Петар Кочић

Мејдан Симеуна Ђака
Трећу приповијетку Кочићевог циклуса о Симеуну Ђаку објавио је најприје Српски књижевни гласник, IV/1904, књ. II, бр. 3, а затим ју је писац унио у III збирку приповједака „С планине и испод планине“ (Београд 1905).
У причи се више пута помиње „бањалучки трбушати Ликота“. Ријеч је о митрополиту Евгенији Летици, који је у борби за црквено-школску аутономију заступао владино гледиште, те га је Кочић због тога оштро исмијавао. Због ових инвектива надлежни органи управе у Сарајеву разматрали су и могућност евентуалног кривичног гоњења аутора, (Видјети Крушевчеву биљешку у I књизи Сабраних дјела П. Кочића, 1967, стр. 289)
___

Тишина. Само котао кврца, и каткад варница прсне, па се као у љутини распршти и утрне. Кроз поразбијане црквене прозоре шири се тежак, загушљив мирис од зејтина и тамјана и мијеша се с млаким ракијавим задахом који се диже поврх узаврелог котла.

– Дај ми кажи, Мићане! – трже се мајстор Глишо као из дубоког премишљања, примаче се ватри, истресе лулу о длан, па је опет напуни и метну угљен… – Дај ми кажи, Мићане, мореш ли икако знати што Симеуна не закалуђерише? Ето, рећемо, служиш већ пуни тридесет година калуђере, па ћеш то, ја млим, боље знати него што други. Е да вамо речеш да није учеван, јест брте богме, дупло, кабасто учеван! Ено у намастиру има макар два товара књига, па коју гођ отвори, зна у њој, на моју душу, ко и сарајевски владика, а да и не мећемо у рачун овог бањалучког трбушатог Ликоту, што носи шкрљак ко и сваки швапски шикутор, срам га и стид било Кристова лишца!

– И ја се, људи, томе чудим: шта би то могло бити по сриједи? – чу се неко иза каце, па зијевну и стресе се.

– Е, мој брате, учеван велиш! Он вамо учеван јест, ама није све ни у науци. Сјарниде, Глишо, тај угарчић!

– Јунаци моји, ја би реко да је томе ракија највише крива?

– Оно да… додуше… нако по прави… Ја не знам, – завија и заплеће Мићан.

– Ракија, Мићане, ракија! Немој завијати. Часног ми крста, не крстио се њим већ клањо ко Турчин или носио шкрљак ко трбушати Ликота, срам га и стид било Кристова лишца! – ако Симеун није досад попио толико ракије да би се на њој, кад би се пуштила кроз бадањ, могло самљети двадесет улчека сирове зоби!

– Ти, мајсторе, увијек прегониш! – љутну се Мићан. Двадесет улчека сирове зоби! Не гријеши, болан, душе!

– Не гуди ни ти, Глишо, баш тако дебело! – чу се онај иза каце и опет зијевну. Пију, а и пили су, драгости моја, и други. Или је покојни Силавестар пио, или је жив роб није пио, па га јопе заигуманише, па запроигуманише, док га чак и не зајермонашише. Шта ти велиш, Мићане?

– Боље да и то раде него да носе шкрљаке и да се по Бањој Луци шајцају са швапским роспијама ко трбушати Ликота, срам га и стид било Кристова лишца! И то ми је владика и један Кристов свјештеник! – викну мајстор Глишо и презриво пљуну.

Мићан их погледа мрко, дебело, па мирно, као с неком тугом настави:

– Буд је њему његова крива, ћуд! Он ће шјећети с тобом, разговараће се, братски ће се љубити и грлити, онда ће скочити и, подвриснути: „Стој! Буди мене миран!“ па ће те на мртво име испребијати, ако је јачи. Крошто, зашто, то нек сам бог зна. А право, по души кад будемо говорити, мекана је срца и податне руке: залогај би чојеку из уста дао. Нема вајде крити, воли, браћо, и да мало удари у страну кад што о себи говори. Али његова лаж, његове, оћу рећи бешједе, нијесу ником на штети.

– Какав је да је, наш је! Драг нам је. С ону страну цркве чуше се промукли гласови, одјекнуше потмуло кроз цркву, разлише се и тихано, дркћући изумријеше у врховима четвртастог звоника и обло сведеног кубета.

– Ето и’, на моју душу, котлу! – трже се Мићан као да га нешто за срце уједе и устаде са стоца.

На авлијском зиду више котла затрепери свјетлост од свијеће, па се заигра по котлу, док се и по нама не расу. Изнад олтара према ватри указа се Сопронија Лубурић Кнежопољац, проигуман од намастира Гомјенице и Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице. Огрнули некакве старе, лисичином постављене ћуркове, испријечили подугачке чибуке, па иду и помало посрћу, а ђаче пред њима носи дебелу, воштану свијећу.

– Добра вече, ктитори и приложници сија свјатија обитељи и всего мира!

– Бог добро дао, оци наши дуовни! – одазваше се сви и поскакаше на ноге.

– Ракијо мајко! – прошапта неко у мраку.

– Ама, ви се нешто заговорили о Симеуну и о старим калуђерима, па чусмо… Не да нам се спавати… те дођосмо да… – заплеће језиком отац Сопронија.

– Не шједај, Симеуне, на ту клупу! – викну Мићан и подмаче му свој столац да сједе. Малоприје нам се неотице просу ком, па је, прошћеш, мокра.

– Није ни он најсувљи, – промрмља неко иза каце.

– Шта ви то причате о мени? – учини се Симеун као да и не чу што онај у мраку рече.

– Збиља, брез шале, шта ви то причате о мом Симендашу, о мом старом делији и бранитељу ове обитељи и ове наше свете Ћабе? – рече врло меко, готово побожно, отац Сопронија и сједе на праг од подрума. Ја најволим на прагу…

– Од подрума! – додаде неко из мрака.

– Ама, ко то вечерас непрестано надовезује и бронда у мраку?! – разгоропади се Симеун, скочи помамно са стоца и живо сијевну очима. Часне ми трапезе, ја ћу ш њим вечерас морати подијелити мејдан ко бирземаниле с Асан-бегом Чеком од Сане, па коме бог и срећа јуначка вољадне!

Једва га умирише и свладаше да не подврисне: „Стој! Буди мене миран!“

Мићан им, и њему и оцу Сопронији, наточи по чашу ракије. Слетише са свију страна Симеуна да им приповиједи како је дијелио мејдан с Асан-бегом Чеком.

– Ви оћете да вам то приповједим? Е, моја дјецо, истрово је Швабо свијет, испоганио и превјерио. Ушла у народ некаква невјера и проклетство. Нико ником не вјерује, па се бојим да и ви мени нећете вјеровати…

– Јест богме, Симеуне! Пошљедње је вријеме настало, видим ја. И владике почеше ко и шикутори носити шкрљаке и шајцати се по чаршији у по бијела дана са швапским роспијама, стид и’ и срам било Кристова лишца! – уздахну мајстор Глишо и опет презриво пљуну.

Послије дугог мољакања и устезања, Симеун изврну чашу и поче:

– То је било прве неђеље иза укопације а управо на неђељу дана пред овај мој, ако се почем шјећате, зулум у Бронзаном Мајдану, кад сам оно нако по старинским мало преплашио Мајданце и покупио нешто намета. Устрија је, ко што знате, била већ заступила. Швапски солдати изашли с једним капетаном на Кадину Воду, поразапињали чадоре, па нако ћуте. Свијет се био мало смирио, али још, штоно веле, заудара кокија од барута. Тако то потраја једно два, три дана, док повикаше: „Ето, вели, Турака Крајишника на Бању Луку! Ето и’, кажу, ко на гори листа!“ Једни ће, чује се, ударити, под Дервишагом Поздерцом, преко Полоја, па на Бронзани Мајдан, па онда већ преко села доље на Бању Луку; а други ће – Нали-де, Мићане, још једну чашу оцу Сопронији! – А други ће, под Асан-бегом Чеком, кренути са Сане уз Козицу, па ће пријећи на Томином Мосту преко Гомјенице и ударити на намастир. Туј ће, поговара се, уватити конак, вечерати, шенлучити, па онда, управо пред зору кад се дијели дан и ноћ, запалити цркву и кренути на Бању Луку. Тако се у оно вријеме новтало и говорило, и ово вам је, дјецо моја и Србови моји, ко једно историческо збитије.

Свијет се јопе узнемири. Почеше људи склањати нејач и сермију у збјегове. Свеједно вам је, браћо, било ко кад чојек иза великог умора легне да спава па га у пола сна пробуде.

Изашли ја, покојни Партенија и Исаија у авлију, па одамо и једнако погледамо преко Гомјенице и ослушкујемо.

– Шта ћемо, браћо? Да бјежимо? – узвртио се Исаија.

– Шта ти велиш, Симеуне? – окрену се покојни Партенија мени.

– Ја велим ако ћете ме послушати: да свете књиге, иконе, крстове, одежде и све што се могне из цркве дигнути, склонимо у збјег…

– Па и ја тако мислим – утаче се Исаија. Онда би се, вели, и ми могли ђегођ склонити.

– Па онда – настави ја, и не гледећи на Исаију, јер знам какав је јунак – па онда да скупимо једно пет, шест стотина људи, па да бранимо ову нашу свету Ћабу од проклети Агарјана.

Говоримо ми тако, док улети у авлију Станко Ђаковић:

– Ето, вели, Крајишника уз Козицу! Чују се пушке.

– Шта ћемо, побогу браћо?! – узвртио се Исаија ко Циганин у котлу, па дркће ко прут и ода горе и доље по авлији.

– Шта је? Што си се уплашио толико? Калуђер си. Немаш дјеце па да ће, ако вечерас погинеш плакати гладна и гола за тобом. „Шта ћемо, побогу браћо!“ Добро. Шједићемо, пићемо и разговараћемо се ко и досад, док се људи не скупе, па…

– Теби је, Симеуне, увијек до некакве бреспослице! Глава, болан, игра.

– У тебе игра, видим ја, да ми и не кажеш.

Препо се Исаија, замислио се, док се нешто не дошјети:

– Да зовнемо, вели, капетана и солдате с Кадине Воде да нас бране?

– Тешко оном кога други брани! – дочека га ја ко из свог штуца; састави ватру у ватру.

Попасно је доба. Сунце привило крају и већ пада на заранке. Пушке учестале. Пуцањ се све ближе и ближе примиче. Исаија узја коња и побјеже капетану на Кадину Воду.

– И стари су ти бјежали, кукавицо сиња! – викну ја и испали штуц за њим, онда нареди момцима да сазову људе, па шједо с Партенијом пити. – Ули-де, Мићане, још једну чашу оцу Сопронији!

– Ули Мићане, ули, – чу се неко из мрака. Па мореш и Симеуну једну узгред наточити.

– Нек је отац Сопронија задовољан и почествован, а за ме је лако! – рече Симеун, искапи чашу, па настави: – Скупи се свијета пуна равна, равдијана авлија. Све наоружано до зуба, дошло да брани од мрски Агарјана ову свету цркву. Покојни Партенија – и у гробу му вала! – изваља цијело цјелцато буре ракије из подрума, да се народ мало ослободи и прибере.

– Пите, браћо их Србови моји! Боље да ми попијемо него Турци Крајишници и Асан-бег Чеко, булешику му његову и џамијски шиљак!

И богами свијет се лијепо и подобро прибра. Станко Баковић узе гусле, превуче два, трипут гудалом, па кликну:

Свака стаза жали по јунака
Равни Азић Залавару старог,
А Трамошња Тому Баковића,
Гомјеница Парту игумана,
И јунака Симеуна Ђака.

Вјешт Станкела, бог га не убиће, па превлачи ситно по струњи, а грло укоритио, па мисли чојек: не пјева, већ заједно са струњом плаче, јеца, цвили. Мене обузе некакав силан мерак, очи ми успламћеше ко двије живе жеравице, па подврисну колико ме грло доноси:

– Стој! Буди мене миран. Асан-беже Чеко, булешику ти твоју! Гинућемо, браћо, сви ћемо гинути за ову свету Ћабу!

– Сви ћемо гинути! – оде одјек гором и планином из пет стотина грла.

– Вала народу који ће нас тако спомињати кад вечерас погинемо бранећи Христов олтар и свету Ћабу од мрски и нечастиви Агарјана! – јекну покојни Партенија ко убоден, а глас му жалобитно задркта, и сузе га облише.

– То нешто, Симеуне, млого жалостиво. Ули-де му, Мићане, једну чашу.

– O, људи, ово укрстило с обадвије стране па не да ока отворити! – прошапта зловољно Мићан и поче точити. Јадан ли сам и кукаван, како ћу шјутра старјешини изаћи на очи!

– Уточи, Мићане, узгред и мени једну – пружи му и отац Сопронија чашу.

– Истина, оче Сопронија, то се чини чојеку жалостиво, али то је једна жалобитна приповијест, ко једно, што вели Симеун, историческо збитије – разлаже онај у мраку.

– Да, да, дјецо моја и Србови моји, млого сам ја црни и мучни дана претурио преко ове сиједе главе бранећи ову свету цркву од немилостиви и безбожни Агарјана, те вам је и ово ко једно историческо збитије! – уздахну дубоко Симеун и пружи руку да прими чашу.

– Па то је, болан Симеуне, ко једна историја! – узвикну отац Сопронија меко и као мало зачуђено, па изврну чашу наискап.

– Тако је, тако, оче Сопронија: управо ко једна, што реко ти, историја, ко једно историческо збитије, што кажу наше свете, православне књиге – потврди Симеун, испи чашу надушак, отра бркове, напуни и припали лулу, па одушевљено настави:

– Стоји народ спреман и наоружан. Свијетли се и шкрипи оружље, а чаша иде од руке до руке. Турци се све више примичу. Пушке једнако праште, не престају. Уватила се, боже мој, она барутна думагија од неба до црне земље! Ништа се не види, а подави нас кокија од барута. Док одједном ударише таламбаси, цикну турска борија, и пуцањ престаде. Наша мртва стража повика с Томиног Моста: „Чујте и почујте! Окренуше Турци на Вилусе! Увано ће у Доњем Первану пасти на конак!“ „За мном, браћо!“ врисну ја ко…

– Не, Симеуне, побогу брате! Превали кото, ако за бога јединог знаш! – викну преплашено Мићан и ухвати га за рукав, јер се бијаше у причању толико занио да би ударио у јуришу посред котла, да га не зауставише. Симеун се само мало трже натраг, ни најмање се не збуни, већ још одушевљеније и силније настави:

– За мном, браћо! За мном, ко се часним крстом крсти и чији су стари на Косову кости оставили за вјеру и отечество! – вичем ја ко рис, а обузело ме некакво снажно дрктање и огњевит мерак, те од велике силе поче ођећа на мени пуцати.

– За тобом и у гору и у воду, делијо и војводо наш! – оде одјек гором и планином из пет стотина грла.

Покојни Партенија на брзу руку очата војинствену молитву и освети барјак, па га с благословом предаде Станку Баковићу. Онда мене исповиједи и причести, а осталу војску само благослови и пошкропи водицом. Опреми се ја за трен ока. Даде ми Партенија своју панцијер-кошуљу, гереналску кабаницу и ону шкрљачину што jе неке године, кад је ишо у Каурску, купио од некаквог Прајза у Задру. Обуко најприје панцијер-кошуљу – неће ми ни она, мислим у себи, бити на одмет – онда обуко кабаницу, па добро натуко шкрљачину, припаса сабљу, а штуц и острагушу пребаци преко себе, па се врго ђоги на рамена. Вришти ђогин пода мном ко царски ат, гризе ђем и разбацује пјену, пропиње се на предње ноге, а из стражњи прште варнице ко небеске свјетлице. А кад пирне кроз ноздрве – нећете ми, браћо, вјеровати – а кад вркне и пирне кроз ноздрве, са дрвећа полијеће лишће!

– Вјерујемо, вјерујемо, Симеуне! Што не би вјеровали? Улиде му, Мићане, једну чашу.

– Нека! Нећу! – одгурну Симеун осорно руком чашу, јер је био пао у онај непојмљиви, ватрени занос кад сви живци дркћу и трепере у огњевитом одушевљењу, кад ријечи живо прште као варнице, а слике се нижу неизмјерном лакоћом, кад лаж постаје истина у коју се тврдом, каменом вјером вјерује, и кад се обичан лажовчина претвара у чудновато, загонетно створење. – Али, чујте ви шта ће сад бити! – викну Симеун и продужи: Пођосмо. Поврви војска, народ, за мном ко, не буди примијењено, овце на солило. Код млина неко повика:

– Стој! Ко је?

– Војвода Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице и његова ордија, – јави по команди барјактар. А ко сте ви?

– Не питај, већ удри! Зар не видиш да су балије, шиљак им џамијски! – повика неко из ордије и опали из пушке.

– Стој, не пуцај! – викну ја. Стој, не пуцај! Држ’те се реда и команде! Ово је турски аскер. Да и’ најприје питамо, браћо, шта траже они овуда?

– Ама, шта ћемо и’ питати, крст им њиов! – рикну ко лав покојни Белемез и исука некакву анџарину да и’ све искасапи.

– Стој, не сијеци! Стојте, браћо, не сијеците, јер ово могу бити и наши људи – суну мени нешто кроз главу.

– Па, браћо, и јесмо ваши ако сте Србови – одговара један, а цепти на њему ођећа ко да га је грозница уватила. Ама, не би, вели, реко да сте Србови… Какав вам је то војвода: ко каква швапска генералина… капетанина! Збиља, да то није капетан с Кадине Воде?

– Ама, какав капетан, какви наши, крст вам, оћу рећи шиљак џамијски! – завитла Белемез анџарином.

– Не сијеци, Белемезе, ја сам… Давид! – викну један мален, готово прирасто за земљу.

– Ама, јеси ли ти то, Давиде? Из даљине реко би чојек да си прави мустапез. Ама, крсног ти имена, ће набави мустапеску ођећу. O, људи, људи! – чуди се Белемез и облијеће око њег. Ко би, вели, реко и помислио да је ово Давид Штрбац! У свашто ли се овај чојек претвара. Кристе, истини боже!

– Не претварам се од бијеса већ од невоље љуте. Браћо, Асан-бег ће на намастир! – уздану Давид, па се окрену мени: Јуначе и бранитељу ове наше свете Ћабе, твоја глава прва ће пасти. Турци су љути на те и на оца Партенију, јер се пронио глас по Крајини да сте вас двојица кријући око поноћи сваке ноћи добивали некакве несретне депешине из Црне Горе и од српског књаза из Биограда. А сад се јопе говори да сте вас двојица неке ноћи, у глуво доба некакве четри проклете и несретне депешине из Беча добили. Вамо, веле, око Сане свак вјерује да сте ви довели Швабу у Босну.

Истом то Давид говори, а од Томина Моста пуче пушка, па се разлијеже пјесма и попјевка:

– Курво, кучко, Симеуне Ђаче! Курво, кучко, Парто калуђере! – познадо му грло.

– Ето га, на моју душу! – повика неко. Ама, каква је то наша мртва стража? Они јавише да Турци окренуше на Вилусе, и види сад.

– Стража је побијена, а оно је био балијски мариветлук – вели паметни Давид.

– Курво, кучко, Симеуне Ђаче! Курво, кучко, Парто калуђере! Јесте ли ми конак приправили? – гигија и попјева Асан-бег.

У мени узавре крв. Поче ођећа на мени од некакве силине и пасјалука пуцати. Ободо коња, па подврисну:

– Курво кучко, Асан-беже Чеко, у сусрет ти иде Симеуне!

Вришти ат пода мном, баца пјену, пропиње се на предње ноге, а испод њег сијевају варнице ко небеске свјетлице. А кад вркне кроз ноздрве – море бити да ми нећете вјеровати – а кад пирне и вркне кроз ноздрве, са дрвећа полијеће лишће!

Сретосмо се. Он сам, а ја сам. Ја подврисну колико ме грло доноси:

– Стој! Буди мене миран, курво кучко Асан-беже Чеко!

Кад ме угледа, препаде се силно, поблиједи, обамрије. Оружље му испаде из руку.

– Сјаши, балијо! – загрми ја и напери штуц.

Он сја и стаде ко укочен, онијемио од стра.

– Бацај све што имаш од оружља уза се још!

Побаца све.

– Узјаши, Турчине! – вичем ја и увијек држим наперен штуц, – није штуц већ мајку своју. Сјаши, Турчине, узјаши, Турчине! Сјаши, балијо, узјаши јопе, балијо! Сјаши, Асане, узјаши јопе, Асане! Сјаши, беже, узјаши јопе, беже! Сјаши, Чеко, узјаши јопе, Чеко! – командијерам ја, а он сјаива и узјаива.

– Аман, доста.

– Није доста, није. То се теби само чини, Асан-беже, да је доста, а није доста! Дрмну га штуцом међу плећи и викну:

– Нек сјаше аскер, да узјаше башибозук! Нек сјаше башибозук, да узјаше царски редип! Нек сјаше царски редип, да узјаши царски сухарија! Нек сјаше царски сухарија…

– Аман, доста је; аман, доста је! – виче Асан-бег, а ознојио се па једва дише.

– Није доста, Асан-беже, није! То је пред вечеру, па ћеш боље и слађе јести. То је, Асан-беже, и здраво у једну руку. – Дрмну га јопе штуцом и подвикну: Нек сјаше сухарија, да узјаше субаша! Нек сјаше субаша, да узјаше паша! Нек сјаше паша, да узјаше везир! Нек сјаше везир, да узјаше валија! Нек сјаше валија, да узјаше газија. Нек сјаше газија, да…

– Аман, доста је! Помагајте, људи!

– Ама, није доста, Асан-беже. Шта је теби вечерас? Е, кад си се уморио, узми ту серџаду из теркија и простри је па се мало одмори.

Прострије он серџаду и поче да шједа.

– Не шједај, Асан-беже! – викну ја, и дрмну га јопе штуцом међу плећи. Е, баш ти ја ништа не знам, Асан-беже! Боље ћеш се на коњу одморити. Јаши!

– Ливше ће ми бити на трави.

– Неће, Асан-беже, неће. Мене ти питај. Боље ја то од тебе знам. Јаши, шиљак ти џамијски! – пуче штуц по лећима и Асан-бег узја.

– Ама, шта је то вечерас, ако за бога јединог знаш?! Уби ме, не мучи ме више. Алал ти крв, уби ме! – преклиње Асан-бег. Алал ти крв и овог и оног свита!

– Шта је теби, Асан-беже, вечерас. Да се нијеси збиља, богами, уморио? Е, баш ја ништа не знам! Сјаши, сјаши; ливше ће ти бити на трави. И ти имаш право. Скини узгред и седло, па се мало наслони и одмори, у том ће ти и Партенија припремити госпоцку вечеру. Надамо ми се теби има већ неђеља дана. Довели смо и двије Влахиње. O, да и’ видиш, Асан-беже, па да ти се очи двије нагледају, дао би пола Крајине!

Он скиде седло, шједе, па се мало наслони и одану, а ја потего острагушом међу плећи:

– Е, баш ја, Асан-беже, ништа под богом живим не знам, а видим не знаш ни ти. Јаши! Најбоље се, болан, чојек море на голу коњу одморити кад је зорли уморан. Јаши, јаши.

– Аман, шта чиниш ти вечерас са мном?! – јекну Асан-бег и једва узја гола коња.

– Нишга зло, Асан-беже, не чиним. Дијелим мејдан.

– Аман, зар се тако дили мејдан?

– Вако дијели мејдан Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице, ако нијеси почем знао. Он друкчије не зна. Уби га, Асан-беже, посијеци, он друкчије не умије. А баш би му драго било кад би и друкчије знао, али шта ћеш кад не зна! Сјаши, узјаши! – вичем ја, штуц му исправља леђа, а он сјаива и узјаива на онако гола коња. Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши…

– Доста је, ако за бога јединог знаш!

– Није доста, болан Асан-беже! Још једно двије, три иљаде пута, па ће бити доста, да ти и не кажеш… Сјаши, узјаши! Узјаши, сјаши! Узјаши, сјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши!

Срце му препуче. Удари крв и на нос и на уста, и на уши и на очи. Страота, браћо, погледати!… Шта би вам, дјецо моја и Србови моји, више дуљио? Све вам је ово вако било, и ово вам је ко једно историческо збитије – заврши Симеун као с неком тугом.

Онај изађе из мрака, пољуби га у руку и пружи му чашу хладне ракије:

– Ово сам ја цијелу вече за тебе ладио, делијо наш и бранитељу ове наше свете Ћабе! Прими ову чашу, наздрави ми, опрости ми и благослови ме!

– Вала ти, синко, на твојој части и чествовању! Бог нек те благослови, ова света црква и отац Сопронија! – једва изговори Симеун и принесе чашу устима, а сузе га облише.

Петар Кочић
рођен: 29. јун 1877.
Стричићи код Бања Луке, Османско царство (Босна)
преминуо: 27. август 1916.
Београд, окупирана Србија.
Петар Кочић (1877—1916) је био српски песник, писац и политичар. Рођен је у селу Стричићи на планини Мањачи код Бање Луке, у данашњој Републици Српској.

Основну школу је учио у манастиру Гомјеница где му је отац, закалуђеривши се као удовац, био игуман. Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања истеран из трећег разреда, те прешао у Београд и ту завршио гимназију. Филозофију је учио у Бечу. Године 1904. је дошао у Србију и кратко време био наставник у Скопљу. После две године се преселио у Сарајево, као чиновник „Просвете“, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протеран у Бањалуку. Уочи анексије Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске, Кочић покреће лист „Отаџбину“ у Бањалуци и ствара своју политичку групу која је проповедала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика аустро-угарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. Видевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили. Уочи Првог светског рата на њему су примећени знаци душевног растројства, те је доведен у Београд на лечење. Умро је у београдској душевној болници за време окупације. У Босни, тада провинцији Аустро-Угарске, на Кочића се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског народног поноса и проповедника друштвене правде.

Кочић је написао три збирке приповедака, од којих су и „С планине и испод планине“ и „Јауци са Змијања“ и две политичко-социјалне сатире: Јазавац пред судом (позоришни комад) и Суданија (дијалог).

Анализа
Кочић се одушевљава једноставношћу српског народног језика и народним животом. Он постаје песник крајишких пејзажа и крајишког живота, сликар модрих планика и тамних старих шума, песник сеоског здравља, примитивне снаге „кршних девојака и жестоких младића“. Моћан дах природе и крепког, природног и примитивног живота осећа се y свима његовим приповеткама. Као и Станковић и Ћипико, тако и он љубав схвата као врховни нагон, неодољив и кобан уједно.

Његова је велика популарност везана за његов борбени српски национализам и велику љубав према српском крајишком кмету. Он је смели и борбени бунтовник не само против туђинског политичког подјармљивања већ против сваког економског ропства. Местимично у својим приповеткама и нарочито у политичко-социјалним сатирама, он постаје проповедник слободе и друштвене правде, заштитник убогог српског сељака. У Давиду Штрпцу у „Јазавцу пред судом“ снажно је и психолошки тачно уобличио тип лукавог и притуљеног српског босанског сељака, кога вара и пљачка туђинска власт и домаћи зеленаши. Та драматизована сатира доживела је тринаест издања и у доба после анексионе кризе била најпопуларнији спис српске књижевности. „Суданија“ је његова познија сатира, из доба сумрака његова талента, али „Јазавац пред судом“ није само политичка сатира локалног значаја, већ има дубљи социјални смер и прелази границе Републике Српске. Давид Штрбац није само српски босански крајишки сељак, већ сељак уопште, вечно варан и вечно искоришћаван сељак који је свестан свога очајног положаја и тражи правду. Иако је он дат у комичном оквиру, он ипак изазива дубоко саучешће — сузе кроз смех. Такав хумор могао је дати само прави песник, само онај ко је дубоко саосећао ca својим јунаком. И публика и књижевна критика још су под утиском политичких алузија на бившу аустро-угарску владавину, које данас немају интереса. Зато је „Јазавца пред судом“ тешко данас схватити изван предратног оквира, са ширим и општечовечанскијим смером, који он несумњиво садржи.

Као што је Борисав Станковић био самоникли и расни песник словенског Југа, као Ћипико Приморја, тако је Кочић био песник крајишких планина и крепког живота свога краја.

Овај унос је објављен под Књижевност. Забележите сталну везу.