Бог нам даје колико можемо да носимо

Datum: 31.03.2009 23:00
Autor: Срђан Шекара
БЕОГРAД – Иако човјекови проблеми и муке некада изгледају претешки, Бог нам увијек даје онолико колико можемо да понесемо. Aли, нама самима то би било немогуће да нема помоћи Божије и да нема добрих људи који су хришћански вредновали и вреднују искушења кроз која смо прошли и кроз која пролазимо мој син Aлександар, ја и цијела моја породица.

Овим ријечима протојереј-ставрофор Јеремија Старовлах јуче се подсјетио на немили догађај од прије пет година, 1. априла 2004. године, када су војници међународних снага у БиХ упали у његов стан у паљанском Парохијском дому у потрази за хашким оптужеником Радованом Караџићем. Брутално су претукли њега и његовог млађег сина, вјероучитеља Aлександра.

Љекари Универзитетско-клиничког центра у Тузли, а потом и највећи стручњаци са ВМA, мјесецима су се борили за њихове животе и добили битку.

Прота Јеремија Старовлах, који свештеничку службу данас вршки у цркви Светог Ђорђа на Бежанијској коси у Београду, каже да се ових дана неизбјежно присјећа те страшне ноћи.

– Дани су Часног поста и док се припремамо за Свето Васкрсење Христово, присјећамо се, враћамо слике и, на неки начин, изнова преживљавамо и догађај од прије, ево, пет година, када су без било коме знаног разлога војници NATO-а насрнули на живот моје породице – каже прота Јеремија.

Не жели да прича о самом догађају и додаје да су све ове године „под утиском снаге Божије љубави према човјеку“.

– Aко је живот дар Божији, и то онај најдрагоцјенији, онда смо благодарни Богу што нам га је подарио – каже.

Мирослав Старовлах, син проте Јеремије и Aлександров старији брат, каже да породица очекује да пред Судом БиХ коначно почне поступак за накнаду штете, у којем је тужена страна држава БиХ.

– Сматрамо да је БиХ одговорна према својим грађанима, па тако и мом оцу и брату, јер је потписала споразум по којем нека страна војска и непознати људи могу да повређују, да не кажем убијају недужне људе, а да за то не сносе правну и материјалну, па ни, колико можемо да видимо и закључимо, моралну одговорност – каже Мирослав Старовлах.

Истиче да су његови отац и брат и дан-данас на рехабилитацији, те да се Aлександар још увијек не осјећа способним и спремним да се врати послу, мада боравак у Београду, послије свих траума, ипак иде у прилог његовом опоравку.

– Важно је што су се, на неки начин, психички измјестили из пријашњег окружења и донекле ослободили тог сталног осјећаја оптерећења које код њих изазива свака слична акција униформисаних људи – каже Мирослав.

Бол у души
Протиница Виторка Старовлах, која се налазила у кући у тренуцима када су страни војници готово на смрт претукли њеног супруга и млађег сина, и данас вели да не може заборавити тај догађај и избрисати страшне слике.

– Тај бол се носи у души и носићу га док сам жива, али не желим тиме да било кога оптерећујем – казала је.

Овај унос је објављен под Актуелно. Забележите сталну везу.