Интервју: Габријела Шуберт
Нажалост, данашње време не можемо да упоредимо са „златном епохом” српско-немачких односа. Ипак, постоји велико интересовање у Немачкој за културни и књижевни живот у Србији
Др Габријела Шуберт, етнолог, балканолог, фолклориста, професор на Катедри за јужну славистику и Студије југоисточне Европе на Универзитету у Јени, члан Collegium Europaeum Jenense, пре две године постала је инострани члан САНУ. Аутор је двотомног зборника „Срби и Немци”. Први, објављен 2003, чији су коаутори Улрих Цвинер и Зоран Константиновић, посвећен је политичким, привредним и културним везама а други, објављен 2006. године, посвећен је књижевним сусретима два народа. Оба зборника су двојезична, на немачком и српском, и штампана су у Јени.
Габријела Шуберт, заједно са Весном Матовић, потписује и зборник „Талфј и српска књижевност и култура”, који је управо објавио Институт за књижевност и културу из Београда. У 18. веку на Универзитету у Јени студирало је више студената из Источне Европе, него из саме Немачке. Велики број је долазио са Балкана и из Србије. О успостављању нових односа између Србије и Немачке разговарамо са Габријелом Шуберт, уочи њеног доласка у Београд где ће одржати приступну беседу у САНУ.
Шта је у Гетеовом одушевљењу нашом „Хасанагиницом” истина, а шта мит?
Мислим да Гетеово одушевљење „Хасанагиницом” није само мит. У својим рецензијама српских народних песама (које налазимо у издању његових целокупних дела) неколико пута помиње „Хасанагиницу” скупа са другим песмама лирског карактера које су га посебно привлачиле и додиривале – за разлику од јуначких песама које су га занимале, али које је сматрао архаичним и суровим, које вероватно и није разумео. Не знамо да ли је схватио комплексни садржај „Хасанагинице”, али сигурно да је том песмом био дубоко импресиониран. О „Хасанагиници” и о српским лирским песмама пише да се аутентичношћу и лепотом поетског израза у великој мери разликују од немачких народних песама.
Велику улогу у превођењу српске народне поезије и повезивању два народа одиграла је и Талфја, која је била успешнији преводилац од Гетеа?
Чини ми се да су преводи Талфје, који су метрички вернији и у садржају максимално приближени оригиналу, још и данас ближи духу језика и културе Немаца. Наравно, Гете је великан немачке класике и његови преводи српских песама, разуме се, исто су на висини поетског израза. Али за њега је поетски звук био важнији од верности превода. За разлику од Талфје која се трудила да прецизно преведе и додатно објасни специјалне речи као „бег” или „сватови”, за Гетеа је пре свега било важно да његов препев лепо поетски звучи. Тако на пример у Гетеовом препеву „Хасанагинице” за реч „сватови” налазимо „Suaten”; вероватно није разумео значење те речи. Упркос томе његова верзија „Хасанагинице”, можда више него превод Талфјеве, прилагођена је архаичном тону немачког језика.
Зоран Константиновић је говорио да оно што је била Талфја у 19, Ви сте у 20. и 21. веку. Да ли Вам прија то поређење?
То је велики комплимент за мене и осећам се поласкана тиме, али нисам сигурна да ли стварно могу да се упоредим са том песникињом која је велики део свог живот посветила превођењу српских песама и тиме стварно учинила велики допринос српској култури. Свакако сам захвална за признање, посебно кад долази од Зорана Константиновића.
Хердер и Гете су поштовали српску народну поезију. Како стојимо данас, ко су најпревођенији (најпознатији) српски песници у Немачкој?
Нажалост, данашње време не можемо да упоредимо са „златном епохом” српско-немачких односа. Ипак, постоји велико интересовање у Немачкој за културни и књижевни живот у Србији. Необичан успех су доживела дела Данила Киша седамдесетих и осамдесетих годинама прошлог века. У немачким преводима су изашли његови романи „Башта. пепео”, „Енциклопедија мртвих”, „Гробница за Бориса Давидовича”. Преведена су и дела Борислава Пекића „Време чуда” и „Златно руно”. Године 1988. објављен је превод „Хазарског речника” Милорада Павића. Штампани су готово сви романи Александра Тишме на немачком језику. Превођене су и књиге Стевана Тонтића који је током рата у Босни и Херцеговини неколико година боравио у Берлину и много је писао на немачком језику. Објављено је неколико зборника у којима су представљени: Оскар Давичо, Васко Попа, Миодраг Павловић, Десанка Максимовић, Јован Дучић. Од Васка Попе је преведено 676 песама. Године 2004. Манфред Јенихен је објавио антологију српске поезије 20. века под насловом „Песма отвара брда”. У њој су, поред многих других, представљени и Вук Крњевић, Бранислав Петровић, Матија Бећковић, Гојко Ђого, Рајко Петров Ного, Новица Тадић, Златко Красни…
Интересовање за српску књижевност се појачава после 1961. године када је Иво Андрић добио Нобелову награду?
Без сумње, веће интересовање у Немачкој за српску књижевност после Другог светског рата почиње са доделом Нобелове награде Иву Андрићу. Издавач „Suhrkamp Verlag” у Франкфурту објавио је многа Андрићева дела. После Васка Попе, Иво Андрић је најпревођенији српски писац. Број превода његових дела износи више од петсто.
Тврдите да је Милош Црњански један од најзначајнијих српских и европских писаца 20. века?
Књижевно дело Милоша Црњанског је представљало важан допринос напору његове генерације да се нађе нов језик и израз за нове теме и садржаје. Новим језиком и новом емоцијом, необичном сугестивношћу, показао је бесмисленост рата и лаж старих митова. У томе је, без сумње, један од великих писаца 20. века, књижевник европског формата.
У Немачкој је био веома цењен и Александар Тишма, кога су сматрали „хроничарем ужаса у Европи 20. века”?
Александар Тишма је и данас у Немачкој један од најпопуларнијих писаца из југоисточне Европе, зато што у својим књигама није оптуживао починиоце ужаса за време Трећег рајха, него минуциозно и без предрасуда, мајсторски описивао и објашњавао тамне догађаје 20. века.
Шта је данас остало од оних духовних веза из Вајмара и Јене, из Гетеовог и Вуковог времена?
Дух Гетеовог и Вуковог времена, нажалост, данас мање-више припада историји. Глобализација и економски проблеми данашњег времена једва омогућавају културна струјања. Интерес за другог зависи од разних фактора, другачије је било у Гетеово и Вуково време. Међутим, морамо да се трудимо да вредности које су у то време важиле, отвореност и хуманистичко мишљење према другоме, буду обнављане на начин који одговара захтевима данашњег времена. Требало би, дакле, да сарађујемо и да за ту сарадњу нађемо присталице и на једној и на другој страни.
Зоран Радисављевић