За крст часни и слободу златну
Кажу да је српски војник први пут причешћен пред полазак, тада младог краља Душана, на Велбужд. И док је то неизвесно, поуздано се зна да је свети кнез-мученик Лазар своју војску причестио у цркви Самодрежи на Косову. Но који је то духовник био, и да ли је беседио пред битку, остало је непознато. Оно што се, на срећу зна, јесте околност да су многе доцније беседе српских духовника нашој (ослободилачкој) војсци, или опеване, или записане! Оне до данас, на жалост, нису прикупљене као збирка или антологија, али смо, дугогодишњим трагањима, неколике нашли и, ево, износимо их на светлост дана. Да их наше душе љубе, савести памте и срца наша настањују. А будући нараштаји да се сладе славом и умом предака својих…
Непозната слава Грбља!
Може се, разумљиво, кренути и од старијих времена него од 1848. године, од када ми овом приликом полазимо. Наиме, не би требало прескочити Венцловића и његово обраћање шајкашима, на пример, али ценимо да су те његове речи више пута у јавност изношене и вазношена мудрост његова. Стога их сада изостављамо. И други неки духовници, из ранијих векова, да ли би се наметнути као заслужници Божје речи и јуначке части? Никифор Дучић, на пример, али је и о њему, такође, више пута писано. Дакле, писаћемо – недовољно познато, или сасвим непознато!
Једна од знаменитих, а готово непознатих битака наше прошлости одиграва се пре више од век ипо, на врху и тадашњем страшном војном утврђењу Аустро-Угарске – Горажди, над Горњим Грбљем у Боки Которској.
Невелико, али по свему витешко, православно племе Грбаљ нашло се, слично косовском кнезу, пред распећем: у срамоти покорности живот, или у подвигу смрт?!
Нама се данас чини – да је дилема Грбљана тада била велика. А није! Јер, сви су до једног одлучили: на Горажду! У смрт, за слободу! Но, како је све текло? Пред окупљеним грбаљским првацима нашао се њихов духовни предводник прота Митар Ковачевић. Народна песма сећа на беседу овог свештеника пред битку на Горажди, из које доносимо изводе:
„…Ни ‘иљаду људи оружније,
није војске – ако не запуца!
Које крило у јату нам било,
Бог му дао – кам му процвјетао!
Не желио рода ниједнога,
Ни у дому ни у своме пољу…
Ко у наше јато полетио,
Бистрим оком и пушком јуначком,
Господња га рука саклонила
Од свакојих зала и пропасти!
Ту је, међутим, и клетва попа Митра Ковачевића, коју неки изједначавају са оном Лазаревом:
„Чије крило од нас одвојило,
одива му куга ископница,
сватови му од крвника били,
дјецу снио – на Гробљу скупио,
сунчева га зрака потавнила.
Господња се рука окренула
На његову кућу и баштину.
Чија пушка уз нашу не пукла,
пукнуло му чело на четворо,
Прснуло му срце у прсима,
Точиле му ране к’о точила;
Крвцу своју дабогда просуо
Као Ловћен поточине мутне.
Прота Митар Ковачевић завршава своју клетву – беседу:
„Сад пођимо путем свијетлијем
-који нам је Господ назначио
…часним крстом и светом молитвом.
Ја толико, а ви за оружје“…
„Љубезни витези и мила браћо!“
Свети Петар Цетињски, или Петар И Петровић, митрополит и владар црногорски (1747-1830), одржао је блистави говор својој војсци пред почетак боја на Крусима, када је на Црну Гору нападао скадарски везир силни Махмуд – паша Бушатлија. Ево шта је, у изводима, рекао цетињски светитељ…
„Љубезни витези и мила браћо! Имам надање у Свевишњега Бога да ћете ви данас свирепога врага са своје међе проћерати. Он је окупио силну војску, али му је војска јадна и чемерна, јер више свега нама ће сила Божја бити у помоћи“.
Истичући, затим, да је уверен да међу „дражајшим синовима и изабраним цвијетом“ Црне Горе у том тренутку нема оних који би напустили служење отачаству, Свети Петар је још рекао:
„Ви сте, драги синови – слободан народ. Ви немате друге награде за вашу свету борбу до одбране своје вољности и светости рода својега, али знајте да је награда за слободнога јунака само одбрана слободе и милога отачаства му. Зато се, мили синци и браћо прељубезна ми, боримо за оно за што су се борили наши ђедови и прађедови; за исто оно за што ће се борити и потомство наше. Зато, на оружје! И на крваво поље! Да покажемо непријатељу што су кадре горе ове јуначке. Да покажемо да у нама неугашено српско срце куца, врије крвца Србинова да покажемо како горскијех јунака мишица јунаштвом надмашује на пољу бојноме свакојега душманина. Архипастирски благослов предајем вама и препоручам вас и себе премислостивом Богу да нам будне у помоћи – који све види и руководи праведно“!
Остајући на висини божјих порука и моралних вредности из највреднијих људских ризница, митрополит и владар црногорски свети Петар је, обраћајући се својој војсци пред крвави судар са Турцима на Мартинићима „мјесту од барута и сабаља“, између осталог, рекао:
„Благословени војници и храбри витези! Мене ваша освједочена храброст увјерава, овдје код Мартинићах, да ћете још силније и мужевније но игда, спасити своју част и Црну Гору. Устремите се на непријатеља наше вјере, нашега предрагог имена…Помолимо се милостивоме Богу, који је своју благодат над нама не једном показао у крвавијем сраженијима, пак ће исти велики праведни Господ над свим вјерним и Њега љубећим синовима показати милост своју. Спомените Бога са мном заједно – који ви је вазда помага’… пак ће и сад!“
Затрите страсти, предајте се Христу!
Пред почетак „Босанскога устанка“ 1875. године један свештеник, казивао се презименом Тодоровић, име му се није запамтило, а надимак му је био Трњански, ходио је Посавином и Крајином. Највише је волео да крсти децу; венчавао је младенце и, кажу, тада би увек на свадби певао са осталима… речју: душа од човека, добар духовник народу својему.
У „Приказима“, певању једанаестом, из године 1883. пише да је „Богом светим закумио српске усташе на ово“:
„Браћо најмилија! Бог је одредио да се у оружју окушамо са онијем злом које нас таври и гази вијековима и чини нам зла најљућа. Но, једну ћу вам ријеч обесједити ‘ваку: сјећи ће се мач о мач, зрна ће се оловна у зраку сријетати и прскаваће главе и њи’ове и наше. А ви, браћо исте крви и матере, а Богом иста и срцем једнака, сатрите страсти своје и предајте се Христу Богу живоме, вазда! Кад душман у руке ваше па’не, немојте се мача машати, немојте га сјечивом сјећи. Не, браћо најмилија, не! Праштајте му, останите на путу Господа Бога. Он даје живот, он зна најбоље шта је с грјешницима чинити. А грјешник је сваки створ који ‘оће туђега добра, туђе земље, туђе нејачи. Ми се само бранимо и молимо Вишњему! Више нами не требује ништа, сем благослов онога који веже и дријеши“…
Честите речи су здравице сунца
Један прота лознички и парох овога града из тридесетих година двадесетог века, именом Јован М. Бошковић, био је чувени беседник српској војсци у Првом светском рату. Чак је и објављена, у Шапцу 1931. године, једна публикација која садржи његове најважније речи јуначкој војсци под круном Карађорђевића, где се, у „напоменама с почетка“ каже да је парох лознички Јован сматрао да су „честите речи – здравице сунца“.
Дакле, једнаке тој светлости, ако су светло ума и части!
Додајмо само да је прота Јован М. Бошковић био директни учесник више од десет жестоких битака, од Вучјег Дола у Црној Гори до бојишта Херцеговине и другде. Од краља Николе је био одликован Медаљом за храброст и почасном сребрном сабљом Немањића. Био је изабран и за почасног војводу Легије добровољаца „Анта Богићевић“ у Лозници, у Балканском рату био је војни свештеник пољске болнице Моравске дивизије другог позива. Године 1914. сам се, упркос дубокој старости, ангажује у јединицама трећег позива „на пограничним деловима, ради слања извештаја на више место“. Потом, учествује, као ратник, у борби на Липничком пољу „где бива рањен једним метком у десну руку, а други метак – прошав кроз каницу сабље, у леву га ногу рани, одбије се и убије му коња на коме је јахао“.
Док су се кидале жиле српског ратника на голготском путу до слободе и Србије, с почетка Првог светског рата, прота Јован М. Бошковић је, на Воздвиженије Часнога крста 1916. године, код Солуна, позвао наше витезове да не забораве којој и каквој вери припадају, упркос свим, па и најтежим искушењима:
„У нашој светој цркви и православној вери не може се свршити никакво молебствије без крста, јер крст представља муке, страдање и победу над свим што је претрпео Исус Христос. Зато, браћо, помолимо се Богу и светом Часном Крсту који је данас – да он спаси народ српски, да поведе нас, са славом, у своје отачаство и у домове и храмове наше“.
У једној другој дивној беседи, изговореној официрима српским 12. маја 1918. године, поменути прота лознички ће рећи, између осталог, и ово:
„Господо официри! Ви сте цвет српског народа, јер сте синови најбољих српских породица и домова. Ви сте дика народа српскога, јер сте украшени јуначким делима, јуначким ранама на јуначком мегдану задобивеним…Ви сте, српски витезови, огледало српскога народа и српске државе, јер се по вашему држању – доброму или /не дај Боже/ рђавоме – цени и наш народ и наша држава. Ви сте српски хероји, учитељи српског народа, јер сваки дан учите српску војску и све што ви речете преноси се у српском народу с оца на сина“.
Оцењујући које су врлине потребне српском официру, прота Јован М. Бошковић је, истом приликом, још рекао:
„Зато, браћо, молите се Господу Богу, творцу неба и земље, свуд…посећујте наше свете цркве и богомоље и држите се тврдо наше лепе вере православне. Један другога чувајте и поштујте и у нужди потпомажите! Не почините никаква нељуба с Божјом вољом и заповестима Круне…која је над вама као застава бојна и власт војна. Будите мртви јунаци, никад живи издајници.“
Шта је вера православна и отаџбина света значила за српске духовнике, види се по ненадмашним делима родољубља које су нам оставили, као стварност и легенду, и они и српска војска, кроз векове. На неки начин може се рећи да су све српске трупе: редовне, народне, добровољачке и друге, служећи родној груди, у ствари служиле заповестима Вишњег!
Никола Ј. Мариновић