Тајинство простора
ПРАВОСЛАВЉЕ; Аутор: Јован Мрђеновачки, Број 984, Рубрика Црква и култура
Пре више година, у једном сусрету са иконом „Света Тројица“ преподобног Андреја Рубљова (*1), ненадано сам, милошћу Божијом, био потресен увидом о смислу односа Бога и човека који извире из симболичких значења композиција ове иконе. Овом ненаданом увиду претходила је запитаност о смислу и значају неуобичајеног композиционог поступка којим је Андреј Рубљов обликовао ликовни простор ове иконе. Тада нисам претпостављао да ће ме сагледавање могућих значења ликовног простора иконе „Света Тројица“ подстицати и на размишљање о смислу и значају сликарских канона у византијском иконопису и фреско сликарству.
Учесталост ових радосних тренутака у којима сам увиђао вишеслојност значења композиције ове иконе навела ме је да их бележим… Из бележења ових, од Бога дарованих, открића проистекла је жеља да их поделим са људима који поштују византијски иконопис, као и са онима који су заинтересовани да га упознају. Тако сам започео са писањем овог текста.
Моју пажњу су највише заокупљала питања која се односе на симболичка значења композиционих вредности ликовног простора ове иконе. Питао сам се шта је навело Андреја Рубљова да икону „Света Тројица“ компонује на сасвим нов начин, одлучно прекидајући са иконографском традицијом? Зашто је одлучио да не прикаже фигуре праоца Аврама и његове жене Саре, што је, до тада, било правило при иконописању јединственог догађаја у коме се Света Тројица, у лику Три Ангела, први пут објављује телесном човеку (*2).
Тада још нисам био свестан неопходности дубљег разумевање важног догађаја у животу праоца Аврама, који је мотив иконе „Света Тројица“, а који је познат као похођење Свете Тројице у Мамрији, или, Гостољубље Аврамово. Тражећи савет од искусних духовника Православне Цркве (*3), о томе како да наставим са писањем о питањима која су ме интересовала, разумео сам да је неопходно да, ослањајући се на помоћ Божију, најпре сагледам смисао садржаја Прве књиге Мојсијеве (11-26). Тако су личности и врлине праоца Аврама и његове жене Саре, а нарочито њихов однос према Богу, дошли у средиште мог интересовања.
Праотац Аврам се од младости духовно богатио многим врлинама. Међу њима најзначајније су његова смирена вера у Бога и савршена послушност Богу. Зато што је своју душу украсио смирењем, савршеном послушношћу Богу, милосрђем, поштењем и одговорним односом према породици Праотац је, достигавши духовну зрелост (*4), био почаствован да овим врлинама достојно угости Свету Тројицу. Нарочито због смирене вере и послушности Богу, Света Тројица га је удостојила части да постане најпре телесни отац Исаку, а затим духовни отац „многим народима пред Богом коме поверова“. Свети апостол Павле тумачи ову велику милост Свете Тројице према праоцу Авраму и Сари: „Као што је написано: Јер сам те поставио за оца у многим народима пред Богом коме поверова, који оживљава мртве и зове непостојеће као постојеће. Кад није било никакве наде он с надом поверова да ће бити отац многим народима, као што је речено: Тако ће бити твоје потомство. И не ослабивши вером не помисли на своје већ умртвљено тело, а беше му негде око сто година, ни на умртвљеност Сарине материце. И у обећање Божије не посумња са неверовањем, него ојача у вери и даде славу Богу. И беше потпуно уверен да оно што Бог обећа кадар је и учинити. Зато му се и урачуна у праведност. А не би писано само за њега да му је урачунато, Него и за нас којима ће се урачунати, који верујемо у Онога који васкрсе Исуса Христа Господа нашега из мртвих, Који би предан за грехе наше и устаде за оправдање наше“ (Рим 4,17-25).
Угостивши Три Ангела светим приносом – подвигом смирене вере и савршене послушности Богу – праотац Аврам је достојно угостио Бога – Свету Тројицу. Премудра љубав и промисао Божија припремиле су и подржале необичан духовни подвиг Праоца и његове жене Саре. У чему се он састојао? Дуже од две деценије, током дубоке старости Аврама и Саре, Бог им је обећавао да ће им испунити жељу да изроде потомство. Одлажући време у коме ће испунити обећање које им је дао, Бог је допуштао да Аврам и Сара буду искушавани својим маловерјем и нестрпљењем. Аврам је храбро трпео ова страдања, која су наилазила уместо испуњења Божијег обећања. Он није, како запажа свети Јован Златоуст, тражио од Бога објашњење зашто га толика страдања сналазе. Напротив, Праотац се трудио да одбаци помисли које су му говориле да је обманут у свом надању и вери у Бога. Зато је праотац Аврам изразити пример међу духовним ратницима – подвижницима, који, иако виде „да се све одвија упркос обећањима Божијим… нису се збуњивали, нису се бојали, нису се узнемиривали, већ су се препуштали његовом недокучивом промишљању нимало се не саблажњавајући тиме да се све збива обрнуто, већ су знајући безграничност и неисцрпност Његове премудрости, очекивали крај“. Вероватно зато што је праотац Аврам нарочито прослављао Бога „не тиме што је био радознао или је тежио сазнањима, већ тиме што се смирио пред недокучивошћу његове премудрости и моћи и нимало није сумњао у речено“ Бог га је даривао натприродним познањем „које је досегло до оног Божанског“ а које је „особито недокучиво налазећи се изнад познања“ (*5). У пламену Праочевог животног подвига сагледавамо врлине његове разборите и племените душе која је имала силу да савлада и саму своју природу и да „сузбије све сумње и… засија вером“.
Откривајући пророку Мојсију светост Аврамовог живота, Бог показује Праочевим духовним наследницима кроз све векове, колико се он храбро и болно пробијао кроз патње и невоље ка светлости вечног Божијег блаженства. Зашто Бог проводи Праоца овако тегобним путем пре него што је одлучио да испуни дато му обећање да ће са Саром родити наследника и имати безбројно духовно потомство? Свети Јован Златоуст одговара: „Зато да би показао Аврамову слободну вољу; да би по целој васељени објавио његову одважност и да би све потомке његове научио да заповести Божије треба предпоставити деци, и природи, и свему имању, па и самој души својој“ (*6).
У чему се показује неупоредива величину духовног и сликарског подвига руског иконописца преподобног Андреја Рубљова? Сагледавамо је у светлости чињенице да је симболиком композиције ликовног простора иконе „Света Тројица“ изразио и протумачио праочев хероизам вере и послушности Богу – Светој Тројици, иако у простор иконе није уткао ликове праоца Аврама и Саре! Бог је даровао Рубљову стваралачку замисао како да ликовном структуром насликаног простора иконе – ликовним текстом иконе, који овде добија улогу и значења слојевитог ликовног симбола, и без непосредног визуелног присуства Аврама и Саре, изрази нов квалитет односа између Бога – Свете Тројице и човека.
Дотадашња иконографска тумачења похођења Свете Тројице у лику Три ангела праоцу Авраму укључивала су фигуре Праоца и Саре. Међутим, Рубљов је познавао каноне и из друге половине 9. века у којима се истиче могућност човека да се непосредно обраћа Богу – Светој Тројици: „Некада си се јавио триипостасно, али јединствен природом Божанском…“ , „…да би своју власт открио, јавио си се, Боже мој, Аврааму“ (*7). Рубљову су били познати ови новији канони, у којима се Света Тројица показује „као приступачна, тако рећи као сабеседник, не само Авраамов, већ и као сабеседник свих оних који се моле, који читају или слушају те речи за време богослужења.“ (*8) Новији канони су, вероватно, утицали на Рубљова да спозна како смисао Аврамовог гостољубља може да ликовно изрази и без осликавања фигура Праоца и Саре, стварајући једну, до тада, непознату симболику композицију ове иконе. Сву снагу стваралачке мисли Рубљов је усмерио ка налажењу нових симболичких вредности ликовне композиције помоћу којих ће, и поред изостављања фигура Праоца и Саре, изразити смисао објаве Бога – Свете Тројице Праоцу Авраму и његовим духовним наследницима.
Како су настале ове нове – изворне композиционе вредности иконе „Света Тројица“ Андреја Рубљова? Настале су колико је мени познато, до сада у историји иконописа непрепознатим, коришћењем византијске перспективе. (*9)
Значења Аврамовог гостољубља Рубљов изражава симболиком неуобичајеног сликарског пројекционог поступка. Смерни монах – иконописац Андреј Рубљов, надахнут Духом Светим, одредио је правце пројекционих зрака, који проистичу из насликане архитектуре, на дотад непознат начин. Усмерио их је да се сусрећу у пажљиво одабраним тачкама сазирања (*10) да би визуелним повезивањем ових тачака у простору иконе остварио дискретан, а веома значајан, композициони правац чије је симболичка значење, заједно са симболичким значењима и осталих праваца на икони, необично слојевито. У другом делу овог огледа читаоцу се предочава анализа овог неуобичајеног композиционог поступка и тумаче се његова симболичка значења.
Овим, у традицији византијског иконописа, потпуно новим – изворним поступком у стварању симболичких вредности ликовног простора иконе, сликајући видљиву објаву Бога – Свете Тројице праоцу Авраму и Сари, Рубљов је потврдио да је и ликовним језиком могуће изразити смисао Праочевог гостољубља, а тиме и смисао гостољубља које Бог – Света Тројица очекује и од свих Праочевих духовних наследника. Примењујући на нов начин својства и могућности византијске перспективе Рубљов је овом пројекционом систему не само дао нова симболичка значења него је тиме потврдио да примена сликарских канона при иконописању не ограничава стваралаштво иконописаца11. Зато што је савршено познавао смисао сликарских канона Рубљов је, помоћу Божијом, и могао да проширује њихова значења, показујући да је то истинит пут ка стваралачким узлетима и ка смисленим помацима у православној иконографији. Када се начела коришћења византијског пројекционог простора заиста познају и креативно користе у мери коју је то постигао Андреј Рубљов на икони „Света Тројица“, онда православна икона остварује, поред своје основне, и превасходно важне свештене и литургијске функције, и своју изузетно високу уметничку вредност.
————————————————————————-
Фусноте
Није позната тачна година рођења Андреја Рубљова; вероватно припада периоду између 1350. и 1370.године. Година упокојења је 1430. или 1427. година.
Бог се јавио праоцу Авраму код мамвријског храста. Николај Озолин у тексту „Тројица“ или „Педесетница“, у књизи „Преподобни Андреј Рубљов иконописац“, детаљно указује на развој у тумачењима Аврамовог гостољубља унутар Цркве. Он истиче да је празновање „Дана Свете Тројице“ у Недељу Педесетнице особеност руске богослужбене праксе, која је, како каже „непозната како у румунској тако и антиохијској патријаршији, тако и у грчким црквама Хеладе или Истока.“ Николај Озолин наводи да, према речима Прокопија из Газе у 6. веку, постоје три паралелна мишљења: „Што се тиче три човека која су се јавила Аврааму, пише он, једни тврде да су то била три ангела; други да је један од та три – Бог, а остали Његови ангели; док они трећи мисле да се овде говори о праобразу пресвете и једносуштне Тројице…“ Озолин наводи и стихове из богослужбених песама св. Андреја Критског и св. Јована Дамаскина (8. век) у којим се казује да Аврам угошћава три ангела. Озолин истиче да се у канонима химнографа Климента Студита, преподобног Јосифа Песмописца и Митрофана смирнског, који су настали у другој половини 9. века, Аврам угошћава Божанство Једно и триипостасно, да би, истиче Озолин, код преподобног Јосифа Песмописца, у канону на недељу праотаца (3. тропар, 5. песма), читали: „Видео си како је човеку могуће видети Тројицу и Њу угостио јеси као пријатељ блиски, преблажени Аврааме: зато си награду за гошћење странца добио, да би безбројним народима по вери отац постао.“
Савет сам добио од архимандрита Тадеја.
„После му се јави Господ у равници мамријској кад сеђаше пред шатором својим у подне.“ (Прва књига Мојсејева:18-1). Могуће је да је Мојсије, описујући овако околности у којима се Господ овом приликом јавља Авраму, симболички указао на стање духовне зрелости (подне је најсветлије доба дана) до које се успео Праотац надгледајући стање своје душе(сеђаше пред шатором својим-стражећи пред душом својом)
Свети Јован Златоуст, „Слава Господу за све“ стр. 124
Св. Јован Златоуст „Слава Господу за све“ стр. 125
Николај Озолин „Тројица или Педесетница“ „Тројица или Педесетница“, у књизи „Преподобни Андреј Рубљов иконописац“ Логос/Светило 1996.; стр 85
Исти извор, стр 85
У књизи је зато посебна пажња поклоњена питањима о изворности и о квалитету ликовно- изражајних могућности византијског пројекционог система. О значају и развоју тз. инверзне – обрнуте перспективе, (коју је примереније називати византијска перспектива, што у тексту и чиним и објашњавам разлоге таквог појмовног одређења) видети студију професора Анке Стојаковић, „Архитектонски простор у сликарству средњовњковне Србије“,стр. 71, Матица српска,1970.