Послије смрти нема покајања

“Сви људи на земљи, према православном теолошком мишљењу, имају исти крај. И православац, и један будиста, и један индус, и агностик, и атеиста, и било ко, дакле, свако од људи који су на земљи, јесте предназначен да види славу Божију. И видеће славу Божију о концу опште човечанском, приликом другог Доласка ( = Парусије) Христове. Сви ће људи видети славу Божију, и сходно томе имаће исти свршетак. Сви ће, свакако, да виде славу Божију, али са једном разликом: они који су спасени видеће славу Божију као Светлост слатку и незалазну ( = непомрачиву), а они који су осуђени ће ту исту славу видети као огањ који спаљује, као пламен који ће их пећи. Ово, да ће сви видети славу Божију, јесте истинита и непроменљива чињеница. То да ће неко видети Бога, тј. Славу Његову, Светлост Његову – то ће се збити желели ми то или не. Али ова ће светлост различито деловати на ове а различито на оне.
Тако дело Цркве и свештеника није да нам помогну да видимо ову славу, пошто ће се то, у сваком случају догодити. Дело Цркве се односи на оно како ће сваки човек видети Бога. Не на то да чи ће видети Бога. Дакле, дело Цркве јесте да подучава људе да постоји Бог истинити и да ће се Бог оркрити или као Светлост или као огањ који спаљује и да ће сви људи приликом Другог доласка Христовог видети Бога,14 и да припреми своје чланове тако да Бога не угледају као пламен него као Светлост.15
Ова припрема чланова Цркве, као и свих људи који желе да виде Бога као светлост, јесте суштина исцелитељне методе, која треба да отпочне и која треба да се заврши у овом животу. Треба током овог живота да се врши исцељивање и током овог живота треба да се заврши. Јер после смрти нема покајања. Ова исцелитељна метода јесте суштина и превасходна тачка православног предања као превасходна брига Православне Цркве. Потребно је проћи кроз следећа три стадијума духовног уздизања: до очишћења од страсти, до росветљења благодаћу Духа Светога и до обожења, поново благодаћу Духа Светога. Из овог саледи и ово: ако неко не стигне макар до стадијума просветљења, током овога живота, неће моћи да види Бога као светлост нити у овоме животу, нити у другоме животу“.
Тако постаје јасно на који начин се Оци старају о човеку до данашњег дана, до овог тренутка. А онај коме је исцељење потребно, јесте сваки човек који има и одговорност пред Богом да ово дело започне данас, у овоме животу, јер једино у овом животу то и може. Не након смрти. И исти тај човек јесте онај који ће да посведочи да ли је ходио овим путем исцељења или није.
Христос је рекао: «Ја сам пут» (Јн 14, 6). Пут за где? Не само према другом животу. Христос јесте пут према Оцу Његовом и Оцу нашем. Христос се човеку открива прво у овом животу и показује му пут ка Оцу. А тај пут јесте сам Христос. Ако човек у овоме животу не види Христа, макар умним чулима, неће видети ни Оца, тј. Светлост Божију ни у будућем животу“.

ПРОТОПРЕЗВИТЕР ЈОВАН С. РОМАНИДИС

Овај унос је објављен под Бисерница. Забележите сталну везу.