Православље у Јужној Италији

У данашњој јужној Италији православних има мало, али их карактерише јака виталност. Италијански митрополит Генадије, под патронатом Васељенске патријаршије је за мање од десет година реконструисао два манастира и тридесетак парохија у којима служе млади свештеници.

Почевши од четвртог миленијума пре нове ере, Грци су насељавали југ италијанског полуострва – велику површину од отприлике 130 хиљада квадратних километара (једна и по Србија). Ова област је затим названа „Велика Грчка“ због природних богатстава (бакар, вулканско стакло, сумпор), плодног земљишта (пшеница, вино, дрвена грађа) и због обиља производа који су у античко доба били драгоцени – со, пурпур и папирус. Названа је великом јер је била позната и по личностима као што су Емпедокле, Архимед, Питагора…

„Велика Грчка“ је обухватала територију данашње Сицилије (са архипелазима који је окружују), затим Калабрије, Апулије, Кампаније и Базиликате. Данас је то најгушће насељена област Италије са преко 20 милиона становника. Хришћанство су у Великој Грчкој ширили антиохијски мисионари између 40-те и 60-те године нове ере: Православна црква се посебно сећа свештеномученика Маркијана, првог епископа Сиракузе (30.октобар/12.новембар) и свештеномученика Панкратија, епископа Тавроменијског са Сицилије (9./22. јул). Да се хришћанство брзо ширило потврђују и Дела Апостолска: у глави 28, стихови 12-13 се наслућује да је свети апостол Павле нашао већ основане хришћанске заједнице у Сиракузи, Ригији (Ређо Калабрија) и Потиолима, као и венац мучеништва свете мученице Агатије Катанске (5./18. фебруар), светог мученика Филаделфа из Лентинија (10./23. мај) и свете мученице Луције из Сиракузе (13./26. децембар) и многих других.

У првој половини ИВ века преподобни Иларион Велики је дуго боравио на Сицилији. У том периоду се у Великој Грчкој шири монаштво које достиже невероватан развој: у X веку је само у Калабрији било више од хиљаду манастира (по један манастир на сваких 10 км2). Период између IV и X века је био најплоднији. Међу многобројним познатим светитељима Православне цркве Велике Грчке сетимо се Светог Григорија Акрагантског из Агриђента на Сицилији (23. новембар/6.децембар), Светог Лава Катанског (20.фебруар/4.март), преподобног Јосифа Химнографа из Сиракузе (4./17. април) – највећег химнографа Православне цркве, и светог Методија патријарха Цариградског који је 843. године у време иконоборачких царева био велики бранилац икона.

23. августа 1054. започиње нестајање Велике Грчке: мало после раскола, папа античког Рима започиње први „крсташки поход“ на православну цркву. Велику Грчку заузимају Нормани и она постаје потчињена Папској држави. Читави градови су били сравњени са земљом (Бари, Никозија…) или су сви становници били исељени и прогнани у резервате који су формирани у најизолованијим областима Апенина. Други „крсташки поход“ је почео 30. марта 1282. и трајао је готово сто година: сви православни епископи су били убијени или принуђени да прихвате унију. Хиљаде и хиљаде становника је пребегло у Грчку – међу њима је био и преподобни Никифор који је на Атосу био духовни учитељ светог Григорија Паламе. У XIV веку су се православни Грци, који су некад сачињавали целокупно становништво јужне Италије, свели на четвртину. Ово „мало стадо“ је било под чврстом контролом инквизиције. Може се рећи да је Православна црква у јужној Италији „укинута“ почетком XVII века. Ко није успео да побегне у Грчку, или је завршио на ломачи инквизиције или је био принуђен да прихвати унију (у јужној Италији данас има око 40 хиљада унијата).

У данашњој јужној Италији православних има веома мало али их карактерише велика виталност. Италијански митрополит Генадије под патронатом Васељенске патријаршије је за мање од десет година реконструисао два манастира и тридесетак парохија у којима служе млади свештеници (неки од њих су бивши унијати). Чланови ових парохија су италијански Грци, Грци који су у Италији због студија, емигранти из Украјине, Белорусије, Румуније који су у Италији због посла, као и Срби и Црногорци од којих су неки из избегличких кампова. Литургија се служи по грчкој традицији, али се поред грчког користи и италијански, црквенословенски, румунски… Многе православне парохије немају своје цркве, тако да се Литургије обично служе у приватним становима или на отвореном, међу рушевинама старих манастира и некадашњих православних цркава.

Отац Антоније Скордино

превеласа италијанско гАнђелка Рајић

Овај унос је објављен под Разно. Забележите сталну везу.