О нама

СЕРГИЈЕ

ЕПИСКОП ФРАНКФУРТСКИ И СВЕ НЕМАЧКЕ

Новоизабрани Епископ средњoевропски Aрхимандрит Сергије (Карановић) рођен је 4. јула 1975. године од родитеља, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, у Бачкој Паланци, добивши на крштењу име Зоран.

Према породичном поријеклу и родитељском завичају потиче из мјеста Бобољусци, које се налази у непосредној близини Мартин Брода. Основну школу завршио је у родном мјесту, одакле 1990. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Г. Иринеја, одлази у Богословију Света Три Јерарха, у манастиру Крка. Школовање у овом богословском училишту завршава са успјехом, у времену највећег распламсавања рата у Републици Хрватској 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од Епископа бачког Г. Иринеја и пријем у Епархију бихаћко-петровачку, која је такође трпјела ратна страдања у јесен 1995. године и уподобила се библијској слици “мерзости запушченија”. Било је неке симболике да у години највеће опустјелости, материјалног разарања и људске муке, будући отац Сергије од стране црквених власти буде одређен да служи Богу Живом и Истинитом, управо у Босанској Крајини, у постојбини свога племена и свога презимена.

Услијед ратних дешавања Зоран Карановић замонашен је 12. августа 1995. године у манастиру Гомионица, добивши на монашењу име Сергије. Нови монах, положивши завјет послушности, безбрачности и сиромаштва, долази на чудесан начин до мјеста својих предака, поставши причислен братији историјског манастира Рмањ, који се налази у Мартин Броду. Недуго прије завршетка рата у Босни и Херцеговини, заједно са братијом манастира Рмањ, бива прогнан у Србију, гдје га прима блажене успомене тадашњи Епископ банатски Хризостом (Столић) и распоређује на службу у манастиру Војловица код Панчева. У поменутом манастиру рукоположен је у чин ђакона, 31. октобра 1995. године, а исте године уписује, као редовни студент, Богословски факултет у Београду.

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома (Јевића), прекида редовне студије и 1996. године одлази у Њемачку, да као ђакон буде на испомоћи тамошњем Епископу средњоевропском Г. Константину, у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру. Школске 1997./1998. године одлази на усавршавање њемачког језика у Регенсбург.

По завршетку овог послушања, вратио се у свој матични манастир Рмањ у Мартин Брод. Повратак манастирског братства пратио је и српски народ. У манастиру Рмањ добија послушање и обавља дужност економа.
Рукоположен је у чин презвитера 5. априла 1998. године у Шипову од стране Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома. Исте године бива постављен за администратора парохија у Дрвару, Прекаји и Великом Цвијетнићу.

Од 1998. до 2002. године, предавао је вјеронауку у Дрвару, Мартин Броду и Прекаји, а 2000. године бива постављен за архијерејског замјеника у дјелу Епархије бихаћко-петровачке на територији Федерације Босне и Херцеговине, што је у послијератним годинама био изазов прожет неповјерењем и искушењима порушених међуљудских и међувјерских односа. Такође је обављао дужност архијерејског намјесника у намјесништвима граховско-дрварском, петровачко-бихаћком и лијевљанско-гламочком, гдје је био обавезан да унапријеђује духовни живот, организује богослужења, црквене саборе, и на тај начин охрабрује народ на повратак и успостављање редовног стања.

Године 2001. положио је стручни испит за вјероучитеља на Православном богословском факултету у Београду.
Због показане ревности у обнови духовног живота на парохији дрварској, бива одликован чином синђела на празник Вазнесења Господњег, 13. јуна 2002. године у Дрвару.

На Благовијести, 7. априла 2004. године у манастиру Рмањ, произведен је у чин протосинђела.

По благослову Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома, 2005. године одлази у Грчку, гдје на Аристотеловом Универзитету у Солуну уписује студије православне теологије, које 2010. године, као редован студент окончава са врло добрим успјехом.

Услијед труда у обнови манастира Рмањ, прије свега изградње новог манастирског конака, одликован је правом ношења напрсног крста 2. октобра 2005. године.

Дана 5. октобра 2008. године, због показане свештеничке ревности и пастирске бриге, одликован је чином игумана у манастиру Рмањ.

У чин архимандрита, произведен је благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Г. Атанасија (Раките), а руком Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Фотија (Сладојевића), на Благовијести 7. априла 2014. године у своме манастиру, светониколајевској обитељи у Рмњу, гдје га је затекао и избор за Епископа богомчуване Епархије средњоевропске, а на редовном прољетном засједању Светог Архијерејског Сабора СПЦ-е у Београду, 23. маја 2014. године.


Црквена општина Касел основана је 20 марта 1992.год.

Први парох био је протосинђел Сергије Параклис.

У ЦО Касел, на даље су служили:

јереј Бранислав Чортановачки (1994-1996),

јереј Душко Ђеорђић (1996-1997),

јереј Симон Туркић (1999-2001),

јереј Бошко Јањић (2002-2007).

јереј Симон Туркић (2007-2013),

јереј Александар Перковић 01.01.2014.г-

Храм-капела у Каселу посвећен је Светом Цару Лазару Косовском.

СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ЦАР ЛАЗАР
Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар родио се 1329 године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу царева и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића. Године 1353, би му дато достојанство кнеза.
Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине проклетство (анатему), што би и учињено. Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 15 јуна (28. јуна по новом календару) 1389. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942 године пренето у Саборну Цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже.
За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.
С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: “Све за Христа – Христа ни за шта” нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар. Он је то остварио определивши се за царство небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав народ Српски. Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:
“Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека”.
Тропар (глас 3):
Красоту возжељев слави Божија, во земњеј тому благоугодил јеси, и поручениј ти талант добрје воздјелав усугубил јеси, о њемже и подвизавсја до крове, отоњудуже и мзду бољезнеј твојих јако мученик пријал јеси от Христа Бога, јегоже моли спастисја појушчим тја Лазаре.

Обавезе вјерника Српске Православне Цркве
„Црквени центар у коме се налази и храм-капела, стан за пароха, сала за народ са помоћним просторијама, а у поткровљу и неколико соба за изнајмљивање, купљен је од америчке војске“ (Шематизам епархије средњоевропске – Химелстир 2007.г)

Православни Срби на територији ЦО Касел (Касел, Гетинген, Падерборн,Липштат, Фулда) имају дужност пред Богом да и материјално помажу своју Цркву. Овим путем позивамо све који се осјећају припадницима Српске православне Цркве у ЦО Касел, да својим мјесечним прилозима у виду дауерауфтрага, крену са мјесечним уплатама и тако помогну да све своје мјесечне обавезе (кредит, одржавање зграде и друго) испуњавамо без проблема.

По одлуци наше епархије, сви Православни Срби дужни су да уплаћују парохијал.

Не треба дозволити да се Цркве сјетимо само када неко треба да се вјенча, крсти или испрати. И у међувремену се морају плаћати сви трошкови, а нашу Цркву финансијски нико не помаже осим нашег вјерног народа.

Конто на који требате уплатити парохијал је:

Serbische-Orth.Diozese

Kasseler Sparkasse

IBAN: DE18520503530200061535

BIC: HELADEF1KAS