је закључено да нема тачнога календара, и да извесне предности Григоријанског над Јулијанским нису такве да не треба тражити новији и тачнији календар.

За сасвим нови (Трећи) календар била су изнета у Цариграду 1923.Г. три стручна предлога: грчки, румунски, српски, од којих је најбољи био београдског професора М. Миланковића. Али Конгрес није усвојио ниједан, јер и сам није био ни добро примљен ни добро вођен.[6] Одржан је, међутим, у тешким условима (био је прекидан турском руљом) и још тежим историјским околностима по руску, Цариградску и Јеладску Цркву (ово треба озбиљно узети обзир, и учесници Конгреса су углавном тога били свесни), па се тешко могло и очекивати нешто темељније.[7] Зато и усвојене „одлуке“ Конгрeca (боље рећи предлози) o календару нису биле „саме од себе извшне“, него су подлезале одлукама Синода-Сабора сваке Помесне Цркве. Одлука овог Конгреса је била: Пошто „нема никакве канонске препреке за исправку садашњег Црквеног календара“, усваја се „исправка Јулијанског календара“ за 13 дана (предлог са којим је делегација Јеладске Цркве од почетка наступила), c тим да Пасха, и покретни Празници пре и после Ускрса, остану по Старом календару, тј. по важећој одлуци Првог Васељенског Сабора, а да се време равнодневице=Пасхе одређује по времену Св. Града Јерусалима.[8]

После тога су Јеладска Црква у Грчкој држави (која је 18.1.1923.г., увела као државни Нови календар), под Митрополитом/Архиепископом Хризостомом (Пападопулос: фебруара 1923 – октобар 1938), заједно са Цариградском Патријаршијом и Кипарском Архиепископијом, прешле на Нови календар почев од 10/23. марта 1924.г., тачније речено на „исправљени Јулијански“, јер су задржале исто празновање Ускрса како је одредио Први Васељенски Сабор (а оно се израчунава по старом Јулијанском календару). Тада је, исте 1924.Г., дошло до реакције једног дела клирика и бројних лаика, који нису прихватили ову промену и остали су при Старом календару. He прихватајући Нови календар, али ни оне који су га прихватили, тј. Новокалендарце, како су их назвали – један број свештеника, монаха и лаика, предвођени неколицином „зилота“ из Свете Горе, оснују најпре „Удружење Православних“, тј. Старокалендараца, које затим преименују у „Грчка верска заједница ГОХ“ (Γνησιοι ‘Ορθοδοξοι Χριστιανοι = Истинити Православни Хришћани).

Важну улогу је у почетку одиграо румунски монах „зилот“ са Свете Горе, Арсеније Cottea.[9] Ty је био и други светогорски, врло конзервативни калуђер-„зилот“ Матеј Карпатакис, који је напустио свој манастир Симонопетру и изашао у свет, и већ 1927.Г. основао старокалендарски манастир у Кератеи, на југу Атике (који ће се касније, по признању умеренијих Старокалендараца, показати фаталан за цео покрет ГОХ). Уз њих се јавља и још неколико светогорских „зилота“, који излазе из својих манастира и пропагирају отцепљење, тј. раскол од Јеладске Цркве.[10] За разлику од тих „зилота“, сви Светогорски манастири и скитови (са тада 5-6.000 мо-наха), међу њима и српски манастир Хиландар, нису прихватили Нови календар, али су остали у литургијском општењу и црквеној заједници како са својом матицом – Цариградском Патријаршијом тако и са Јеладском и осталим Православним Црквама које су прихватиле Нови календар.[11]

Од 1924-1935. г. они који нису прихватили Нови календар, али нису остали у заједници са Црквом, назвавши себе, као што екосмо, Г.О.Х., предвођени су били само монасима, свештено-монасима и извесним бројем свештеника, пошто тада ниједан Епископ није пристао на цепање Цркве и стварање раскола. Нешто касније, 30. септембра 1931.г., предводници ГОХ из целе Грчке (а било их је тада 245 мањих група) поднели су свој меморандум Сабору Јерархије Грчке Цркве, на који је Сабор одговорио образовањем једне комисије за питање календара и, по жељи и Цариградске Патријаршије, било је тада решено да се то питање стави на дневни ред Свеправославног Просинода.[12] Управни Савет ГОХ је 14/27. октобра 1931.г. упутио поверљиво писмено обећање Митрополиту/Архиепископу Атинском Хризостому да ће на Литургијама „наше Свештене Општине помињаши Блажењејшег Митрополита Атинског и остале Епископе“, као и да ће признати одлуке Сабора, осим календара, тј. желе да остану са Старим календаром у употреби (што ће им касније више пута предлагати и сама Грчка Црква), кад се то обзнанило, нови зилотски чланови Управног Савета (међу којима је био и јеромонах Матеј Карпатакис и јеромонах Акакиje Папас) опозвали су тај акт 1. августа 1934.г.,[13] чему је свакако до. принело и извесно гоњење које је полиција предузимала против ГОХ током 1932.Г. Зилотско руководство је 6. августа 1934.Г. сасвим одбацило званичну Цркву, па и државну Скупштину, тражило одвајање Цркве од државе, и започело да, уз Нови календар, истиче и разлог за отцепљење Екуменизам\ (о овоме при крају овог текста).

Тражећи да добију Епископе, вође ГОХ се обраћају писмом (10.10.1934) Руској Заграничној Цркви у Србији, тј. Митрополиту Кијевском Антонију у Сремске Карловце, али одговор нису добили.[14] Ускоро су, међутим, неочекивано по њих, добили Епископе из Грчке Јерархије. Наиме, двојица Митрополита у Грчкој:[15] Димитријадски Герман и Хризостом са Закинтоса, и трећи уз њих бивши Флорински Митрополит Хризостом (Кавуридис),[16] одметну се од црквеног јединства и ставе се на челу ГОХ.[17] После заједничке Литургије (14/27. маја 1935) они у своме писменом обраћању присталицама ГОХ и Јеладском Синоду изјаве да прекидају све црквене односе са званичним, канонским Синодом, те формирају свој посебни трочлани Синод, a затим (31. маја 1935) издају свој проглас (Διαμαρτυρια και Δηλωσις) у којем кажу: да су (1924.г.) били „саобразили се одлуци већине Јерархије и зато су применили Нови календар у својим Епархијама… да би избегли последице црквене шизме“, надајући се да ће Јерархија повратити Стари календар, али сада од тог става одустају. Интересантно је да они у своме прогласу признају да је једностраном променом календара Јеладска Јерархија ипак „оставила Пасхални Канон неповређен и Пасху празнује по старом“, али додају да је „дошло до измена V Хеоршологиону са којим је повезан Пасхални Канон“.[18] Димитријадски и Закинтски су упутили Енциклике својим парохијама у својим Епархијама да се и оне врате на Стари календар, али одзива није било; њихова паства није хтела у раскол. Првих дана јуна 1935.г. ова тројица (пре но што су били рашчињени од Грчког Синода) рукоположе 4 нова Епископа: Матеја (Карпатакис) за Врестенског (титуларни), Германа (Варикопулос) за Кикладског, Христофора (Халис) за Мегаридског и Поликарпа (Лиосис) за Дианлијског (титуларни), те тако створе свој седмочлани Синод. Дошло је до реакције и Цркве[19] и државе, до суда и рашчињења, па и до сукоба и затварања, али и до колебања неких Епископа, тако да убрзо Хризостом Закинтски и двојица новорукоположених: Мегаридски Христофор и Диавлијски Поликарп, напусте ГОХ, замоле опроштај и буду примљени назад у заједницу Јеладске Цркве.

Чак је и Димитријадски Герман тражио од Министарства (2.12.1935) да се врати на своју Епархију, али, кад не буде услишен, тада, да би даље опстао, бива принуђен да саблажњеним због тога „зилотима“ клирицима ГОХ, поднесе писмено објашњење (12.1.1936) за то: како је „само тражио правду, a не подносио покајање“ (ΘΗΕ, 1,821). Следећег дана (13.1.1936) морао је пред „зилотима“ исто да уради и бивши Флорински Хризостом (Кавуридис), зато што је у међувремену посетио Источне Патријархе да тамо покуша да се васпостави јединство Цркве у Грчкој (Агонија, стр. 172-3). Хризостом је такође морао да даје опширно објашњење „зилотима“: зашто је пуних 12 година био присталица Новог календара и зашто је раније, у једном свом тексту 1929.г., говорио да „календар нема везе са вером и моралом“. У свом писменом оправдању[20] он признаје да је био у заблуди (επλανηθην), али да и сада сматра да o календару треба да одлучи Свеправославни Сабор, и како он одлучи прихватиће одлуку „као канонску и важећу“ (ως κανονικης και εγκυρον), a затим додаје: читајући неке радове o Јулијанском календару, који је папа хтео да наметне Православнима, „схватио сам своју заблуду, и не само да сам пљунуо на њу, него и имам смелост и Архијерејску слободу да исту заблуду (την πλανην μου), по цену сваке жртве, осудим као неправославну и расколничку“. Овај Епископ је ускоро морао да опет „зилотима“ даје објашњење шта је подразумевао кад је у својим беседама говорио да је званична Грчка Црква „потенцијално расколничка, али не и на делу“ (ειναι μεν δυναμει σχισματικη, ουχι ομως εν ενεργεια), пошто за ово друго (да је на делу расколничка) треба да за такву прогласи је Свеправославни Сабор.

Ово је код „зилота“, које су предводили Врестенски Матеј и Кикладски Герман, ојачало сумње, зато што су они у свом екстремном зилотизму већ „одлучили“ да је Новокалендарска Црква изгубила благодат у Светим Тајнама! Дакле: да је „безблагодатна Црква“! Њих није разуверила ни нова изјава (9. јула 1936) Димитрјадског Германа и бившег Флоринског Хризостома: да они нису прихватили понуду двојице Епископа, посланих од Архиеписко-Атинског Хризостома: да се присаједине Цркви, него су остали верни својим изјавама од јуна 1935, док за деловање благодати у Светим Тајнама они сада изјављују, помало заобилазно (без имено-) да благодат делује „кроз оне црквене литурге=свештенике који држе Веру и Предање и не чине никакву новотарију, а не делује код оних који су се удаљили од светих Предања“ (Агонија, 199). Сва ова објашњења нису помогла, нити „зилоте“ уверила, па су Врестенски Матеј и Кикладски Герман средином 1937.г. одбацили прву двојицу (који су их рукоположили), под изговором да су претходно били објавили свим верницима ГОХ-а да је. Јеладска Црква, због промене календара, „постала шизматичка“, те да су шизматички свештеници изгубили благодат Светога Духа“, а затим су „почели да прихватају Свете Тајне свршаване од Новокалендараца и да признају да они имају божанску благодат“! Екстремни, дакле, „зилоти“ су преовладали у дотад наизглед простом канонском расколу ГОХ, и кренули у догматски раскол, тј. у јеретичке тврдње: да Црква са променом календара „губи благодат“! (У овоме су постали слични руским „Старообредницима“, који су, због „исправке књига“ сматрали да је Руска Црква „изгубила благодат“).

Преовладао је, нажалост, инквизиторски дух „стражарења“ над савестима Епископа и папистичка опсесија контроле „правоверја“. Тако је створен нови раскол међу расколницима ГОХ, тзв. „Старокалендарцима“ (кажемо такозваних, јер они више нису истицали само питање „календара“, него су потегли и питање самог бића Цркве). Овај ће се неизбежни процес цепања и стварања нових раскола даље настављати и умножавати, како ће се даље видети. Данас ГОХ их има преко десет фракција, и притом се међусобно анатемишу, а недавно су створена још два нова раскола (управо међу екстремистима). Нажалост, ни тада (1935) ни касније, Старокалендарци нису прихватили предлог Јеладског Синода да пристану да им свештеници служе по Старом календару, а да на Литургијама помињу локалне канонске Епископе. Ово само показује расколнички менталитет тих „зилота“, којима је важнији календар него канонско јединство и општење са Црквом. Порекавши Цркву из које су настали, они су уствари порекли сопствено Црквено биће. Презир, у име тобоже „ревности за догмате и предања“ (како „зилоти“ Старокалендарци говоре, па однедавно и српске присталице секте), свештеног, Богоустановљеног, Духоблагодашног поретка у Цркви резултирало је презиром према самој Цркви као Сабору и Заједници – κοινωνια (2Кор 13,13), – па је сваки зилот постао критеријум за себе.[21]

Пре но што наставимо ово болно и тужно, али и трагикомично излагање даље судбине раскола Старокалендараца, да изнесемо једно запажање. Видећи ово и овакво понашање, право безумље „зилота“, али очигледно и незрелост бившег Флоринског Хризостома (Кавуридис), Митрополит Димитријадски Герман дигне руке од свега, поврати се покајнички Јеладској Цркви, те му буде враћено Епископство, тако да, кад је ускоро преминуо, опеван је у Саборном Митрополијском храму у Атини од канонске Јерархије. Епископ пак бивши Флорински Хризостом остао је и сам, и самоме себи нејасан и недоречен. Увек се потписивао као „бивши Флорински“, дакле Епископ без Епархије, што је први знак његовог личног схватања сопственог неканонског статуса и садржаја. Јер сходно Светоканонском Предању Цркве, Епископ без Епархије је титула без садржаја. To што је уз „бивши Флорински“ затим себи додавао звање „Председник Св. Синода ГОХ“, само показује да себе није сматрао стварним Епархијским Епископом, са назначеним местом-градом и народом-паством, како то траже Св. Канони. Његова нестабилност и превртљивост видеће се и из даљег излагања нових раскола и расцепа у секти ГОХ.

1. Раскол Матејеваца
и њихова даља цепања

Под Матејевцима се подразумевају најпре она двојица који су се 1937.г. отцепили од својих двојице старијих Епископа, који су их рукоположили, тј. Матеј Врестенски (Карпатакис), који је све време бораво у свом манастиру у Кератеји, и Кикладски Герман. Они су током 1938, пошто су претходно искључили и анатeмисали бившег Флоринског Хризостома и све који га следују, као и све Новокалендарце, покушали да изаберу и рукоположе ниве Епископе, али се никако нису могли сложити (Кикладски је хтео Светогорце, a Матеј своје присталице из Кератеје), те нису ни бирали нове. Бивши Флорински је покушао да са њима разговара (28.1.1942), али су му они поставили 4 услова да би се поново сјединили: 1) да призна да је Јеладска Црква шизматичка; 2) да су њене Свете Тајне неважеће, безблагодатне; 3) да новокалендарско Свето Миро нема освећујућу благодат, и 4) да децу Новокалендараца кад прелазе у ГОХ треба поново миропомазати. Али, ускоро се и Кикладски Герман одвојио се од Матеја (називајући Матејевце: „идолопоклоници, јеретици, богохулни и безбожни“),[22] тако да ће сваки од њих тројице бити фракција за себе. Овај нови раскол обзнанио је Врестенски Матеј својом Енцикликом 12. октобра 1943. године.

Матејевци су, дакле, били од почетка екстремисти, јер је сам њихов вођа Матеј био човек расколничког и секташког менаталитета. Са њиме на челу они су учинили низ канонских, чак и догматских, преступа. Матеј је још 12. октобра 1943.г. својом Енцикликом прекинуо односе са својим дотад сарадником Германом Кикладским, зато што је овај био компромисан према Новокалендарцима, a и због неких безначајних ситница, које су, као и код већине њихових међусобних сукоба и раскола, биле махом питања личне нетрпељивости и мржње, сопственог престижа и богаћења. Пошто је тако Матеј остао сам, a био већ оболео,[23] почео је 1948.г. сам да рукополаже Епископе (Спиридона Тримитунског и још тројицу), што је изричито противно Канонима Св. Апостола, Васељенских Сабора и Отаца (канон 1,4, и VII,3, и канон 1. Св. Апостола, итд.).[24] Али, зар је секташима стало до Св. Канона, кад су они „сами себи канон“: „сами себе хвале, сами себе собом мере, u се собом пореде, као неразумни“, како вели Апостол Павле (2Kop.10,12). Они су заиста као протестантски секташи, који се цитатима недужног Светог Писма разделише до данас на 365 секти! За то наравно, није криво Свето Писмо Божије и Црквено, као ни код „Старокалендараца“ Свети Канони Цркве Божије. Несрећни зилот Матеј већ је тада био проглашен од његових секташа за „јединог Епископа читаве Цркве“, коме је „Господ Бог у руке поверио Ковчег целокупног непоколебљивог Православља“!

Матејева секта је даље „производила“ Епископе у манастиру Кератеји (1957.Г. су имали Синод од 10, a 1958. Синод од 13 Епископа, под председништвом Агатангела Тиноског, док је 1962.г. Синод сишао на 9 Епископа).[25] Надаље су се обраћали Православним Црквама за признање „каноничности“ својих Епископа, али се ниједна није одазвала, до 1971.г., када је, изненада, Синод Руске Заграничне Цркве (који је тек 2 године пре тога, 1969.Г., био признао неканонске хиротоније Акакија и његове групе, тј. наследника фракције бившег Флоринског Хризостома, због чега су Матејевци ове нападали пуних претходних 10 година и називали их свакојаким именима: „Старокалендарски протестанти“, „издајници, латиномислећи, какодокси“ /=злославни=неправославнима/, итд.),[26] на обраћање и молбу Матејеваца, пристао да над послатим од Матејеваца двојици Епископа (Калистом Коринтским и Епифанијем Китијским) изврши хиротесију, тј. само формално полагање руку, како су тврдили Матејевци, a према изјави Епископа Лавра Сиракуског (из Руског манастира Св. Тројице у Џорданвилу, САД), TO je уствари била изнова хиротонија – да би они тако били озакоњени као Епископи![27]

Руски Синод им је као услов поставио да: кад се двојица новохиротонисаних Епископа врате из САД, одмах изврше хиротесију над свим осталим њиховим Епископима и клирицима од њих дo тада неканонски рукоположеним. И такође: да се обавезно сједине са од Руског Синода већ признатим Епископима Флоринијанаца. Матејевци су то као радосну вест објавили у својој штампи[28] тј. то „озакоњихових хиротонија (чиме су индиректно признали да од 1948.г. нису имали праве Епископе, и такође: да су преко руске ЗЦркве и они признали да опште са Новокалендарцима и са Флоринијанцима, које Матејевци сматрају шизматицима), али нису пристали да се помире и сједине са Флоринијанцима.[29] Напротив, убрзо су почели да оптужују Русе за признавање и општење у Св. Тајнама са Новокалендарцима и др. Кад их је Руски Синод због тога опоменуо, они су 1976.Г. прекинули општење и са њима, на шта су Руси одговорили да је она хиротесија из 1971.Г. неважећа. Матејевци су се на то само подсмехнули и одговорили: да они нису „ни тражили, нити прихватили“ хиротесију, јер им она „ништа није додала, ни одузела“, те да је „поступак Руса 1971.г. антиправославни чин“, итд. итсл.

Матејевци су 1973. г. „произвели“ још 7 нових Епископа, под председништвом Епископа Андреја (Патраски). Међутим, од Андреја се маја 1995.Г. отцепи 5 Епископа на челу са Месинијским Григоријем и они створе свој нови Синод, који рашчини и анатемише Андрејевце и њихове присталице, а и ови за узврат рашчине и анатемишу њих. A разлог је био трагикомичан: спор око икона ренесансне уметности, које су Андрејевци одбацивали, нарочито „икону Свете Тројице“ (сликану: као Старац=Отац, десно од њега Младић=Син, и Голуб=Дух Свети изнад њих или међу њима), а признавали само старију икону Свете Тројице као Три Анђела, тј. Гостопримство Аврамово. Једни друге називају „иконоборцима“[30] и разним другим погрдним и скарадним називима, и наравно – једни друге „анатемишу“, јер они без „анатема“ не могу да живе и да опстају!

Није вредно даље бавити се Машејевцима у овом кратком тексту o секти и сектама тзв. „Старокалендараца“, јер ту више нема краја ни конца! To je, уосталом, судбина, кад-тад, сваког раскода и одвајање од благодатне заједнице Цркве Христове. Да додамо још и ово запажање: и Матејевци и Флоринијанци називају себе „’Εκκλησια Г.О.Х.“, тј. „Црква Исшиниших Православних Хришћана“ а у међувремену једни друге анатемишу! Која је онда од тих двеју фракција (и у свакој од њих низ под-фракција, како ћемо даље видети) права „Истинита Црква“?[31] Већ само то што себи дају неки други назив од уобичајеног кроз векове, и сасвим јасног и одређеног назива Саборнокатоличанске Цркве Православне и Православних Хришћана, показује да су – секта (јер тако су себе преименовавале и друге секте и расколи, а поготову јереси, кроз векове, нашта су већ Свети Оци указивали, напр. монофизити Јаковити).

Ове смо фракције Машејеваца описивали овде још и зато што је неки несрећни Србин из Белог Манастира, по имену Доситеј (био у Светој Гори са српским „зилотима“: Акакијем из Новог Сада /=Немања Станковић, сада расколник Флоринијанац на Фрушкој Гори – o коме в. више касније/, и Томом и Данилом); иако је био у Св. Хиландару као послушник, напустио је Хиландар и отишао код Флоринијанаца на Пелопонез, где буде поново крштен и замонашен као монах Серафим; затим је од ових прешао Матејевцима и од њих буде поново миропомазан, јер ови не признају благодат Флоринијанцима. Поред њега, има и неки Србин монах Харалампије (стар 45-50 година) који је био код Матејевца Андреја, а сада лута по Србији као „зилот“ и говори свашта против Српске Цркве (био је на ТВ „Палма“ у Јагодини), али нема присталица; кажу да није толико агресиван прозелитиста, као што су то Данило и Тома, Срби „зилоти“ из Есфигмена и са Каруље, који руже Српску Цркву и све што је српско (о њима в. мало касније).

2. Раскол Флоринијанаца
и њихове даље поделе

Видели смо да је раскол до тада јединствене групе ГОХ настао 1937. године – и то је био почетак свих даљих цепања и раскола међу Старокалендарцима, који процес до данас није престао, и то унутар обеју групација (у којима је, нажалост у обема, преовладао екстремни „зилотизам“ Матејеваца, уз само неке нијансе). Видели смо и то да је бивши Флорински Хризостом (Кавуридис) покушао да са Матејевцима разговара ради измирења (28.1.1942), али је то било безуспешно, услед постављена 4 екстремна услова од супер-зилота Матеја. Хризостом је својом Енцикликом (од 1. јуна 1944) одговорио Матејевцима: да је он 1935.г. зато и стао на челу ГОХ-а да би „повратио отачки Хеоршологион (=циклус Празника) у Цркви“, као и „да задржи покрет ГОХ у канонским оквирима“, који је покрет, „због недостатка пастирског надзора и руководства, почео скретати у крајност, на штету ауторитета Цркве и угледа Јерархије“.

Једна од тих крајности било је и непризнавање Св. Тајни Новокалендарцима и њихово поновно миропомазање када прилазе покрету ГОХ-а. Хризостом је тај њихов став назвао екстремизмом и „парасинагогом“ (=незаконишом скуаином). Сам је тада признавао све Свете Тајне Новокалендарцима, и поновио свој став o Јеладској Цркви као „потенцијално, a не на делу шизматичкој“. Јер, да би се њој порекла благодат, говорио је он, потребна је осуда од стране једног Васељенског Сабора, и зато је тражио да новокалендарска Јерархија буде оптужена за своје новачење пред Свеправославним или Великим Сабором, који је једини надлежан да им суди, док то право немају ГОХ. Јер, закључује он, „једна Црква губи свој ауторитет и освећујућу благодат и дејство у Св. Тајнама тек када је цела Црква (Православна) прогласи за неправославну, јеретичку и шизматичку“.

Његов апел другим Православним Црквама, које су задржале стари календар, није донео резултате, јер ниједна Црква са Старим календаром није прекидала оштење и зајединцу са новокалендарским Православним Црквама. Да је он то тада схватио као што је Црква кроз своју живу историју и Свештено Предање схватала, закључио би да све Православне Цркве не сматрају промену календара за догматско питање, те према томе нема ни разлога за раскол због тога. Morao je, бар што се њега тиче, да раскол заустави, поготову кад му је предлагано (као и касније више пута свима следбеницима ГОХ), да приступе црквеном јединству и општењу задржавајући Стари календар (као што напр. у Чешкој. Словачкој Православној Цркви има парохија и са Старим и са Новим календаром, али нема међу њима раскола).

Јуна 1945.г. „покајници“ Епископи Мегаридски Христофор и Диавлијски Поликарп, изгубивши стрпљење чекајући да у Јеладској Цркви добију Епархије, поново су пришли Флоринијанцима, следбеницима „бившег Флоринског“ Хризостома. Они су успели донекле да реорганизују ову фракцију ГОХ, далеко бројнију од Матејеваца, са којима нови покушаји сједињења (децембра 1947. и јуна 1948) нису успели, јер је загушујућа атмосфера око манастира у Кератеји била неиздржива за било какав договор и сарадњу.[32] Kao што рекосмо, тада је Врестенски Матеј (Карпатакис), оставши сам и већ оболео, почео сам да рукополаже Епископе! Ово је изазвало нове буре и раздоре међу ГОХ. Бивши Флорински Хризостом подлегао је, нажалост, утицајима истог екстремизма. Јер, иако је осудио Матејева безакоња и јавно га се у штампи одрекао у име покрета ГОХ, и у свом допису грчком Министарству Просвете изјавио да „никакву одговорност не сноси за незаконите хиротоније“, и да сматра Матејеву фракцију за „злоћудну израслину старокалендарства“ (κακοηθη αποφυσιν του παλαιοημερολογιτισμου), он је ипак, чим је Матеј умро (14.5.1950), да би боље и успешније привукао међу своје присталице бројне „зилоте“ Матјевце (такому је пришао и Кикладски Герман, који је међутим ускоро умро, 24.3.1950)[33] -учинио нови заокрет ка екстремном „зилотизму“ Матејеваца, намером да их придобије што више на број.[34]

Хризостом Кавуридис је 26/9. маја 1950.г. издао супротну својим досадашњим схватањима Енциклику (позната под бројем 13), у којој сада заступа управо ставове Матејеве: „Тајне свршаване од Новокалендараца, пошто су они шизматици, лишене су освећуће благодати“, те Новокалендарци који прелазе у ГОХ морају бити миорпомазани! (Aionuja, 237; Θ.Η.Ε., 1,823). Овим је порекао своје раније ставове o само „потенцијалном расколу“ Јеладске Цркве, поогласивши је за „шизматичку“ и сматрајући њене Свете Тајне неважеће (ακυρα τα μυστηρια). Такође је у тој Окружници, понижујуће за себе, рекао: „Опозивам и одбацујем све што сам од 1937. године до данас написао или рекао, у проповедима, појашњењима чланцима у штампи, и енцикликама, а што је несагласно и противно начелима Православне Источне Цркве Христове и наше свете борбе коју водимо за Православље“ (Агонија, 238).

Ово је, из разумљивих разлога, пооштрило односе са званичном Црквом,[35] а и државна власт је изгубила стрпљење, нарочито због скандала у и око манастира у Кератеји. Грчка држава је пре-дузела извесно гоњење (можда и уз прећутну сагласност новог Архиепископа Спиридона), 1951.Г., па су Мегаридски Христофор (преименован у међувремену у Христијанопољског), и Диавлијски Поликарп рашчињени од Грчког Синода, послани од државе у затвор у неке удаљене манастире, док је бивши Флорински Хризостом (Кавуридис) једно време држан у Сиротилишту Вуљагмени крај Атине, да би се тако можда лакше приволео на измирење са Црквом и прекид раскола, но како он није пристао, буде и он послан на заточење у манастир Ипсилу на острву Лезвосу (где проведе од 1. фебруара 1951. до 16. јула 1952).

Ово гоњење, јасно, није донело решење, него је само још више распалило „зилоте“. Против гоњења је јавно иступио Александријски Патријарх Христофор, тражећи од Грчког Синода да стално заседа и нађе решење проблема Старокалендараца, а од државе -Да се она „не меша у црквена питања“. Гоњење је заиста убрзо и престало, али од њега расколници Старокалендарци праве до данас „велики капитал“, заборављајући да није свако страдање Христоподобно и спасоносно, а поготову кад се и у страдању остаје У Расколу са Црквом Распетога за све људе Христа, тако да je c правом рекао истински Свештенострадалник Христов Кипријан Картагенски (f257.r.) да: „Ни крв мученишшва не може сираши грех цепања Цркве!’

Бивши Флорински Хризостом није примењивао то што је у својој Енциклики написао (тј. да не признаје Св. Тајне Новокалендарцима, него их је фактички признавао као благодатне) и чак је Новокалендарску Цркву Јеладе сматрао за закониту „признату Аутокефалну Јелинску Цркву“ (ανεγνωρισμενην Αυτοκεφαλον ‘Ελληνικην ‘Εκκληισιαν), а своју групу ГОХ је назвао „религиозна заједница Старокалендараца“ (дакле не „једина истинита Црква Христова“, како његови следбеници и друге њима сличне групације у Грчкој називају себе), пa je вероватно зато и одлучио да не хиротонише нове Епископе, али то није спасло тај секташки покрет од нових раздора и неканонских самовоља и безакоња.

Због мешања политичих странака у питање ГОХ, у јесен 1952.г., које су их хтели искористити у предизоборној кампањи,[36] бивши Флорински Хризостом и двојица других Епископа, Христофор Христијанопољски и Диавлијски Поликарп, поднели су 6.11.1952.г. заједнички оставку на даље вођство ГОХ, издавши притом Саопштење, у коме кажу: „Одлучили смо и ставили се на чело Старокалендараца не да проширимо провалију црквене поделе, него да је премостимо, суздржавајући, c једне стране, Старокалендарце унутар оквира каноничности и Црквеног поректа и законитости, што на несрећу нисмо успели, не добивши од стране надлежних одговарајуће разумевање и, c друге стране, дајући повод Јерархији Цркве Јеладске да преиспита календарску реформу ради мира у Цркви… Подневши (сада) оставку, сачували смо за нас Архијерејско достојанство и веру у православној идеологији нашој, у којој ћемо остати као индивидуе и без икакве одговорности за трећа лица, до коначног и канонског решења Календарског питања“ (Агонија, 371-372).

Но Хризостом опет није остао доследан, него је, после обећања руководства ГОХ да ће престати са политичким раздорима, Хризостом на њихову молбу повукао своју оставку (27.11.1952), рекавши да то чини „да би допринео успешном решењу овог питања Старокалендараца у оквиру Светих Канона и одлука Свеправославних Сабора“ (исто, 377). Ово његово колебање: час се повлачи „да би помогао“, час се враћа „да би помогао“, поколебало је и његове сараднике Христофора Христијанопољског и Диавлијског Поликарпа, који зато напусте ГОХ и приђу званичној Цркви, где су примљени као викарни Епископи Атинског Архиепископа: Христофор са титулом Кариупољски (9.3.1953), a Поликарп са титулом Старупољски (12.3.1953). Ово је нанело велики ударац Старокалендарцима ГОХ и најавило њихово даље распадање.

Вођа веће фракције ГОХ, Хризостом Кавуридис, умро је 7/ 20. септембра 1955.Г. у својих 85 година, и његова група је тако остала без Епископа.[37] ГОХ је руководила само група клирика-свештеника, коју је предводио јеромонах Акакије (Папас), игуман старо-календарског манастира Св. Николе у Пеанији крај Атине. Матејевци из Кератеје, којима је тада командовао екстремни „прото-јереј-протосингел“ Евангелос Томпрос, нудили су Флоријанцима своје Епископе (рукоположене ван свих канонских норми од самог Матеја), што су ови одбили, али је то изазвало прави међусобни рат, речима и писанијама, где су једни друге осуђивали, проклињали, анатемисали.

Флоринијанци су тако били без Епископа све до 1960. године, и нису тада схватили да је то био знак остављености од Бога! Чинећи свакојаке покушаје да добију Епископа, најзад су 1960.г. успели некако тајно да њихов архимандрит Акакије Папас буде у Америци хиротонисан (6. или 9.12.1960) за Епископа (са титулом Талантијски) од свега 2 Епископа Руске Заграничне Цркве, и то без знања и одобрења Синода те Цркве.[38] Ти Епископи су били Чикашки и Детроитски Серафим (Иванов), Рус, и под истим Синодом Детроитски Теофило (Јонеску), Румун (који се 1958.г. био одвојио од Румунске Цркве и пришао РЗЦ), чија је парохија и црква у Детроиту, у којој су хиротонисали Акакија, била новокалендарска (јер Румуни су одавно били примили Нови календар), и сам Теофило је служио пo Новом календару, како је то признао Серафим Чикашки самом новорукоположеном Епископу ГОХ Акакију.[39]

Ова хиротонија је била вишеструко антиканонска, a потом се и још више искомпликовала. Антиканонско је, уз остало, било и то што је, по претходном међусобном договору, забрањено Акакију и ГОХ да за 7 година објављује ко и када је извршио хиротонију! Када се то ипак прочуло и почело постављати питање, тада је саучесник у неканонској хиротонији Румун Теофило Детроитски (који се у међувремену 10.3.1972.г. вратио у Румунску Цркву) изричито порекао своје учешће у поменутој хиротонији! За саме Старокалендарце ГОХ у Грчкој то рукоположење је био проблем, јер је Руска Загранична Црква, као што је већ поменуто, имала неке парохије које су служиле по Новом календару и општила је са новокалендарским Црквама (осим са Московском Патријаршијом, али не због питања календара, него због комунизма), па и са Цариградском Патријаршијом, на челу које је тада био Патријарх Атинагора, оптуживан од ГОХ за „јерес екуменизма“.[40] Сам новорукоположени Акакије (Папас) био је фанатични присталица крајњих ставова Матејеваца, иако са њима није сада општио, док раније јесте.[41]

Он јe из законскоправних раз лога у Грчкој, био принуђен да објави своју хиротонију већ после годину дана.[42] Тада су Матејевци свестрано напали и изругивали Флоринијанце, да би неку годину касније и сами прибегли истој Руској Заграничној Цркви да добили канонско признање својих Епископа, као што смо већ видели.

Године 1962. Акакије (пре но што је умро 1.12.1963) рукоположи 5 нових Епископа, међу њима и Авксентија (Παστρας), уз учешће Епископа Руске Заграничне Цркве Леонтија из Чилеа.[43] Али, и ова хиротонија је била без знања и одобрења Руског Синода у Америци, који је, међутим, тек касније, 1969.Г., под председништвом новог Митрополита РЗЦ Филарета (актом од 18/31.12.1969. и у посебном писму Авксентију Пастрас-у), признао важност тих хиротонија (и оне 1960. и ове 1962), када је у Атини на челу ове групе ГОХ као Архиепископ већ био Авксентије (Παστρας).[44] Овај Авксентије са Григоријем Саламинском посетио је 20. јула- 20. августа 1971. г. Америку и Митрополита Филарета РЗЦ, а током 20-26. августа Флоринијанце је посетио Епископ Лавр, секретар Синода РЗЦ, и саслуживао са Авксентијем. Пред одлазак у Америку, Авксентије је са Григоријем Саламинским, уз сагласност и Петра Асторијског (пошто је Акакије Диавлијски био из дисциплинских разлога удаљен из Синода), рукоположио 4 нова Епископа, међу којима и Солунског Хризостома (Κιουσης – 8. јула 1971), али je јавно представљање тих новохиротонисаних Епископа обављено тек по повратку Авксентијевом из Америке (25.8.1971).[45]

Изгледало је да је тако, уз подршку Филаретовог Синода Руске Заграничне Цркве, створено јединство и слога макар у групи Флоринијанаца под Авксентијем. Међутим, то се јединство убрзо показало као натегнуто и лажно, јер већ 1974.Г. један њихов лист ГОХ напада оне који оставише „нашу свету борбу“ (како сви Старо календарци називају своје отцепљење од Цркве) и „посветише се мамону (=богатству) и личним интересима“, те надаље лист изражава наду да ће „ту прљаву сарадњу лажи, лицемерја и преваре побожни народ, који се држи ове свештене борбе, разбити, јер је доста изигравања“.[46] Исте 1974.Г. Авксентијев Синод је издао Енциклику бр. 1191 којом не признаје Свете Тајне новокалендарске Цркве, чиме се опет поистоветио са ставовима екстремних Матејеваца. Ову Енциклику нису хтели да потпишу Петар Асторијски и Акакије Диавлијски, a и Митрополит Филарет из РЗЦ је 1975.Г. осуди и зато прекине општење са Авксентијевцима (осим са Петром Асторијским, надлежним за ГОХ у Њујорку).

Треба истаћи да Руска Загранична Црква, ни тада нити икада касније, није прекидала канонско, благодатно општење са Јерусалимском и Српском Патријаршијом, али ни са новокалендарским Православним Црквама (више су оне избегавале општење са РЗЦ, због захтева од стране Московске Патријаршије). Грешка је, међутим, руководства Руске 3. Цркве била што се уопште у то мешала, што joj се касније и осветило.[47]

Данас је Богу хвала, ова Руска Црква, под председништвом Митрополита Лава (после добровољног повлачења Митрополита Виталија, који се затим, као неурачунљив, одметнуо у раскол), на путу пуног канонског сједињења са Московском Патријаршијом,[48] као што ће се ускоро показати, a што ће за Старокалендарске секте бити удар по црквеној свести и савести, ако је још имају.

(Ово ће бити удар и српским „зилотима“ Акакијеве дружине, који су, преваром и обманама, недавно отели од Цркве неколико незнавених сестара из манастира Стјеника код Чачка, и написали им, у њихово име, „изјаву“, у којој, као један од разлога иступања из СПЦркве, наводе: „пуно евхаристијско општење /СПЦ/ са отпадницима од Светог Православља: Сергијанцима -Московска Патријаршија“). He постоје никакви „отпадници Сергијанци“ у Русији, него Великомученичка Руска Црква, која је дала око два милиона Св. Новомученика од комунизма, са којом опште у заједници вере и благодати све Православне Цркве у свету, па ће joj ?e ускоро присајединити и Руска 3. Црква. Такође постоји и Мученичка Српска Црква, која је исто дала, и даље даје, преко милион Св. Новомученика, и са њом такође опште све Православне Цркве у Васељени, као и Руска 3. Црква, a од које отпадоше само секташи тзв. „Сшарокалендарци“ који на тај начин отпадоше и од читавог Васељенског Православља).

Флоринијанци, међутим, нису остали јединствени, него се ускоро појавило неколико расцепа-раскола у њиховим редовима (око 7 „званичних“ и још неколико незваничних фракција). Исте 1975. г. уз двојицу Епископа који нису потписали поменуту Енциклику, придруже се и Гаврило Кикладски и Хризостом (Κιουσης) Солунски.[49] Године 1979. Епископ Коринтски Калист отцепи се од Матејеваца и приђе Авксентију (због чега из Кератеје нападну и њега и Авксентија), али се убрзо одатле отцепи заједно са Антонијем Мегаридским и прекину општење са Авксентијем и његовим Синодом под изговором да су ови рукополагали недостојне клирике и примали у своје редове рашчињене за моралне преступе свештенике из Јеладске Цркве. Они су износили многе ружне оптужбе на рачун „Цркве ГОХ“, за коју су говорили да су је од „мученичке Цркве“ сада срозали на ниво „содомије“ и „сметлишта“, отпада и ђубришта.[50] Ови су Епископи тражили „чишћење Цркве ГОХ“; наводили су и „питања вере“, као и питање непризнавања свешо. сши Св. Нектарију Егинском од стране неких ГОХ.[51]

Калист и Антоније, отцепивши се од Авксентијеве групе (фебруар 1979), одмах су рукоположили 8 нових Епископа (међу којима и Кипријана Куцумбис-а) и сачинили свој десеточлани Синод, a ocyдили Синод Авксентија-Геронтија. Авксентијевци за узврат одмах рашчине све њих, a сами рукоположе 9 нових Епископа. Тако се одједном добило 17 нових Епископа! Сваки нормалан православни хришћанин би се одмах запитао: Чему одједном толики Епископи? Где је ту паства – народ Божији? Где су, по Св. Канонима, стварне Епископије у одређеном граду и области, са својим народом и парохијама? Где су ту Свети Канони, у које се сви „Старокалендарци“ одреда куну? Нажалост, и до данас је тако у свим сектама „Старокалендараца“: чим се неки Епископ или група Епископа одели од других, одмах навале на рукополагање нових Епископа, као да је та инфлација Епископа (који су често и без свештенства и пастве, или са врло малим бројем како-тако сакупљених или придобијених присталица) мерило „истинитости“ и „каноничности“ њихове фракције? Ове Епископе „регрутују“ често и од рашчињених недостојних клирика Јеладске Цркве, али већином из својих, стално осниваних нових старокалендарских „манастира“ и „исихастирија“ (злоупотреба овог освећеног имена из времена кад су исихасши били најлепше пустињско цвеће у врту Православне Цркве), који им служе више за пропаганду и спремање „кадрова“ своје секте, него за истински монашки живот. Једини озбиљнији случај је прелазак светогорског манастира Есфигмена у редове Авксентиваца 1972. г. Овај суседни Светом Хиландару стари атонски манастир те године је прекинуо да спомиње Патријарха Цариградског Атинагору и отишао у раскол Авксентијеве групе ГОХ, пљунувши тако на све остале Светогорске манастире.[52]

Сукоб ових двају фракција Флоринијанаца потрајао је око 6 година, за које време је било обостраних прелазака Епископа, тј. промена табора (као у неким политичким странкама), али је било и нових цепања.[53] Услед тога је 1984. г. од Флоринијанаца настало 6 фракција: Авксентијева, Геронтијева, Антонијева, Калистова, Хризостомова и Кипријанова.

Јеладска Црква покушала је 1977. г. (поводом новог Црквеног Устава) да Старокалендарцима у Грчкој понуди једно заиста црквено-икономијско решење: да сви њихови храмови и манастири постану метоси Светој Синајској Архиепископији у манастиру Св. Екатерине на Синају, која се држи Старог календара, тако они остану са Старим календаром, али на тај начин коначно правилно канонски реше своје црквено питање.[54] Они то нису прихватили. Такође нису прихватили ни предлог да пристану само да спомињу на Литургијама Архиепископа Атинског канонске Јеладске Цркве, a да их опслужују по Старом календару свештеници званичне Цркве, јер је то, забога, за њих „неприхватљиво са канонске и црквене стране“! (С. Карамицос-Гавруљас, Агонија… Стр, 460). A прихватљиве су им разноразне „црквене и канонске“ вратоломије и скандали подељености и расцепканости, као у сектама најниже црквене свести и окореле савести?!

Почетком следеће 1985.г. (1. јануара) дође до спајања фракција Авксентијеве, Геронтијеве и Антонијеве, мада у међувремену није било никаквог „чишћења“, због којег је 1979.г. дошло до раскола. Али, већ идућег месеца дође опет до расцепа. Наиме, године 1984. Авксентије је био наредио својим Епископима Максиму Кефалонијском и Герасиму Беотијском да рукоположе за Епископа Патраса и свега Пелопонеза архимадрита Доротеја Цакоса, који је пре тога, 1976.Г., био рашчињен од Синода Јеладске Цркве због тешких моралних преступа. Између 1976. и 1984. овај Доротеј је био хиротонисан два пута од неких лажних Епископа ГОХ-а, но није примљен од званичних фракција ГОХ. Авксентије га је сада преко Максима и Герасима хиротонисао, али под условом да то рукоположење остане тајна, па су зато извршиоци хиротоније заклели Доротеја да то никоме не открије, a уколико би он тo и открио, они ће порећи да су га рукоположили! Али, ускоро Герасим то обзнани, и исто потврди црквени појац Периклис Цакирис, кога је Авксентије био послао да пева за певницом на хиротонији. Ово је изазвало нови расцеп и међусобна рашчињавања, тако да је 1985.Г. група Епископа рашчинила Архиепископа Авксентија,[55] и на њихово чело се јануара 1986. ставио дотадашњи Солунски Хризостом (Κιουσης, садашњи Архиепископ ГОХ Хрисостом Други, на челу веће групе доскорашњих Авксентијеваца) и повео раскол против Авксентија, мада је сам он дотле скоро 10 година био издвојен, без општења са Авксентијем и са онима који су Авксентија сада рашчиили, и за то време је обе групе нападао и ружио. Хризостом је правдао свој улазак у рашчињени Синод да би „спасао Цркву ГОХ од пропасти, у коју је водио Авксентије, те није више могао остајати изван, јер не би могао ништа постићи“.[56] Но ни Хризостом није ништа учинио да „очисти Цркву ГОХ“, јер кад је у току следећих 10 година покушао да осуди туженога са више страна за неморал Епископа Солунског Евтимија (Орфанос), овај се отцепио и створио нову фракцију (1995.г., o чему мало ниже).

У међувремену створио се још један нови раскол ГОХ. Један јеромонах, игуман новооснованог манастира Св. Кипријана и Јустине у месту Фили крај Атине (подножје планине Парните), по имену Кипријан (Куцумпас), био је клирик Атинске Митрополије Јеладске Цркве, дакле Новокалендарац, све до 1969.г., када, због избегавања да своме надлежном Архијереју поднесе рачуне o материјалном пословању,[57] пређе у Старокалендарце, у Авксентијеву групу ГОХ (због чега је рашчињен од свог надлежног Митрополита Атичког). Године 1979. он приђе отцепљеним од Авксентија Калисту и Антонију, који га хиротонишу за Епископа Оропоса и Филис, да би 1984.Г. и сам створио своју фракцију, прекинувши општење са Епископима који су га рукоположили.

Кипријан је своју групу назвао „Црква приговарајућих ГОХ“ (Εκκλησι των ‘Ενισταμενωνα користећи израз εναστασις Теодора Студита, али то данас подсећа на протест=протестанте). Кипријанова фракција постоји и данас, мада у Грчкој нема много присталица, али се зато Кипријан (који има доста новца) уплео у групе „Старокалендараца“ у Румунији и Бугарској, и има своје мале фракције у Италији, Америци и Аустралији.[58] Кипријан је своје отцепљење правдао тиме што су оне друге групе ГОХ „проповедале губитак благодати код Новокалендараца“,[59] a он то не чини. Али, када је приступа њима и све док није постао Епископ (током пуних 15 година!) он је прихватао све њихове ставове o негирању благодати Новокалендарцима. Па и кад је Авксентијев Синод 1974.г. издао своју Енциклику бр. 1162, којом обнавља свој фанатични став: да „Новокалендарци немају благодат“, он тада није реаговао, него је хиротонију примио од Калиста и Антонија, чије је порекло, као и још неких тада хиротонисаних са Кипријаном, било из табора екстремних Матејеваца.

Наравно, Авксентијевци су рашчинили Кипријана (то му је било друго рашчињење), али он је створио свој Синод, рукоположивши са неким Епископом Сардиније Јованом (умро недавно 10.8.2002), дотле потиснутим од свих ГОХ-а, 6 нових Епископа, до тада скоро непознатих круговима ГОХ. Taj Јован је раније био капуцински монах, na je примио Православље и рукоположен за свештеника од Московске Патријаршије, коју је затим напустио, као и Православље, и пришао неким јеретицима Несторијанцима (веров. Арамејцима из Сирије или Ирака), који га рукоположе за свог Епископа! Потом је некако пришао Старокалендарцима ГОХ, и од њих опет рукоположен за Епископа![60] Са њим је, ето, Кипријан Куцумпас рукоположио своје Епископе и оформио „Сuнод приговарајућих“ (=прошесшујућих)! Али, Кипријан није ту стао. За пар година Кипријан је био принуђен да рашчини 4 Епископа из свог Синода: Антонија, Симеона, Хризостома и Нифона, a остао је са само двојицом својих послушника, којима је дао титуле: Епископи Етне (у Калифорнији) и Христијанупоља. Затим, 3. окотобра 1991.г. рашчинио је Епископа Аустрије Симеона (Минихофера), зато што је „прихватио заблуде свејереси Екуменизма“.[61] Но ускоро ће Кипријан примити овог истог Симеона, најпре као монаха, a потом и као Епископа!

Зато се он дао на „спољну мисију“. У своме часопису „Свети Кипријан“, и другим брошурама које пише, износи самохвале, слика се са бројним Епископима, од којих једва да сваки има уза се по неког клирика; такође подиже нова здања (јер очигледно има новца), одржава општење са Строкалендарцима у Румунији и Бугарској, путује по иностранству, итд.[62]

Расколи међу Флоринијанцима су настављени. Поменули смо малопре да ни Хризостом Кјусис (дотадашњи Солунски, а сада дрхиепископ ГОХ Хризостом II, коме припада Акакијева дружина“зилота“ у Србији) није успео да, по рашчињењу Авксентија, одржи јединство те понајвеће фракције ГОХ, јер су 1995. г. од те групе настале три фракције: Максимова, Андрејева, и преостала Хризостомова, свака са својим „Синодом“ од неколико новохиротонисаних Епископа. Наиме, 5/18. јула 1995.Г. од Хризостома се отцепи 6 Епископа, на челу са Калиником Фтиотидским и Јевтимијем Солунским, који одбаце и осуде Архиепископа Хризостома II, јер је покушао да суди овога, одавно оптуженога за моралне скандале, Јевтимија, који се због тога одметне са Калиником и оснује свој Синод, називајући Цркву ГОХ којој је до сада припадао „Χρυσοστομικη σοματιακη φευδεκκλησια“ (=Хризостомова зборашка псевдоцрква) и „Προτεσταντιξον ‘εκκλησιοσωματειον (=Протестантска црквена гpyпa).[63] Хризостомова група их је, наравно, одмах рашчинила, али то није имало никаквог резултата, јер Јевтимијев Синод и данас борави у Атини, у истој вишеспратници где је и Хризостомов Синод (ул. Канингос, бр. 32, на истоименом тргу у центру Атине).

Додајмо овоме да се и из групе која је наследила рашчињеног од Хризостома Авксентија, исте 1995. г., убрзо отцепио Кефалоинјски Максим, по питању хиротоније нових Епископа (које, као што рекосмо, све њихове „епископомашине“, како неко рече, производи као пропадајуће владе инфлацију, или као што је Шешељ производио „војводе“). Овај Максим, са неким лажним епископом „Канданским“ Димитријем (Прифтис), за којег је Максим тврдио да је „некад био Епископ Александријске Патријаршије“, што је Алексавдријска Црква енергично демантовала, хиротонише 1996.г. нов Епископе, од којих неки немају ниједног свештеника.

Ето то je то клупко, које се од 1935.Г. наовамо почело све више одмотавати, или замотавати, свеједно, и нема краја томе одмотавању-замотавању, као што нема краја сваком расколу и секти која се отцепи од Цркве Христове, a не врати се искреним покајањем братском, канонско-благодатном јединству, него замире у плићацима или баруштинама – крај извора Воде Живе. Нису да замрли Самарјани крај студенца Јаковљевог у Сихему, иако су задржали Мојсијеву Тору=3акон Божији, све док се није крај тог студенца појавио Христос и преко покајане жене Самарјанке позвао их у Цркву Истинског Новог Израиља.

Да укратко и прегледно набројимо све ове споменуте фракције Старокалендараца ГОХ у Грчкој.

Најпре да кажемо да, иако Старокалендарци у Грчкој, и наши новоникли „зилоти“, њихове беспредметне присталице у Србији, тврде да њих има „1.000.000“ (1 милион!) у Грчкој, њих уствари нeмa више од 50.000 до највише 70.000. Наиме, по подацима Грчке државе, прикупљеним пописом no окрузима 1969.г. било их је свих скупа 57.229, и 1.038 клирика и монаха. По евиденцији пак Јеладске Цркве, по подацима добијеним од Епархија, тај број је 30.110 и клирика-монаха 1.505, али тада нису избројани ГОХ у 6 Епархија, на Криту и по Додеканезу, тако да се сматрало да су, у ствари, црквени подаци приближно исти са државним. Подаци који се сада могу добити од Св. Синода Јеладске Цркве, и од ранијих присталица Старокалендараца ГОХ, који их добро познају, крећу се такође око 50-70.000. Од овог броја Матејевци имају нешто мање од 20%, a остали су неравномерно подељени: најбронија је група Хризостома II (Кјусис) са око 40% (око 30.000), Јефтимијева група са око 25%, Максимова група са око 5%, Кипријанова са око 5%..

У једном каталогу Епископа и клирика, „који данас служе по неноваченом Хеортологиону“, изданом од ГОХ (без Машејеваца) у Атини ове 2004. године (‘Ημεροδεικτης του 2004, ‘Αθηνα), стоји пописано 52 Митрополита, 4 Архиепископа и 31 Епископ, свега: 89, од којих су у Грчкој 70 (наведене су и њихове адресе), а у иностранству 29 (од који 10 без пуних адреса).

Матејеваца, у све 4 фракције, има око 20 Епископа и око 20% верника ГОХ у Грчкој.

Флоринијанаца има 6 фракција, и то су:

1. Хризосшомос II (Αθανασιος Κιουσις), „Apxueпucкоп Атински u све Јеладе“ (према њиховом џепном календару за 2004, док је у споменутом Каталогу он наведен као Митрополит; стар 80 година, стално живи у манастиру Панахранте у Мегари-Атика, а седиште Синода му је у Атини, ул. Канингос 32, 3. спрат) има под собом 12 Епископа. Најутицајнији је Калиникос (Σαραντοπουλος), Ахајски и Пелопонески, који се очекује за наследника Хризостому II, али је он и најтврђи, јер је био Матејевац, па како га други из те средине не трпе, лако може изазвати нови раскол; он живи у манастиру Преп. Теодора Студита код Коринта, и он је „Егзарх за Европу“, те њему припада српски „зилот“ тзв. Старокалендарац Акакије (Станковић) на Фрушкој Гори, и његова група у Србији (о њима мало ниже).

2. Калиникос Фтиотидски, са Јефтимијем (‘Ορφανος) Солунским

и још 7 Епископа (седиште Синода у Атини, ул. Канингос 32, у истој

згради са Хризостомом Кјусисом).

3. Максимос (Ωαιαωατος) Атински (бивши Кефалонијски, наследник

Авксентија), има 10 Епископа.

4. Кипријанос (Κουτσουμππας), са седиштем у манастиру Св. Кипријана и Јустине у Фили-Атика, има 9 Епископа, већином у иностранству, само 3-4 у Грчкој (недавно му је Еп. Ангелос пребегао групи Калиника-Јефтимија).

5. Атанасије, усамљен, оделио се од Максима Кефалонијског

(наследника Авксентијевог).

6. Макариос Канадски и Јефрем Бостонски-САД (који су до

1995.Г. били са Авксентијем и Максимом Кефалонијским, а рукоположени

су од Авксентија на тражење игумана Пантелејмона из манастира крај

Бостона-САД, али се Пантелејмон потом и од њих одвојио, као пре тога од

Руског Синода у Америци). Кажу да имају још неког Епископа Фотија у Француској.

Има и неколико незваничних група „Старокалендараца“ ГОХ:

1- Тимотеј (‘Αναστασιου), који је толико „ватрен“ да другима лаже да: „уђемо у живу ватру, да испитамо чија је вера истинија“, тачно као што је тражио Павликијанац Василије (претеча Богумила), у време царева Комнена у Византији, па је у ватри изгорео!

2. Доротеос (Τσακος), недавно умро, наследио га Кирилос (Κουρτεσης).

3- Германос (Κεφαλασ).

4- Јеротеос (Κατσεας).

Има ли лека овоме „старокалендарском“ расколничком хаосу Јеладска Црква, Блажењејши Архиепископ и Св. Синод многи Јерарси и теолози, и други благочестиви и мудри хришћани, предлагали су им више пута, и донедавно: или да, остајући при Старом календару, прихвате канонско свештенство и да спомињу на Литругијама локалне Епископе или надлежног Патријарха; или пак да се сви заједно потчине Синајској Архиепископији и помињу тамошњег Архиепископа, а задрже Стари календар као што га држи и Синајска Архиепископија (која потпада под Jepyсалимску Патријаршију).

У последње време примећено је враћање монаха и лаика у крило канонске Цркве у Грчкој, поготову откако су поједини њени Јерарси-Митрополити почели да подижу цркве и оснивају парохије са Старим календаром, али које су под благодатним омофором канонског Епископа Грчке Цркве.

Такође се, последњих година, у Америци догодио повратак у крило Цркве двојице Старокалендарских Епископа: Пајсије (Лулургас) и Викентије (Маламатениос) приступили су Америчкој Архиепископији Цариградске Патријаршије, заједно са клиром и народом, задржавајући Стари Календар. (Несрећни Кипријан Куцумпас злобнички ово сједињење назива „старокалендарска унија, коју је измислио Римски папа!“ Ми пак желимо и њему, и свима у расколима, такву црквоградитељску (а не лажно названу папску) унију. Јер иnіа значи ένωσις=cјeдињење у Једној, Светој, Саборнокатоличанској и Апостолској Цркви Свете Тројице).

——————————————————————————–

НАПОМЕНЕ:

Одлука I Васељенског Сабора није дословно сачувана (нису сачувана ни Саборска акта); забележена је код савременика, Јевсевија Кесаријског и у 1. канону Помесног Антиохијског Сабора 341.г. Интересантво је, међутим, да тај Антиохијски Сабор З41.г. није тада прихватао Никејски догматски Симбол са изразом ομοουσιος (због савелијанског тумачења истог од неких Никејаца, као што је Маркел Анкирски), а, ето, прихватио је одлуку o Пасхалији. Ово је вероватно учинио зато што је у Автиохији било још присталица старог празновања Пасхе (14. нисана, било у који дан седмице да падне, заједно са Јеврејима), што ће се наставити и у време Св. Златоуста, крајем 4. века (о чему видети више у закључку овога текста). O томе пак да je I Васељенски Сабор поверио Александријској Цркви да одређује и најављује свима датум празновања Пасхе, тј. у коју тачно Недељу, сведочи Св. Кирил Александријски (Пасхални пролог): „Велики Сабор је једвогласно установио да Црква Александријска, пошто је она најискуснија у томе, саопштава свима сваке године – када ће се празновати Пасха“. (О истоне сведочи и Св. Лав I, папа Римски, Писмо ЦаруМаркијану). – Како правилно запажа грчки астроном Д. Кацис (Τα ημερολογια… 21): „Учесници Првог Васељенског Сабора звали су за недостатке Јулијанског (годишњег калевдарског) циклуса и померања датума пролећне Равнодневице, те се тако објашњава чињеница да су ставили у дужност Патријарху Александрије, града где је тада цветала астрономија, да се стара o одређивању датума Пасхе“.
Године 1324. Никифор Григорас поднео је цару Андронику II предлог o исправци календара, a и 1371.г. монах Исакије и Матеј Властар, али оба пута предлог није усвојен.
В. часопис „’Εκκλησιαστικη ‘Αληθεια“, Цариград, 24. новембра 1895.
У својој познатој Посланици Поглаварима Православних Цркава Јоаким III (друга патријаршија 1901-12) тражио је њихово мишљење o „све више помињаном заједничком календару“ и евентуалној потреби „реформе Јулијанског календара“. У одговору на њихове одговоре он је (у Посланици 1904) изразио мишљење да Пасхалију не треба мењати, предлог пак неких да се, „задржавши Јулијански календар и наш Хеоршологион непромењеним“, једино изврши „прескакање само 13. дана“ и тако се изједначе календари, oн сматра неумесним, а „реформисање Јулијанског календара“ сматра „прераним за сада и сувишним“. (Обе Посланице код ‘Ι καρμιρης Δ.Σ.Μ., т. 2 /2. изд./, стр. 1032-44).
На ово су реаговали Источни Патријарси, и 1583. и 1593.Г. на помесним Саборима у Цариграду осудили покушај папског наметања тог новог календара, и преко њега уније Црквама Истока, тада под турсквм јармом (о чему опширније ниже).
Вероватно су га зато критиковали Александријски Патријарх Фотије и неки Грчки Јерарси (Касандријски Иринеј), а наш Св. Николај Охридски и Жички није хтео у Ватопеду 1930.Г. да се Ватопедска Припремна Комисија доводи у било какву везу са овим Цариградским Конгресом 1923.г. (Θ. Στραγικος, „Ιστορια… 3, 2140).
Наиме, Црква у Русији била је брутално згажена Бољшевичком тиранијом и раздирана од њих организованим „расколом Живоцерковника“. Цариградска Патријаршија, по изгубљеном грчком рату против Кемалове Турске у Малој Азији, Лозанским уговором (од 30. јануара и 24. јула 1923) доживела је небивалу трагедију. Грчки православни живаљ са вековних простора ове Патријаршије доживео је позвату Малоазијску катастрофу: око пола милиона Православвих Грка у Турској је убијево, и милнон и пo je „присилном разменом ставовништва“ (коју су им у Лозани наметвуле Западне силе) исељено у Грчку. Остало је, истим уговором, 200-300.000 Грка у Цариграду и околини (мада је погрешним француским преводом турске речи Vilayet са општина /Belediye/, уместо са oкpуi, та „околина“ далеко сужена) у замену за преосталих у грчкој Тракији 110.000 Муслимава (не Турака, него исламизовавих староседелаца). Грчка држава, мала и ратом исцрпљева (а рат је трајао до 1922) нашла се у великој невољи да прими и збрине толики број избеглица. Говорило се да су Западне силе, које су Грчку оставиле на цедилу и подржале Кемала Ататурка, „уцењввале“ Грчку Владу давањем помоћи „ако покаже знаке прогреса и осавремењавања“, те ако „ради олакшања трговине и економске помоћи“ усвоји Нови календар, тако да је прелазак на Нови календар био државни уступак Западу ради добијања помоћи. Притом, не треба заборавити да Црква и Држава у Грчкој нису раздвојене, и да је Православна Црква у Грчкој државна вера. Обе су, дакле, Цркве, Цариградска и Грчка, биле у тешком положају. (Патријаршија је 1914-19.г. претрпела прави погром од Турака, o чему је издал акњигу докумената: „Μαυρη βιβλοσ,=Црна књига прогона и страдања Јелина у Турској 1914-1919 , Константинополис 1919, на 416 стр. /на грчком и француском/; због тог прогова Хришћана у Малој Азији Српска Црква је упутила јавни протест). Из свих ових разлога треба схватити зашто су Грчка и Цариградска Црква прихватиле Нови калевдар, али не „папски“, него „исправљени Јулијански“, тј. задржавши Пасху по Старом календару. Тешко је тај чин приписати „додворавању Папи“, jep je управо Римски папа био први који је Кемалу Ататурку честитао на успеху. A Ататурк је „збрисао“ са лица земље Светих Седам Цркава Апокалипсе, тј. главне и најбројније Митрополије у Малој Азији: Ефес, Смирну, Пергам и остале славне ранохришћанске Метрополе, у којима су православни Јелини били најбројнији. Такође је „присилном разменом“ испражњева сва Кападокија и Тракија, а Понт је изгубљен, које геноцидом (физичким, верским и културним: Грци су морали мењати веру или језик) које бежанијом Повтијаца Совјетима!
Πρακτικα και αποφασεις του εν Κονπολει Πανορθοδοξου Συνεδριου, Цариград 1923, стр. 17-18, 129-131, 211-213.-Синод Јеладске Цркве био je већ одлучио 18. априла 1923: „Јулијанском календару додати тринаест дана, без апсолутно икакве промене Пасхалије и Хеортологија Православне Цркве“ (Аеп. Хризостомос, „Ημερολογιακων κατιγοριων ελεγχος, 12).
Котеа је тада писао против Свеправославног Конгреса у Цариграду 1923-г. и протнв Новог календара, a написао је и низ других мањих полемичких списа. Познат је у Св. Гори као „ексагонит“, предводник малобројне фракције на Атону која заступа да је „шестокрака звезда Давидова“ (το εξαγωνον) „православни, a не јеврејско-масонски знак“ – што само показује „зилотско“ ситничарење, које је погодно тло за секташење. Котеа је умро одлучен и од својнх, негде око 1960.
Митрополит/Архиепископ Атински и све Јеладе тада је био Хризостом (Пападопулос; фебруар 1923 – октобар 1938), позкати црквени историчар, школован у Русији, дугогодишњи професор и ректор Богословије Часног Крста у Јерусалиму, који је и предложио прелазак на Нови календар, па је потом и написао неколико радова ва ту тему, у којима доказује да календар није догматско пнтање. Написао је 3 велика тома Историје Цркава Јерусалима, Александрије и Антиохије, и двотомну Историју Јеладске Цркве, и више мањих богословско-историјских дела.
Интересантво је напоменути да, када се већ 1920.Г. говорило o промени календара, Свети Нектарије Егински (t 9. новембра 1920.г, упитан пред смрт од монахиња Манастира Свете Тројице на Егини, чији је он би оснивач и духовни отац, шта да раде ако дође до промене календара, овај Светитељ и живи Чудотворац је рекао: „Ићи ћете са Црквом“, тј. прихватићете што Црква прихвати. Тако је и било у манастиру Свете Тројице (=Светог Нектарија) на Егини и у свим манастирима пo Грчкој. Неки од неразумних „зилота“ Стар-календараца грубо су нападали Светог Нектарија, a неки му и данас оспоравају Светост (нека полуписмена игуманија Магдалина из Козане написала је чак и целу књигу против њега!), као што бројни Старокалендарски „зилоти“ руже и омаловажавају свеправославно познате и призвате у Православљу Светитеље: Св. Силуана Атонског (f 1938), блажевопочивше Подвижнике: Старца Порфирија, Старца Пајсија, a код нас Св. Владику Николаја и Преп. оца Јустина.
Наиме, ва Припремној Комисији Православних Цркава у манастиру Ватопеду у Светој Гори, 8-23. јуна 1930. г., одлучено је да као тема за будући Свеправославни Предсабор буде предложено и „проучавање питања Календара у вези са одлуком o Пасхалији I Васељевског Сабора и проналажења начива васпостављања сагласвости међу Црквама по том питању“ (Πρακτικα Π. ‘Επιτροπης… εν ‘Ι.Μ. Βατοπεδιου, Цариград 1930, стр. 145). Представници Српске Цркве били су Еп. Жички Николај и Тимочки Емилијав, који су тада сарађиволи u саслуживали са свима Новокалендарским Црквама. Свети Владика Николај ]е тада, уз друге Јерархе, говорио и o „одвосима и сједињењу“ са Источним Црквама Јерменском, Коптском, Етиопском и Јаковитском) „које су вам ближе него друге Цркве којима желимо сједињење“ (стр. 73-74). Ово вије било „попуштање јевреомасовском Екуменизму“, како мисле „зилоти“ Старокалендарци, него заузимање за истински Православни Икуменизам, тј. рад на јединству свих Хришћана у Христу, у истинској Саборнокатоличанској Цркви. Николај је тада говорио и против масонства (стр. 73), a говорено је и против унијаћења и насртаја разних секти са Запада. Светогорци су тада Комисију срдачно поздравили, a o Старокалендарцима у Грчкој није било говора.
С. Карамицу-Гавруљас, Aгonuja… стр. 156; А. Панотис, 0НЕ, т. 1, 818-819.
Еда Бог да да су наследници овог великог Јерарха и богослова у Руској Заграничној Цркви у Америци угледали се на њега, те се нису мешали у кикеон Старокалендарских раскола, где никакав успех нису постигли, a себи су бруку ванели, и нарочито -штету Цркви, како ћемо даље видети.
Епископи у Јеладској Цркви сви имају титулу Митрополита, али то није стари Митрополитски систем, те под собом немају ниједног другог Епископа, ни Хороепископа, него су то титуле иначе редовних Епархијских Архијереја.
Пошто ће он надаље имати најважнију улогу у покрету ГОХ, ево његових основни биографских података: Рођен је 13.11.1870.г. у Мадиту у Тракији, завршио Богословску Академију на Халци, рукоположен за ђакона од Цариградског Патријарха Јоакима Ш и затим радио као Вел. Протосинђел у истој Патријаршији; 1908. хиротонисан за Епископа Имвроса и Тенедоса, a онда премештен на Епикопију Пелагонијску у Битољ, где му је ђакон једно време био Атинагора, потоњи Цариградски Патријарх (1958-1972). После I Светског рата био је опет Митроополит Пелагонијски у Флорини (=Лерина у Македонији), a 1930.г. тражио је да буде Митрополит Крфски, али није изабран (одакле је тада његов бивши сарадник Атинагора премештен у Америку, a дотадашњи Амерички премештен на Крф, па је Хризостом зато био незадовољан); затим је поднео оставку на Флоринску Епархију, јер је хтео да буде директор „Апостолске Дијаконије“ у Атини, a кад то није добио повукао се са Епархије, остајући члан Св. Сабора Јеладске Цркве, са титулом „бивши Флорински“. Од 1924. до 1935.г. није протестовао против промене календара, него је тек 1935.г. пришао Старокалендарцима и био вођа ГОХ; умро је 30.9.1955.г.
До тога је дошло не искрено, него из неких личних интереса. Наиме, кад је 11. јануара 1935.г. Архиепископ Атински Хризостом (Пападопулос), са Сиводом, изабрао и хиротовисао себи за викарног Епископа (са титулом Христупољски) свог дотадашњег првог сарадника у Архиепископији протосинђела Јакова (Ваванацос), на то је реаговао Димитријадски Герман (иначе конкурент Хризостому још при избору за Архиепископа 1923), који тужи Архиепископа суду (јер су викарни Епископи по новом Уставу били укинути) и са својим учеником Закинтским Хризостомом и тек пристиглим из Јерусалима бишим Епископом Флоринским Хризостомом, реши да крене у рушење Архиепископа Хризостома стављајући се на чело покрета Старокалендараца. Како овај план није успео, ускоро ће код прве двојице доћи до колебања и одступања, што ћемо даље видети.
Θ. Α. Στραγκα, ‘Εκκλησιας ‘Ιστορια εκ πηγων αψευδων 1817-1967, т. 3, Атина 1971, стр. 2036-7; С. Карамицос-Гавруљас, Агонија…, стр. 172. – Флоривски Хризостом је, у своме меморандуму Јерархији 1929.г. дословно рекао: „Календар се уопште не дотиче божанских догмата и часног предања наше Цркве… Сам по себн он нема никаквог звачаја са вером и моралом, од којих потиче душевно спасење човека“ (Т. Странга, Историја, стр. 2041).
Јеладски Синод издао је 30. маја 1935.Г. своју опширну и докумевтовану Енциклику, у којој напомињу да је Грчки Православни народ страдао кроз ранију историју најпре од јepecи и раскола, затим под Франкократијом и Туркократијом (= латинском и турском окупацијом) од навале страних пропаганди (унијатске и протестантских), али – вишта од тога није имало успеха, па се надају да неће ни садашњи раскол, који је вастао „због поправке Јулијанског калевдара, чиме није повређена догма Цркве, нитн неко Предање“, јер „ниједан Сабор Васељенски илн Помесни није одредио поредак o калевдару, а одлука о Пасхи I Васељенског Сабора сасвим је независна од билоког календара, него се ослања на астрономску пролећну равнодневнцу… Календар иије спојен са догматима, нити са Предањем, нити је Црква икада доводила значај Празннка у зависност од места или времена сходно јудејском сжватању“. Као доказ тога наводи се празник Рођења Христовог, који је четири века празнован 6. јануара са Богојављењем, а онда је премештен на 25.децембар, и такође празник Преображења, који је био мало пре Страдања Христовог, али је Црква касније одредила да се празнује 6. августа (ва дан освећења Храма на Тавopy). (Т.Странга, Историја… 2039-41).
Текст објављен у часопису ГОХ Φωνη της ‘Ορθοδοξιας, 17.8.1936.Г. и код С. Карамицос -Гавруљас, Агонија…, стр. 194-6.
Блажене успомене отац Јустин (Поповић) говорио је тако за Западно Хришћанство: кад се Римски папа прогласио за „једину главу“ Цркве, за непогрешивог, за „Цркву изнад Цркве“, овда је сваки одвојени од Рима протестант постао „папа“ за себе! Сваки од „зилота“ Старокалендараца мисли да је он, у најмању руку, Свети Атанасије, Свети Максим, Свети Теодор Студит, Свети Марко Ефески итд. Као што протестанте не спасава, нити битно помаже, кад кажу: sola Scriptural ( = „само Св. Писмо“), тако и „зилотима“ не помаже кад кажу: „само Васељевски Сабори и Свети Оци“ (као што је недавно српски „суперзилот“ монах Данило /Мирковић/ изјавио: „За мене нису мерило Николај и Јустин, него Васељенски Сабори и Оци“!), – не схватајући притом да су уствари они крајње субјективво „мерило“ Сабора и Отаца, a не обратно! Јер, ако су све Православне Цркве остале у благодатном општењу u заједници са Новокалендарском Јеладском Црквом, јер сматрају да календарско питање није повредило, или још мање истиснуло, канонско и светотајинско, благодатно биће Цркве, како онда схватити екстремизам „зилота“ и њихово „надцрквено“ арбитрирање, него као испољавање папског и протестантског менталитета?
В. часопис Κηρυξ Γνησιων Χρισιανων, бр. 77, стр. 198.
Он je отпочетка боравио у свом манастиру у Кератеји (ва Атвци), који се у међувремену јако обогатво, и где је господарила фамозна игуманија Мариам, која је Матеја сматрала за „богомпосланог“ и за „свеца“! Овај манастир смо посетили 1965.г. док је тамо био Матејев наследник Андреј (дошао после Агатангела), један врло ограничен човек, и видели тамошњу загушљиву атмосферу. Манастир је и данас расадник екстремизма и незрпељивости, тако да је тамо и недавво дошло до нових раскола (о којима виже).
Међутим, Матејевци су писали читаве „расправе“ o томе да је „важећа хиротонија Епископа од само једвог Епископа“, у чему су предњачили неки „зилоти“ са Свете Горе и „протојереј Квгевиос Томпрос, протосинђел Цркве ГОХ“ (1956. и 1958), који је иначе познат по томе што је „ведрио и облачио“ са игуманијом Мариам у манастиру Кератеји. У једној својој брошури (Γενηθηυω φως, 1956, стр. 28) он је Флоринијанце, кад су 1955.г. остали без Епископа, називао παλαιοημερολογιτικος προτεσταντισμος“Старокалендарски протестантизам ‘! A у другој брошури, све Новокалевдарце назива νεωτερισται, новотари, модернисти, преко којих делују „прсти безбожног масонства“! итд. итсл. Нису од њега далеко одмакли ни новонастали српски „зилоти“, поготову кад се зна да им је главни „егзарх – бивши Матејевац Калиник из Коринта (о чему више касније).
Тачно је за манастир у Кератеји писао 1957.г. једав умни Светогорац: „Кад један манастир престане да буде место тишине и молитве, он постаје простор у коме се формира нека „неописива“ (=неодређена) Црква, коју чине 10 Епископа, са својим митрама, са панагијама, са жезлима и са златом везеним орлецима!“ (Теоклит Дионисијат, Αγιορειτικη βιβλιοθηκη), 1957, стр. 105).
В. њихов часопис Κηρυξ Γνησιων Χρισιανων, јуни 1963, стр. 4-6; март 1971, стр. 9; октобар 1962, стр. 3. – O тој групацији Флоринијанаца опширније касније.
O хиротонији (а не o хиротесији) писала је тада атинска штампа, а o њој је говорио и Епископ Руске 3. Цркве Лавр приликом посете Грчкој 1972.Г.: да су двојица Матејеваца као архимандрити били хиротонисани у току 2 дана. (В. часопис ENOPIA, Атина, бр-525,’ од 20.12.1972; и Аеп. Христодулос, Старокалендарско питање… 341-2).
У свом часопису Κηρυξ Γνησιων Χρισιανων, октобар 1971, стр. 17-18.
Кад су их Флоринијанци напали, говорећи им да Руска З.Црква саслужује са Новокаледарцима и да признаје Новокалендарске Православне Цркве, Матејевци су одговорили да су „Епископи (Руског) Синода Филаретовог пали само у грех заједничке молитве са шизматојеретицима, и то је прост прекршај Апостолског канона /10-и и 45/, док се (Руси) никада јавно нису изразили за Нови календар, ј ер би тада изгубили божанску благодат“ (Аеп. Христодулос, Старокалендарско питање….. стр. 342, н. 50). Из овога се јасно види догматско-еклисиолошки хаос у главама „зилота“ Старокаледараца: јер, док остале православне оптужују за „апостазију“ зато што се наводно „моле са Екуменистима“ , дотле је за своје интересне сфере тако нешто није одступништво од Православља, али је зато „губљење божанске благодати“ изјашњавање за Нови календар! A промену Календара, као што сво већ наводили, све Православве Цркве, православни Епископи и теолози, не сматрају догматским питањем, нити спорним за благодат Св. Духа.
Треба забележити и овај чудан случај: Атински лекар Александар Каломирос уплео се 60-их година у „зилоте“ Старокалендарце и био велики противник Новокалендараца сматрајући их све за „Екуменисте“ (написао је више чланака и пар књижица, неке и преведене и на енглески). Због напада на, по њему, „ренесансну“ икону Св. Тројице (Старац-Младић-Голуб) био је екскомунициран и умро је отцепљен: сам у 1 парохнји са 1 свештеником! На њега је заиста примењива реч: „Лекару, излечи се сам!“
Сличан „зилоту“ Каломиросу, српски лекар „зилот“ Евсевије Петровић (из Сремске Каменице, из групе Акакијеваца) пише: „Истина је да има неколико међусобно непомирљиво раздељених Синода грчких старокалевдараца, који за себе тврде да су Истннита Црква Грчке, и саблазан је голема. Али ко тражи да види истину, може је видети..“ (Отворено иисмо…, стр. 10; в. Библиографију на крају). Како, он не каже.
Покушаје измирења чинили су, како су касвије сведочили, и истаквути новокалендарци: о. Августин Кандиотис и Епифаније Теодоропулос, тада студент теологвје. Обојица су и касније покушавали да помогну покрету ГОХ, али кад су их видели сасвим фанатизоване, почели су да пишу против њиховог екстремизма, посебно о. Епифифаније (Теодоропулос), одличан познавалац канонског предања Цркве (в. зборник његових текстова Τα δυο ακρα, у Библиографији).
Са Кикладским Германом је од Матјеваца пришао тада бившем Флоривском Хризостому и млађи клирик Хризостом Кјусис, данашњи Хризостом II.
Овај његов поступак, заокрет ка екстремизму, поједини Старокалендарци сматрају „привременом икономијом“ – што је потпуво супротно самом смислу Црквеве икономије која значи снисхођење, попуштање, а не пооштравање и строжије понашање.
Свети Синод Јеладске Цркве је ову његову Енциклику назвао „најсрамнијим обележјем читаве његове каријере“ (Синодски орган ‘Εκκλησια 1953, стр. 50), а Александријска Патрвјаршија ју је назвала „највећом провокацијом“ против Цркве (Πανταινος, Каиро, 1951. стр. 70). Аеп. Христодулос, Старокалендарско иитање… 395, в. 569).
Политичка странка Старокалендараца, звана ЕЛКИС, била је тада злупотребљена од већих странака, али она сама једва да је на изборима освојило 3.000 гласова!
Пред смрт је написао Тестамент (писан 26.8.1955), у коме је значајна задња реченица: „запечаћујем овај мој Тестамент са једном из дубине срца молитвом: да Господ Бог, који све мудро управља и на корист људи икономише (οικονομων=расиоређује),, благоизволи да сједини све Православне Цркве у празновању празника у оквиру вековних Православних установа, да сви Православни, празнујући истовремено, славе свечасно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Амин“. (Агонија, 396).
‘Ιερομοναχος ‘Αμφιλοχος. „Γνωσεσθε την αληθειαν“, изд. КГО, Атина 1984, стр. 9-45. На челу Синода Руске Заграничне Цркве тада је био озбиљан Православни Јерарх Митрополит Анастасије, који је лично одбио, и са Синодом изричито забранио, то рукоположење, а Акакију рекао да се врати назад и „потчини Владикама Јеладске Цркве, јер Нови календар није озбиљна тема, пошто и ми /РЗЦ/ имамо одељења са Новим календаром“. Митрополит Анастасије је овде мислио на Румунског Епископа Теофила, који је у Детроиту са новокалендарским (већ одавно) Румунима пришао РЗЦ.
Јером. Амфилохије, нав. дело (на грчком), Атина 1984, стр. 40-45 и 51-52; такође часопис Матејеваца ‘Ορθοδοξος πνοη (специјални број, са доста фотографија, посвећен Матејевој „55-огодишњици историјске Епископске хиротоније 1948“), т. 14, бр. 140, септембар 2003. – Шта-више, Руска Црква, на челу које је после Анастасија бво Филарет, не само што није осуђивала Новокалендарске Цркве, него је ви сама имала неке парохије са Новим календаром, и у Холандији чак имала парохије које, уз Нови календар, држе и Пасхалију по Новом календару, што је признао и „зилот“ Старокалендарац РЗЦркве свешт. Василије Сакас (пореклом Грк) у Женеви (у својим зилотским текстовима); в. Аеп. Христодулос, Старокалендарско питање… 370-1, в. 58. – Интересантно је такође да је и атински лекар „зилот“ А. Каломирос правдао овај поступак Руске ЗЦ да прими „две-три мале Цркве… са папским календаром“, као „акт икономије (πραξεις οικονομιας) Руске Цркве у Дијаспори, који поступак, по њему, „непријатељи наши покушавају да софистички (δικολαβικα) ставе на исти ниво са екуменистичком издајом Јеладске Цркве“ (Το συγκριμα, Солун 1976, стр. 67). Нека читаоци сами закључе ко овде лицемери? Ако може Руска ЗЦ да односно Новог календара поступа „пo икономији“, како онда не могу све Православне Цркве да, рецимо, макар „по икономији“, признају Јеладску и друге Новокалевдарске Цркве. Али, такве су „зилотске“ странпутице и секташки ћорсокаци – да не виде даље од носа.
Фамозни Екуменизам дао је додатне разлоге секти „Старокалендараца“ да пооштре своје ионако већ екстремистичке ставове, и то нам је и данас један од „главних разлога за све веће удаљавање од Православве Цркве и за даље међусобно цепање. У најновије време разне секташке групације ГОХ-а оптужују се међусобно за „Старокалендарски екуменизам“ (Παλαιοημερολογητικο οικυμεωισμο)! По оној народној: „Ко другоме јаму копа..“
Какав је Акакије био човек може се закључити и из његових изјава до 1945.г-бившем Флоринском Хризостому, кога је тада називао: „неуравнотеженим, лудаком, превртљивим, теолошки и црквено неуким, прелашћеним, зломислећим (κακοδοξον=неправославним =јеретиком), псевдоучитељем, псевдоапостолом, псевдоепископом, рушитељем црквених предања“ (у часопису ГОХ Κηρυξ Γνησιων ‘Ορθοδοξων бр. 81, стр.339-340). Код овог Еп. Акакија био је протосинђел Хризостом Кјусвс (данас Хризостом II).
А. Панотис, 0НЕ, т. 1, 825. Око тога постојв неслагање, јер пуно обзнањење „тајне“ o хиротонији било је тек после 7 година; међутим, атински лист „Τυπος“ објавио је вест o хиротонији Акаквјевој од Епископа РЗЦ већ у броју септембар/октобар 1961. г.
За Леонтија (Бартошевић) Чилеанског, Матејевци су касније (у Енциклици 659, од 18.11.1970.г.) говорили да је „латинофрон“ , јер се молио са латинима-римокатолицима (о томе су објављивали и фотографије)! Он је, иначе, био српски ђак из Београда, као и његов брат Антоније, Епископ РЗЦ у Женеви, који (Антоније) је имао пуно општење и саслуживање са Српском Црквом, а у његовом манаствру у Провмону код Париза јеромонах Никандар (човек светога живота и прозорљивости, такође дошао из Србије), редовно је спомињао на Литургији и Српског Патријарха Германа, чега смо били и сами сведоци кад смо са њим саслуживали 1969.Г. у Провмову. Еп. Антоније је имао под собом у Женеви једног свештеника Грка, старокалендарца Василија Сакас-а, екстремног „зилота“, који тих година писао и полемисао са свима, на начин мање-више исти као и остали „зилоти“Лично смо га упознали и покушали разговор, али је разговор био монолог).
Авксентију је касније (26.10.1972) личво писао Серафим Чикашки и објаснио му како је све текло са хиротонијом његовог претходника Акакија. Серафим каже да је он тада рекао Акакају да је Теофило Детроитски новокалендарац, а да Теофило сада пориче да је учствовао у тој хиротонији! (Јером. Амфилохије, Познаћете истину /на грчком/, Атина 1984, стр. 40-45).- Авксентија смо лично посетили и упознали 1965. г., у Атини, као и Матејевца Андреја у Кератеји. Оба су били уски људи, врло ограничених црквених и богословских погледа, са којима се тешко могло и разговарати, а камоли споразумети. Нешто касније посетио их је и тадашњи јеромовах Амфвлохије (Радовић, садашњи Митрополит Црногорско-Приморски), који је потом говорио o њима теолозима и свештеницима у Грчкој: „Ти људи имају заиста αιρετικον φρονημα (=јеретички менталитет’).
Часопис Флоринијанаца ‘Η Φωνυ της ‘Ορθοδοξιας, 1972, стр. 254.
‘Ορθοδοξος Λογος, 1974, бр. 5, стр. 2-4. Ово је било уперено највише против Авксентија.
Да додамо нешто што знамо лично и непосредно. У овоме „навођењу“ и „навлачењу Синода Руске 3. Цркве да се умеша у питање „Старокалевдараца“ у Грчкој, осим уских и искључивих људи међу њима самима (који су били и за прекид односа и општења чак и са Српском Црквом, што није прихваћено, јер браћа Руси емигранти знају колико дугују Српској Цркви и народу за гостопримство у Србији између два рата), битну улогу је одиграо грчки јеромонах Пантелејмон, из манастира крај Бостона, којн је био у јурвсдикцији Америчког Архиепископа Јаковоса (Цариградска Патријаршија, са новим календаром), па кад је тамо забрљао, напустио је Јаковоса и олако је примљен у Руску Заграничну Цркву, која га је, на крају, после низа перипетија, кад је видела ко је и шта ради и како живи, ставила под суд и рашчинила, но он је у међувремену пребегао у неку од „старокалендарских“ фракција у Америци, где је и данас. Руску Заграничну Цркву скупо ће коштати и још једно незаконито, неканонско мешање на терен Московске Патријаршије у Русији, кад је пре око 20 година почела да прима неке наводно „прогањане“ од Патријарха клирике у самој Русији (Суздаљ, Владимир) и тамо да освива „парохије“. Убрзо се показало да се ради o неким пробисветима, који су затим дошли у Амервку, и тамо се прославили“ тиме што су недавно пришли расколу доскорашњег Архиепископа РЗЦ Виталија, који се пред Синодом добровољно повукао са положаја, услед менталне неспособности, a онда је то порекао и одметнуо се у раскол, праћен управо од тих ранијих „штићеника“ из Русије. Међутим, Богу хвала, РЗЦ ће се ускоро сјединити са Московском Патријаршијом, која је пастирски мудро и стрпљиво до сада трпела њихов „раскол“, не рашчињавајући их, него верујући да ће се они једнога дана вратити Мајци Цркви. Истина, ни РЗЦ није проглашавала себе за неку „једину истиниту Цркву“, нити истицала неке секташке глупости, чиме је остала у заједништву Васељенског Православља. Грешка је, свакако, била, и то не мала, њихово уплитање у лавиринт грчких „Старокалендаца“, који ће се сада, кад се РЗЦрква сједини са Москвом, наћи у новом ћорсокаку, ако имају имало црквене свести и савести.
Материјале o томе видети на сајтовима Руске Цркве www.pravoslavie.ru//www.sedmitza.ru// http://www.rusian-orthodox-church.org.ru (српски превод тих текстова треба ускоро да изађе у Светигори-Цетиње).
Како су објавиле атинске новине Ακροπολης од 9.1.1975.
У часоп. Φυλακες ‘Ορθοδοξιας, бр. 1, март 1979, и ‘Ορθοδοξος ενστασις και μαρτυρια, бр. l, c.19’
Заиста, сећамо се те бруке: кад је „игуманија“ Магдалина из „исихастирије-манастира Аналипсис“ код Козане написала читаву „књигу“ против Светог Нектарија, све саме бљувотине и незнање дозлабога, а притом злобно и претенциозно. Она је иначе „стручњак“ за Антихриста: написала је, колико знамо, две књиге o њему: „Антихрист 666 1986; и „Антихрист 666 је стигао“, 1993. У овој последњој књизи ужасно вређа и Српско Патријарха Павла, а на њу се, у истој пљувачкој работи, угледа и „брат Евсевије“ Петровић из Акакијеве дружине српских „зилота“. Старокалендарци нападају и Св. Силуана Атонског, и код нас Срба однедавна Св. Владику Николаја, и ту се подударају не само са комунистима, него и са „Еврослинавцима“, „Сорошевцима“ и тзв. „Кризном групом“!
Ово одступање Есфигмена од свога канонског Архијереја, Цариградског Патријарха, противно је вековном Светогорском монашком предању. Есфигменци, следујући за групицом светогорских „зилота“, за прекид спомињања свога Патријарха и прекид општења са њиме, због дијалога Православних са јеретицима у покрету „Екуменизма“, позивајусе на 15. канов Прводругог Сабора Св. Фотија (861.г.), али поменути канон говори o евентуалном, а не обавезном, прекиду општења са Епископом због „неке од Св. Сабора и Отаца осуђене јереси“ (αιρεσιν τινα… κατεγνωσμεωηω), када он „јавно проповеда ту јерес и откривене главе то y Цркви учи“, док, међутим, ниједан Сабор ни Св. Отац није осудио хришћански разговор (дијалог), па ни Екуменизам, јер постоји и Православни Икуменизам (као што ћемо даље видети). Цариградска Патријаршија и сви остали Светогрски манастири показали су велико стрпљење и љубав према одметницима Есфигменцима, и то чине још увек, мада су они прекардашли сваку меру монашког реда и понашања. Највећу љубав и стрпљење према Есфигмену показивао је, и до данас показује, Светосавски Хиландар, али им они на то узвраћају избегавањем чак и да се братски монашки поздраве са „Благослови“ – да се не би, као расколници „Катари“ (=чисшунци), „упрљали“ и „оскврнили“! Сећам се оних година, кад су још долазили у Хиландар, њиховог монаха „зилота“ Јосифа, кад је разговор и споразумевање са њим, као и са мање-више свим данашњим секташима „Старокалендарцима“, људски и хришћански био немогућ, тачно као са секташима „Суботарима“, “ Јеховистима“ и сличнима, где доминира њихово брже- боље и насумце „цитирање“ Светог Писма или Канона, тј. ко ће пре да надговори саговорника. Овај Јосиф и неколицина других тада су у Есфигмеву буквалво терорисали старца игумана Јефтимија, који се другима кришом жалио да није сагласан са оним што се ради од Есфигмена. Данас у Есфигмену имају за игумана тврдокорног „зилота“ Методија (родом из Патраса, од мајке Албанке, стар око 50 година), и тамо врбују и неке неискусне хиландарске послушнике, као и бројне избеглице из Албаније, од којих онда праве оно што је Спаситељ рекао за фарисеје (Мт.23,15).
0 томе је тих година писао чак и монах-зилот, присталица ГОХ, Теодорит из Скита Св. Ане на Атосу: „Односно данашњег вођства борбе Старокалендараца, дужни смо да са овог положаја поновимо да: сасвим се не слажемо са тактиком коју оно следује, увећавајући уместо да умањују грешке прошлости, са последицом: потпуно унижење њихове свете борбе. Било би пожељно да се то руководство сасвим замени… A и у Светој Гори зилоти треба да схвате… да нису парохија ГОХ у Светој Гори“ (‘Ορθοδοξια και αιρεσις, Атина 1982, стр. 92 и 111,н. 28).
Уредба чл. 39, 9 Закона 590/1977 „Περι Καταστατικου Ηαρτυ“; Аеп. Христодулос календарско питање… стр. 364.
Ово све описано је детаљно у новини ГОХ Ορθοδοξος Χριστιανικος αγων, бр. 3, новембра 1985, под насловом: „Ђаволска „хиротонија Епископа“ упрљала је клир и народ“, где је речено да је „Авксентије пуне 22 године изигравао и Бога и људе“! Није, међутим, речено кога све изигравају, и колико и докле, све скупа вође ГОХ?
Часопис, Αγιος Κυπριανος, 1986, бр.26, стр. 102.
Игумава Кипријана (који је за духовника имао о. Епифанија Теодоропулоса) упознали смо у његовом манастиру у Фили под Парвитом 1968.г., са групом теолога, и већ је тада од свих примећена препапрегнута „зилотска“ атмосфера у манастиру, где су голобради монаси називани „старцима“! Све је мвого личило на „култ личности“ око игумава Кипријана. Он то и данас око себе практикује. У Јеладском Св. Синоду сада ипак сматрају да је Кипријан умеренији, и надају се његовом могућем повратку Цркви.
У џепном календару који сваке године издаје слика се као „Председник Синода“; тако у Календару за 2002. његов Синод има 6 Епископа са Епархијама, и још 5 викарних Епископа. Кипријав се иначе расписао против Екумевизма. Издао је 2 књиге „Православље и Екуменизам“ (на грчком, и руском) у Атини: I 1998, II 2001; то су његови чланци писани хаотично, са претензијама научности (велики број фус-нота, итд.), али је све то „книга безтолковаја“, што кажу браћа Руси. – Слична је, нешто мало уређенија, али на истом богословском нивоу, и књига двојице Бугара „Старокалендараца“: Архим. Серафим-Архим. Сергије, Православље и Екуменизам (срп. Превод Родољуб Лазић, „Октоих“ Подгорица, 1997).
В. његов часопис „Αγιος Κυπριανος, бр. 214, стр. 102.
У старокалендарском листу једне од фракција ГОХ Ορθοδοξος χριστιανικος αγων, бр. 11, стр. 5, овај Јован је назван: „дуплохиротонисани Епископ од јеретика и шизматика (τοω διπλοηειροτονιθεντα επιωσκοπον απο αιρετικους και σχισματικους). Из нашег, и других православних, искуства са Запада познато је да има, нажалост, разворазних пробисвета, збијених са животног пута или иначе унесрећених људи, који из Римокатолицизма или протестантских секти бивају олако примљени у Православље, нарочито од „зилота“ Старокалендараца, који потом стварају немале проблеме и себи и Православнима. Неки ипак, Богу хвала, после дужег лутања, пронађу једну од канонских Православних Цркава у Дијаспори спори и ту се коначно смире (таквих нормалних људи има и Српска Црква у Европи и САД).
В. Кипријанов часопис (који он разашаље и по Србији) „Αγιος Κυπριανος, бр. 243-257 и 305.
Нажалост, извесни кругови из Руске Заграничне Цркве, под тадашњим конзервативним Митрополитом Виталијем (који је данас у расколу са својим Синодом), имају општење са њим, и он то злоупотребљава. Тако је 1.10.1994.г. објавио „Синодску Енциклику“ (издао је и као посебну брошуру, са фотокопијом Виталијеве одлуке од 3/16.8.1994) о „сједињењу Св. Синода Приговарајућих /ГОХ/ са Руском Заграничном Црквом“ (имамо у рукама текст те Енциклике са Виталијевом одлуком на руском о „сједињењу“, која, у име „анти-Екуменизма“, представља бедно сведочанство анти-Ексикологије тих и таквих кругова). Надамо се да ће Руска З. Црква, повратком у јединство са Московском Патријаршијом, престати са оваквим антиканонским вратоломијама.
В. лист Ορθοδοξος χριστιανικος αγων, бр. 39, стр. 2-4 и часопис Ορθοδοξοω πατερικοω σαλπισμα бр.27,стр. 73.