Два века тате Хајдна

Два века од смрти познатог композитора обележава се у целом свету. У Београду ових дана – изложба и концерт 

Томас Харди: „Јозеф Хајдн”, портрет, 1791. Кажу да је његов проблем био тај што нити је умро млад нити глув. Доживео је седамдесет седму и имао живот без повећих скандала. Додатна компликација је што није написао ни „Дон Ђованија” ни Девету симфонију. Компоновао је, међутим, 18опера, 150 симфонија, 39 клавирских соната, 78гудачких квартета и, упркос овим, не за потцењивање фактима, одмара у сенци Моцарта и Бетовена са којима је чинио најпознатију бечку тројку.

Згодна прича о маргинализованом генију, по свему судећи, биће у жижи током целе 2009, када свет обележава 200 година од смрти великог композитора Јозефа Хајдна (1732-1809). Аутор једног од најбогатијих опуса у историји компоновања заслужено је понео титуле „утемељивача симфоније” и „оца гудачког квартета”, што је сигурно допринело да у историји остане познат и као „добри тата Хајдн”.

Ангажован као дворски композитор на двору мађарских кнезова Естерхазија од 1761. до 1790, где је имао све услове за рад, Хајдн је, по сопственим речима, „био присиљен да постане оригиналан”. На двору је давао часове кнежевој деци, компоновао за разне прославе, водио рачуна о дворском оркестру. Како Никола Естерхази није имао слуха да настави дворску музичку традицију, Хајдн, који је својим композицијама већ стекао славу у Европи, одлази 1790. у Беч и прима поруџбине из европских престоница.

Међутим, чини се као да слава и популарност нису превише ишли на Хајднову руку. Овој чињеници иде у прилог запажање дугогодишњег директора Хајдновог друштва у Великој Британији, који је приметио да на листама омиљених композитора, Хајдн никада није ушао у првих десет.

Хм, где настаје проблем?

Данас углавном говоримо о Баховом спокојству, Моцартовој ваздушастој перфекцији, Бетовеновој величанствености и узвишености, Шубертовом лиризму, Вагнеровом трансцендентном музичком климаксу… Где је свој епитет изгубио папа Хајдн?

Управо ту, кажу поједини критичари, лежи замка. Он је недокучив и неухватљив за дефиниције, што већ само за себе може бити довољна одредница. Ванредан у свему, на шта циници додају – ни у чему изванредан. Како додају, писао је многа, али не и незаборавна, митска, дела.

„Увек сам био марљив али се никада нисам сетио да марљивост изразим музиком” – ово јесу Хајднове речи али никад се не би рекло да је тај исти човек био лењ кад је компоновао Симфонију растанка, шест Паришких и 12 Лондонских симфонија, ораторијуме „Стварање” и „Годишња доба”…

Како се онда не запитати зашто је Моцарт тако топао и секси, а искуснији тата Хајдн каска за њим. Па, чини се, како је примећено, да у погрешним рукама Хајднова партитура може да зазвучи беживотно. Његову музику карактеришу као интелектуалну и тешку за извођење, више елегантну него емотивну. Други примећују да је Хајдново „andante” често свирано сувише споро… Тек, ко ће га знати.

Тешко да ће ове недоумице разрешити подаци из приватног композиторовог живота. Поменимо да легенда бележи да се оженио женом која уопште није разумелањегову уметност.Причало се да је од његових партитура понекад правила увијаче за косу или их употребљавала као подметач за паштете, што га је натерало да своје рукописе брижљиво скрива. Љубав је доживео са супругом виолинисте из оркестра, али после смрти њихових супружника, ова дама нијеодлучила да остане са Хајдном.

Тек, прегршт прича и података, необјављених нота и згодних анегдота, веродостојних или накнадно паметних, биће повод да подсете на овог великог ствараоца у наредним месецима. Поменимо да је поводом значајног јубилеја у Хајдновој кући у Бечу отворена изложба „Хајднове последње године”, док је у Београду у токупоставка „Haydn on Tour” у Аустријском културном форуму (Кнез-Михаилова 22), све до 15. марта.

М. Сретеновић

———————————————–

Концерт за 1. март

Поводом 200 година од смрти Јозефа Хајдна, Хор и Симфонијски оркестар РТС извешће чувени ораторијум „Годишња доба” у недељу, 1. марта, у Коларчевој задужбини са почетком у 20 часова. Као солисти наступају: Снежана Савичић-Секулић (сопран), Дејан Максимовић (тенор), Драгољуб Бајић (бас), Ана Зорана Брајевић (чембало). Диригује Младен Јагушт.

Овај унос је објављен под Разно. Забележите сталну везу.