Хиландар – православна душа Србије

 21.09.2012 06:10 | С. Гризовић – Beautiful Serbia
Овог љета господњег, 2012. године, спојили смо љепо са још љепшим. Љетовање у Уранополису (тј. Урануполију) искористили смо да учинимо поклоничку посјету Хиландару.

Посjетивши (коначно) Хиландар, са ових скоро 50 година живота, могу само да кажем да је велика штета чекати толико на прву посjету. Иако се тамо одлази са великом љубопитљивошћу, жељом и радошћу, разумљива је и колебљивост или чак страх пред питањем да ли је човjек духовно спреман и достојан да посjети ово мjесто гдjе дуже од осам вijекова траје молитва и пост хиландарских монаха.

Међутим, када стигнете у Хиландар, бићете примљени топло, осjећаћете се као свој међу својима и добићете тачно онолико пажње колико је и потребно. Не заборавите да веће пажње и нема од скоро миленијумске свакодневне молитве за добро свих нас у Србији, од ноћних бдијенија и јутарње службе која почиње свакога дана у четири ујутро, када монаси, са камилавкама са вијелом, као анђеоске сијенке промичу из својих келија ка цркви Ваведења Пресвете Богородице!

И тако, што прије први пут дођете у посјету Хиландару, имаћете више времена да планирате слиједећу или слиједеће посјете, што ћете свакако пожељети још када у повратку са Свете Горе крочите поново ногом у луку Уранополиса.

Благослов за посјету и долазак у Хиландар
Све детаље о томе како се пријавити, тј. тражити благослов за посјету Хиландару, можете наћи на сајту www.hilandar.org. Ипак, укратко, ево тренутно важеће процедуре. Манастир се може контактирати преко броја телефона +302377023797, али због бројних обавеза хиландарских монаха, минималне су шансе да вам неко одговори на позив, осим можда ујутру од 8:30 до 9:30 и касније, од 11-12 часова. Зато је боље послати факс, на број +302377023494, и допис насловити: „БЛАГОСЛОВ ЗА ПОСЕТУ ХИЛАНДАРА – ОЦУ СИМЕОНУ“, јер је отац Симеон Хиландарац особа задужена за посjете поклоника и ходочасника.

У факсу, осим молбе за благослов треба послати и слиједеће податке:
1 – име и презиме;
2 – број пасоша;
3 – занимање;
4 – тачан датум уласка на Свету Гору (или период у коме би вама одговарало да учините посјету, па да из манастира определе тачан датум);
5 – ваш телефон за контакт;
6 – молба да вас манастир најави за улазак на Свету Гору за наведени датум.

За појединце се одобрава углавном једно а за посјете група искључиво једно ноћење, с тим што је и за групе и за појединце добро да се што раније јаве манастиру, због ограничених услова смјештаја, нарочито послије великог пожара из 2004. године. По пријему молбе, из манастира ћете добити одговор да ли можете доћи и када, и то је то.

Када стигнете у Уранополис, који се налази на трећем, источном прсту Халкидикија, на самој граници са Светом Гором, можете одмах отићи по своју светогорску визу, папир формата А4 који се добија у извршној светогорској канцеларији под именом „ΓΡΑΦΕΙΟΝ ΠΡΟΣΚΥΝΗΤΘΝ“.

А до канцеларије се стиже на слиједећи начин: кад друмом од Солуна, или већ одакле стижете, уђете у Уранополис, са своје десне стране видјећете хотел „Џениа“, а затим са исте стране наилазите на градски паркинг. Одмах поред паркинга, са мјеста гдје се налази пумпа ЈЕТ ОИЛ спушта се ка мору мала улица у којој ћете, послије неколико метара – са лијеве стране, видети поменуту канцеларију. На ћошку гдје се та уличица одваја од главног пута можете видјети и таблу која вас упућује ка тој канцеларији, али је она релативно неупадљива па ће вам ипак бити лакше кад знате ове детаље.

Визу (ΔΙΑΜΟΝΗΤΗΡΙΟΝ) можете преузети од 7:30 до 13 часова. Брод за Хиландар (тј. за Свету Гору) полази свакога дана у 9:45, а продаја карата (на обали, у „главној“ улици, гдје се налазе сви ресторани, лако ћете је наћи) почиње у 8 часова ујутру.

Папир је комплетно на грчком језику, а на њему пише ваше име, број пасоша и земља из које долазите (знају ту понекад да погреше), и још пише који манастир је ваш домаћин.

Виза кошта 25 евра за одрасле, а 10 евра за студенте и ђаке. Карта за трајект кошта 5,5 евра – у једном смјеру.

Јовањица је прва лука у којој трајект „Свети Пантелејмон“ стаје послије Уранополиса (пловидба траје око 45-50 минута).

Осим трајекта, из луке полазе и брзи бродићи – у 8:45 и 10:45 (ако се добро сјећам), али тиме ништа не добијате (а скупље плаћате) јер је долазак минибуса из Хиландара ионако прилагођен доласку трајекта „Свети Пантелејмон“ у луку Јовањица.

Превоз од луке до Хиландара је бесплатан, и траје око пола сата, по земљаном, вијугавом путу, кроз бујно зеленило Свете Горе. Тек пред сам долазак у манастир отвориће се чаробан поглед на Хиландар и долину ка источној обали Свете Горе.

Ако долазите колима у Уранополис, можете их оставити на већ поменутом градском, јавном паркингу, са чуварем и рампом. Цијена је 8,6 евра за цио дан, 12,2 евра за два дана, 3 дана 15,8 евра, и тако даље.

Све оно што је добро да знате о боравку у Хиландару

Хиландарски минибус ће вас довести тачно пред улаз у Манастир. Тамо ће вас сачекати монах – гостопримац, тј. монах који има задужење да дочека госте и помогне им да се смјесте у оближњи конак.

Нас је дочекао отац Теодор, а уз њега је ту било још и неколико момака који бораве по 2-3 мјесеца у Хиландару, и помажу тамо гдје је помоћ потребна. А за пар вредних руку посла увијек има, па никада није наодмет да понудите и своју помоћ док сте у Хиландару, нарочито ако остајете дуже од једног дана. Како се то каже – треба увек заслужити ручак и вечеру, па се тако и наш скромни допринос огледао у успјешном чишћењу огромне количине бораније, заједно са момцима – помагачима, у хиландарској кухињи, уз понеки гутљај хиландарског вина и воде из бунара Светог Саве!

Пошто сиђете степеницама поред зидина манастира, долазите до гостопримнице, гдје вас чекају ратлук, вода и кафа, гдје вам домаћини испричају оне информације које су битне – за почетак, дају неколико приједлога шта бисте све могли да видите, у Манастиру и око њега, укључујући и шетњу до морске обале и манастира Св. Василија, а затим се, послије уписивања у књигу гостију, смјештате у конак.

Зграда конака је изграђена послије пожара из 2004. године – па је све ново, уредно и чисто, а не сумњам да ће тако изгледати и за сто година од данас.

Собе имају (углавном) по 6-7 кревета, а постоји заједничко купатило на сваком спрату – укључујући и пар туш кабина, тоалете – дакле – потпуно комфоран смјештај.

Можете замолити монаха гостопримца, уколико има времена, да вас, чим оставите ствари у собе, проведе по манастиру, покаже цркву, лозу Св. Симеона и бунар Св. Саве, покаже гдје је трпезарија, гдје је ризница, књижара, продавница… Ако он нема времена, обично ће се у вашој групи наћи неко ко је већ боравио у Хиландару, па га замолите за ту малу помоћ првог упознавања са Хиландаром.

У својој соби затећи ћете правила понашања за вријеме боравка у манастиру. Иако је све то потпуно логично, и можда непотребно наводити, ево ипак комплетне информације, за сваки случај (а и да бисте што спремнији стигли у Хиландар и да не бисте одузимали монасима вријеме непотребним питањима):

„Поклоницима и посјетиоцима Св. Обитељи хиландарске, скрећемо пажњу на слиједеће:

1. Гостопримство у Св. Манастиру траје 1 дан, уколико се поклоник претходно договорио са Манастиром и уколико има диамонитирион – дозволу за боравак на Светој Гори.
2. Умољавају се посјетиоци да за вријеме боравка у Св. Манастиру поштују светињу и поредак манастирског живота.
3. Није дозвољено гласно пјевање, бука, гласни разговори. Употреба компјутера, као и свих врста носача звука (без слушалица) такође није дозвољена, јер се тиме нарушава благообразност заједничког живота.
4. Снимање камером је забрањено, како у Св. Манастиру, тако и на цијелој Светој Гори.
5. Фотографисање унутар зидина Св. Манастира није дозвољено. Монахе уопште немојте фотографисати без њиховог благослова.
6. Немојте пушити унутар Св. Манастира, и око гостинског конака и свим просторима за заједнички живот. Пушење је дозвољено код телефона и путем према мору.
7. У собама, ходницима, као и у тоалетима, посјетиоци су дужни да буду обучени пристојно.
8. Молимо за мир и тишину у конаку послије 22,00 часа, ради одмора пред ноћно богослужење.
9. Није дозвољено доношење хране из трпезарије у собе (осим уз благослов за болесне), као и конзумирање алкохола ван трпезе.
10. Молимо да не кадите у собама да се не би активирао противпожарни аларм. Немојте износити чаршаве из спаваона. Не заборавите да затворите мреже за комарце на прозорима.
11. Строго је забрањено задржавање у близини градилишта.
12. Купање у мору на цијелој Светој Гори није дозвољено.
13. Нестанак ствари поклоника се веома ријетко дешава; ипак, драгоцености носите са собом.
14. Дјеци испод 12 година није дозвољен боравак у Св. Манастиру.

БОГОСЛУЖЕЊА:

Пожељно је присуство на свим богослужењима; присуство на Св. Литургији је обавезно.

Повечерје са Акатистом Пресветој Богородици почиње одмах послије вечере. У току повечерја износе се ЧАСНИ КРСТ и СВЕТЕ МОШТИ ради поклоњења.

Православни који желе да се причесте Светим Христовим Тајнама треба да се претходно припреме постом, молитвом и исповјешћу и да се раније пријаве гостопримцу. За оне који су у браку, потребно је да буду црквено вијенчани.

Поклоници су дужни да на богослужења долазе пристојно обучени (панталоне, дуги рукави, чарапе). Није дозвољено кретање по Св. Манастиру и присуство богослужењу у спортској одећи.

Клирици и монаси се умољавају да у цркву и на трпезу долазе у раси и са камилавком.

Неправославни посјетиоци богослужењима присуствују у средњем дијелу цркве (у припрати).

Молимо да на дан одласка напустите конак до 9,00 часова и ствари одложите испред тријема код телефона. За начин одласка из Манастира поклоници треба да се договоре са гостопримцем. За одлазак у друге Св. Обитељи (манастири, скитови, келије) потребно је да унапред добијете њихово одобрење. У противном вас неће примити, и постоји опасност да вам се убудуће забрани улазак на Св. Гору.

Ево још пар коментара уз ова правила понашања: У Манастиру нам је речено, што се фотографисања тиче, да је фотографисање (ипак) дозвољено и у манастирској порти – тј. да је строго забрањено (само) фотографисање у цркви Св. Ваведења и у манастирској трпезарији. И поновио молбу да се никада не сликају монаси без њиховог благослова.

А што се тиче пушача, иако постоји та кућица-тријем испред улаза у манастир гдје се може запалити цигарета (код телефонског апарата – с којег се може телефонирати, уз телефонску картицу), иако постоји и та 2,5 километара дугачка стаза до мора, ево да и ја овим путем апелујем да пробате да издржите тај један дан без цигарета! Увијек постоји тај промил опасности да неко баци ужарени пикавац негдје гдје не треба, и да се изазове, далеко било, пожар на Светој Гори – па ваљда је то довољно за једнодневно уздржавање од дувана? А ако је то некоме превелика жртва – да подсјетимо да посјета Хиландару није обавезна.

Ево и РАСПОРЕДА БОГОСЛУЖЕЊА И ТРПЕЗЕ:
– Вечерња служба је у 17,00. Вечера је одмах послије вечерње службе, а Повечерје је одмах послије вечере.
– Јутарња служба почиње у 4,00 (полуноћница, јутрење, 1, 3, 6-ти час, Литургија). Ручак је одмах послије Литургије.

ПРЕВОЗ ПОКЛОНИКА
– за Дафни у 9,45 (у случају да из Хиландара настављате посјету неком другом манастиру, или идете у Кареју, и слично. Или – ако желите да се провозате трајектом уз западну обалу Свете Горе до луке Дафни, а затим да се вратите у Урануполи – прим. С.О)
– за Урануполи у 12,20.
За одлазак у друге Св. Обитељи (манастири, скитови, келије) потребно је да унапред добијете њихово одобрење. У противном вас неће примити и постоји опасност да вам се убудуће забрани улазак на Св. Гору.

МАНАСТИРСКА КАПИЈА
Отвара се у 3:30ч а затвара у 21:30ч.

Важи што и за друге православне манастире – очекује се да будете пристојно обучени, у тамнијој одећи, дугих рукава, без „енглеско-америчких“ апликација и натписа по мајицама, са дугачким панталонама, чарапама, обућом – што јесте малкице незгодно током врелог грчког љета. Опет, ако вам сви ови „захтјеви“ изазивају нелагоду, опет важи исто – посјета Хиландару није обавезна. Са друге стране, у манастиру вам нико неће ништа замјерити, нарочито ако први пут долазите, али ето, сада – кад све знате, понашајте се смерно и пристојно, у складу са вишевековним редом у „кући“ у коју долазите.

Хиландар, коначно!

Манастир Хиландар је један од 20 светогорских манастира, са историјом дужом од 800 година. Давне 1198. године, византијски цар Алексије III Анђел је у Цариграду својим Првим златопечатним словом даровао монаху Сави, изасланику Ватопеда, тадашње развалине старијег грчког Хеландаријевог манастира, па је Свети Сава, уз очеву подршку, кренуо у обнову овог манастиришта.

А о томе како су овај манастир насљедили преподобни отац наш Симеон и Сава смерни, све пише у Хиландарском типику Светог Саве, у другом слову:

„Оче благослови! Овај наш свети манастир, као што знате, опустело беше ово место од безбожних разбојника. А када је к мени дошао триблажени наставник, отац наш Симеон монах (а ово место не може се упоредити ни са једним на земљи), због тежње према врлини и њу тражаше ватрено, хотећи да прими наш монашки лик. Рањен врелом љубављу према овом и божанственим покренут Духом, чувши преслатки глас који говори: „Ко не остави све и за мном не иде, није мене достојан“, царство свога отачества оставивши и све што је на земљи, и побегавши из света који заробљава душу, дође у ову пустињу месеца новембра у 2. дан у години 6706 (1197). И хтеде он блажени, да као што тамо оправда своје царство, тако и овде. Зажелевши да завас нађе вама место спасења, измоли у цара ово пусто место и узе мене грешнога из Ватопеда, и настанивши се на овом месту и оставши неко мало време са мном, а велики и натприродни подвиг прешавши, 8 месеци у томе, пређе у вечно блаженство.“

Саборна хиландарска црква посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице, а на централном мјесту у цркви, на игуманском мјесту налази се чудотворна икона Богородице Тројеручице, на истом оном мјесту гдје се, крајем 15. века, својом и божјом вољом нашла у тренуцима размирица око избора новог игумана. Све приче из Хиландара, па тако и о „Тројеручици“, мјешавина су историје, чињеница, предања, легенди, услишених молитви и чуда. Једна прича „прозива“ слиједећу, а ова опет слиједећу, па тако – док сте у Хиландару, слушајући приче монаха, гостију и читајући књиге, полако и сами урањате у ријеку дивних хиландарских прича.

Икона „Тројеручица“ настала је давно: по једној причи насликана је руком јеванђелисте Светог Луке, који ју је затим дао Светој Богородици да му она да свој суд о њој, а она је, како јој се икона допала, прислонила руку на њу, и ту је остао траг њене – „треће“ руке. Друга прича везана је за Св. Јована Дамаскина, тадашњег помоћника калифа Дамаска, престонице Сирије, коме је помагао у питањима везаним за хришћанско становништво. Сплетком иконобораца, Јован Дамаскин био је тешко оптужен код калифа, који одлучи да се његовом помоћнику за казну одсјече десна рука. Успјевши да добије назад одсјечену шаку, Јован се пред иконом Пресвете Богородице цијеле ноћи молио за исцјељење своје руке, на шта је Богородица услишила његову молитву. Због радости услијед овога догађаја, Св. Јован је на доњој лијевој страни иконе поставио сребрну руку, сличну одсјеченој, послије чега је икона добила данашњи назив – „Тројеручица“.

Прешавши касније у Лавру Св. Саве Освећеног у Палестини, приклонио се пророчанству Св. Саве Освећеног да ће у Лавру, у наредним вијековима, као поклоник доћи један царски син, по имену Сава, и да ће при његовом поклоњењу гробу, причвршћени игумански штап пасти на земљу. Томе царском сину ће се, по испуњењу пророчанства, тада дати тај игумански штап, али и иконе Богородице „Млијекопитатељице“, као и „Тројеручице“. Тако се и десило, давне 1217. године. Свети Сава је ове светиње донио на Свету Гору – тако да се данас штап и икона „Млијекопитатељица“ могу видјети у Кареји, а „Тројеручица“ – у Хиландару.

„Тројеручица“ је 1347. године дата цару Душану, као благослов манастира, а у истом вијеку, на непознат начин, прелази са царског двора у манастир Студеницу. Почетком 15. вијека, пред нападом Турака, монаси Студенице су, спасавајући светиње од пљачке, учврстили икону „Тројеручицу“ на самар једног магарета и појтерали га, уз молитву да икона дође на сигурно. Икону на магарету нађоше монаси, чудом, недалеко од манастира Хиландар и чим су је монаси преузели, магаре паде мртво. На том мјесту и данас стоји капела – поклоничко мјесто, пар стотина метара од манастира, на путу ка обали и пиргу краља Милутина.

Икона „Тројеручица“ је највећа светиња хиландарске цркве, заједно са мјестом гдје су почивале мироточиве мошти Светог Симеона. И не само хиландарске цркве већ и цијелог православног свијета, за шта је најбољи доказ и дочек „Тројеручице“ у Солуну, прије неколико година.

Хиландар је иначе манастир у коме се налази највише чудотоворних икона. Тако се у цркви налазе и „Богородица Попска“, „Богородица која је уразумила црквењака“, „Богородица акатистна“ и „Богородица Дохијарска“. У ризници манастира може се видјети још и најстарија очувана хиландарска икона – урађена као мозаична – икона Пресвете Богородице Путеводитељке, или Богородица Одигитрија, дијелимично оштећена, али неумањене љепоте, икона поред које се упреподобио Свети Симеон.

Друга велика светиња у храму Ваведења, тј. Саборној хиландарској цркви, је мјесто гдје је некада био првобитни гроб Светог Симеона Мироточивог, а гдје се данас налази велики сребрни сакрофаг, кивот, постављен на то мјесто 1973. године, и дјело је умјетника Војислава Билбије. Он је свој „траг“ оставио и на стијени у близини манастира гдје је уклесан лик Светог Симеона, а да поменем да је његових руку дијело и скупоцијени студенички кивот за преподобну Анастасију, мајку Светог Саве (Ане Немањић).

Мошти Светог Симеона пренијете су још 1206. године у Србију, гдје се и данас налазе, у манастиру Студеница, а то је учинио Свети Сава, да би их однио на безбједније мјесто, пред нападима крсташких чета на светогорска богатства, али и да би над њима измирио своју браћу, Стефана и Вукана.

Још једна дивна хиландарска прича говори о великој тузи коју су монаси осјећали када су мошти Светог Симеона кренуле из Хиландара пут Србије и о томе како се игуману Методију (првом хиландарском игуману) Свети Старац јавио у сну и рекао да не тугују и да ће се десити једна велика радост за манастир. Тако се и десило, и из зида Саборне цркве избила је винова лоза, која рађа и дан данас, и која је, са више од 800 година старости (или младости, ако рачунамо да ће још хиљадама година рађати!) најстарија лоза, кажу, у Медитерану. Постоји и предање да ће над Хиландаром постојати благослов Светог Симеона све док и ова лоза буде доносила плодове. А она је заиста право чудо – па се данас могу видјети двије гране лозе, дебеле као мање дрво, како се уздижу неколико метара ка правим зеленим бокорима, олисталом дијелу, на дрвеној конструкцији која повезује цркву и оближњи тријем старе цистерне. Тако са једне стране цркве расту двије гране лозе, а са друге стране – два џиновска чемпреса, за која кажу да такође потичу из времена оснивања Хиландара.

А хиландарска лоза је позната по томе да помаже бездетним паровима да добију дјецу, па из свих земаља у окружењу, а понекад и из најудаљенијих крајева свијета, стижу молбе хиландарском братству за чудотворним зрнима грожђа Светог Симеона.

Хиландарске фреске су посебно благо нашег манастира, а најстарије сачуване су још из 13. вијека (у црквици Св. Ђурђа, у истоименом пиргу). Међутим, гдје год зауставите поглед, од фресака у Саборној цркви, код олтара, па у унутрашњој и спољној припрати, па до фресака у трпезарији, у крстионици поред храма или у самом улазу у манастирску порту, сачекаће вас дивне композиције, створене баш и једино за Хиландар. Како сам једном пратио службу из унутрашње припрате, ваљда ће ми заувијек остати пред очима ктиторска композиција са Краљем Милутином, настала 1321. године.

И тако, устанете ујутру, прије четири сата па кренете из спољњег конака ка манастиру и Саборној цркви – а одозго вас освијетли звјездани свод, на којем се оцртава ваљда и најбезначајнија звијезда млијечног пута – колико је све било ведро и јасно те јунске ноћи. Још док прилазите цркви, а нарочито када уђете унутра у тмину освијетљену понеким кандилом и свијећом, и када почну полуноћница (црквена служба која се врши у поноћ и у сваки час ноћи до јутра, по ноћној тишини која омогућава најбоље услове за молитвени разговор са Богом) и јутрење – видјећете на све стране обрисе монаха са камилавкама и веловима, који као анђеоске сијенке промичу око вас.

Улазећи у храм Св. Ваведења, и пролазећи кроз припрате и брод цркве, поздрављајући се са престоним иконама, десиће вам се да вас изненаде, у угловима цркве, у дрвеним клупама уза зидове, погурене сенке монаха у молитви.

И све то прошарано мирисима хиландарског тамјана у зору. Да ли у тим тренуцима код поклоника Хиландара раде емоције, да ли се осјети страхопоштовање пред овом осмовјековном молитвом, да ли преовладавају јаки духовни доживљаји док се чује тиха а јасно изговорена молитва а сијенке монаха, фрески и икона играју по храму – тај одговор мора свако наћи за себе, једном, када овако дође на поклоњење Хиландару.

Напољу је све вријеме владала скоро потпуна тишина, тек се повремено чуло дрвено клепало које је позивало на јутарњу службу и на почетак јутарње литургије. Унутра се одвијала Света Литургија, ваљда потпуно иста као и онда када је овдје био Свети Сава и његов отац, Симеон.

Придјев „божански“ најбоље може описати ове тренутке.

Пошто се заврши Литургија, одлази се пред трпезарију, преко пута главног улаза у цркву, гдје се, поред источног, споља фрекописаног трпезаријског зида – налази тријем са аркадама, мозаичним подом и дрвеним клупама, на којима се сједи и чека позив на ручак. Јесте да је у 8 сати ујутру, али је – ручак! Ти тренуци су и прилика да видите све монахе на окупу, па и за разговор са понекима од њих.

Оброци у трпезарији су незабораван доживљај. Сама чињеница да обједујете у просторији из доба Краља Милитуна, са почетка 14. вијека, окружени фрескама, док у челу главнога стола стоји икона Пресвете Богородице, више је него довољна да захваљујете Богу на датом оброку.

По датом знаку звоном, тј. „трпезним билом“, како то у типику пише Свети Сава, улази се у салу, и затим проигуман и монаси сједају за столове у дну сале (насупрот икони Богородице), а поклоници и остали гости и помагачи сједају редом дуж бочних столова, уз поменути источни зид.

Послије молитве даје се знак да се почне са јелом, а за то вријеме дежурни монах почиње да чита житија из живота светаца, приче из Старог и Новог завјета, а послије неког времена даје се знак и да се може сипати и вино. Једе се, наравно, у тишини, а цио објед траје петнаестак до двадесет минута. Оброци су, ако смем да примјетим, сасвим на мјесту – и по квалитету и по квантитету, и, наравно, посни – а тих дана смо јели пасуљ, па укусну тјестенину, потаж са поврћем, укључујући увијек и свјежу салату из хиландарске баште.

По давању знака да се престаје са јелом, проигуман говори завршну молитву, и затим, прво монаси, а затим и поклоници, напуштају трпезарију. Испред врата трпезарије стоји проигуман и благосиља све који излазе из сале, а затим свако наставља према својим обавезама и послушањима.

Иначе, период послије ручка је обично вријеме за обилазак ризнице Хиландара.

Пут води између цркве и манастирског дијела гдје се налазе монашке келије, поред пирга Св. Ђурђа, 30 метара високог (а тога постајете свјесни тек када пирг погледате са спољње стране Манастира), поред лозе Светог Симеона, па поред бунара Светог Саве, прокопаног кроз осам метара стијене – гдје не можете да одолите а да не попијете гутљај воде из лименог лончета, па све до недавно обновљене и урађене ризнице – на потезу између Звонаре и пирга Светог Саве.

Тај пут од трпезарије до ризнице није дужи од педесетак метара, али зато сваким кораком и погледом дотичете неки од осам протеклих вијекова, и могли бисте данима да преваљујете то растојање када би вам неко причао све приче уткане у те зидине, пиргове, бунаре и фреске.

Ризница се налази у великој, свијетлој, правој музејској просторији. Ово је мјесто гдје ћете видјети највећи дио најзначајнијих хиландарских икона. Међу њима је најстарија очувана икона Пресвете Богородице Путеводитељке, урађена у мозаику, из давне 1200. године. Ту су и иконе Господа Сведржитеља и Пресвете Богородице – Одигитрије, из доба Уроша Првог, па двије највеће хиландарске иконе, некада дио каменог иконостаса из доба краља Милутина – иконе Христоса Сведржитеља и Богородице Милостиве. У ризници се налази и велики Деисисни чин, тј. десет икона са некадашњег иконостаса Саборне цркве – са Пресветом Богородицом, Св. Јованом Крститељем, Св. Апостолима Петром и Павлом, Св. Арханђелима Михаилом и Гаврилом и Светим јеванђелистима. Све ће вам то, уосталом, показати и испричати Отац Симеон када вас уведе у ризницу.

Поред ризнице налази се и велика библиотека, у којој се данас чува преко хиљаду рукописа, од којих 74 на пергаменту, скоро 400 хрисовуља и повеља, 76 примерјака старе штампане књиге и 6 икунабула (најстарије штампане књиге, настале прије 1500. године), преко 4500 примерака старих књига и више од 40.000 књига, часописа и новина од 18 до 20. века.

А када прође поподневна служба и вечера, за повечерје се у дијелу главног брода цркве пред монахе и госте-поклонике изнесу многе велике хиландарске реликвије, дијелови мошти највећих светаца Православља и српске и светогорске историје, честице и дијелови Часног крста, укратко – нађете се у још једној ризници, непроцијењивог богатства. Али све су то ризнице за душу, а не за очи.

Близу ризнице налази се и црквица Сабора Светих Арханђела, из 14. вијека, а над њом се уздиже пирг Светог Саве, првобитно Св. Јована Претече, висок скоро четрдесет метара и двија века старији од црквице. То је и највећа одбрамбена кула Хиландара, кула какву има практично сваки манастир на Светој Гори, а служиле су за одбрану од бројних нападача током вјекова – од гусара, Сарацена, Крсташа, Турака, знаних и незнаних.

У свакој кули, па тако и у Пиргу Светог Саве, налази се по једна завјетна црква, параклис, гдје би се монашка братства, пред нападом, повлачила и молила до посљедњег тренутка – уз Литургију и заупокојену молитву, да би се одатле вазнела директно на небо – јер се ниједно братство на Светој Гори није никада предало својим непријатељима. Осим што је служио за одбрану од војски и пљачкаша, пирг Светог Саве је 2004. године, очигледно, одбранио и Манастир од даљег ширења пожара ка монашким келијама и Саборној цркви.

Хиландар, иначе, није никада освојен силом, мада је било тешких (и још тежих) тренутака. Из пирга је игуман Данило (касније српски архиепископ) руководио одбраном од опсаде Сарацена. Кула је грађена у неколико фаза – од времена Светог Саве, па дограђивана за вријеме краља Милутина, а посљедњи дио, баш под самим кровом, крајем 17. вијека. Наравно, мало каменим, мало дрвеним степеништем, можете се попети до врха куле, и уживати у погледу. Неки од тих погледа, али кроз објектив свога фото-апарата, сигурно ћете понијети и кући.

Један од начина да помогнете обнову Хиландара је и куповина у манастирској продавници. Шта год купили, понијели и поклонили одавде – учинићете добро. На располагању су вам бројне књиге, бројанице, миришљави тамјан, крстићи, славске свијеће, па и укусна и веома јака хиландарска ракија, која аромом подсјећа на грчки узо.

Близу нових конака, које зову и именом „сенара“, налази се црквица Благовештења. У приземљу цркве налази се костурница хиландарских монаха, са лобањама свих почивших чланова братства из претходних вијекова. Како је то неко лијепо рекао, Света Гора је мјесто гдје се људи не рађају већ само умиру. Али и сама монашка смрт је, на неки начин, такође молитвени чин, јер се овдје несебично живи, моли и умире за цио овај свјет.

За монахе је растанак са братством истовремено час сусрета са Богом, па не постоје разлози за тугу када дође крај овоземаљског пута. Како прије хиљаду година, тако и данас, монаси се сахрањују на исти начин, без ковчега, у својој мантији. Послије седам година, или можда када поново дође вријеме за нову сахрану, гроб се откопава и кости изваде, да би се опрале вином и окадиле тамјаном. Тада се кости спуштају у заједничку костурницу, а лобања заузима мјесто у оној просторији црквице Благовештења – понекад се чак на челу запише име и година упокојења.

Није то обичај само у Хиландару, већ у свим светогорским манастирима. Кажу да је велика радост када кости замиришу на босиљак при ископавању, јер тај божји одабир да се баш кроз њих прослави, говори да смрти – нема, или што би Кустурица рекао – да је смрт само једна непровјерена гласина.

На трећем „прсту“ полуострва Халкидики налази се јединствена земља монаха и срце свјетског православља – Света Гора.
Посјетиоци, још са брода, могу да примјете брдо Атос како се уздиже на 2.033 м висине. У античко доба на врху Атоса налазио се храм посвећен Зевсу.
Према црквеним предањима Мајка Божија је на путу за Кипар, због олује, пристала уз обалу Атоске горе гдје је покрстила многобошце који су ту живјели и ту оставила једног од апостола као учитеља и старјешину а себе поставила за заступницу полуострва.
Света Гора се под влашћу Рима налазила све до 313. године када је цар Константин издао указ о слободи вјероисповести хришћана.

Право самосталне управе на Атосу даровано је монасима у 9. вијеку царском повељом и тада се појављује и српско, руско, бугарско и словенско монаштво. Са падом Византије, Света Гора је ипак успијела да очува самоуправу уз плаћање данка.

Женама је приступ на Атос забрањен од 442. године када је ћерка Теодосија Великог посјетила манастир Ватопед али се том приликом из иконе Богородице чуо глас који јој је саопштио да одступи.
Жене могу да остану на једном од бродова који обилазе Атос са удаљености 500 метара од обале, а могу да посјете и неке од метоха – манастирских имања, ван манастира попут Каково недалеко од Јерисоса.

Овај унос је објављен под Бисерница. Забележите сталну везу.