Моје племе сном мртвијем спава…

Србија

Плодни Банат остаје без паора

Управо окончани попис показао је да општина Сечањ има 13.799 становника, што је за 2.578 мање него у претходном попису. Другим речима, сечањска општина је за десет година изгубила више становника него што их живи у њеном највећем месту, Јаши Томићу

Неузин: све ређа слика школараца на сеоским улицама (Фото Ђ. Ђукић)

Сечањ, Житиште – Људи иду тамо где се лакше живи. Ако одеш у Београд и да просиш на улици можеш боље да живиш него да у Банату обрађујеш 10 јутара земље. Мали паори пропадају и губе се у налету тајкуна. Oд три краве и крмаче не можеш да оствариш никакав приход, а како да школујеш децу, да купиш лекове. Овако, на питање зашто су подаци о кретању становништва на попису више него забрињавајући, одговара Иштван Вереш, пољопривредни произвођач из средњобанатског села Неузина код Сечња.

Управо окончани попис показао је да општина Сечањ има 13.799 становника, што је за 2.578 мање него у претходном попису. Другим речима, сечањска општина је за десет година изгубила више становника него што их живи у њеном највећем месту, Јаши Томићу. Ако се овај тренд настави, за пола века подручје општине ће се испразнити. Поменути Иштван Вереш каже да је напуштање села, а овде и општинска средишта Сечањ и Житиште сматрају селима, последица вишегодишње погрешне државне политике.

 – Она је ескалирала у време транзиције, када су обрадиву земљу махом преузели богати велепоседници. Они су у приватизацији узели задруге и десетине хиљада хектара њихове земље. Паори нису могли да преживе наметнуту нелојалну конкуренцију и своју децу масовно упућују у градове. Тамо се, ипак, лакше живи, закључује Вереш који упркос аграрној фирми са десет радника и бављењем земљорадњом на велико, својој деци саветује да остану у Београду или Новом Саду, где су сада на студијама.

Село Неузина има 1.215 становника, 15 одсто мање него пре десет година. Ако Неузинац има два средњошколца, да општина нешто не дотира, морао би 30.000 да плаћа месечну аутобуску карту до Зрењанина. Од десетак хектара тешко се живи, 30.000 динара мало ко да има и плату. Зато млађи брачни парови планирају пресељење чим им се деца примакну крају основне школе.

И у Житишту, општини на двадесетак километара од Зрењанина, број становника је пао за готово три хиљаде, па их је тек нешто више од 17.000, а то је већ знак за узбуну. Пре две-три године готово све је стало када је живинарски комбинат „Агрожив” упао у проблеме. Сада се поново усправио на ноге, а надају се да ће успети да обнове и умноже фарме живине и у сеоским домаћинствима.

– Млађима треба стварати услове да се баве воћем и поврћем. Требају им мала средства за стимулацију. За пластеник из кога би могли месечно да извлаче од 20 до 30 хиљада динара требало би им дати максимално 300 евра – тврди Радомир Пикула, који се у Међи, пограничном селу општине Житиште, бави производњом здраве хране. Он вели да то делује нестварно, али је у пракси могуће. За воћњак је довољно земље мање од хектара. Уз то може се бавити и другим послом. – Како држава рачуна да ће да реши незапосленост ако за радно место плаћа по 10.000 евра? Овде се за те паре може решити не десет радних места, него најмање десет породица, а не предузима се готово ништа. Опстанку села могло би да допринесе запошљавање агронома, да они буду не само саветници сељацима него да окупљају нове воћаре, да организују тржиште воћа и усмеравају га ка извозу.

Милан Салапура има погон за шивење веша у житишком селуЧестерег. Овде раде 74 шивачице из неколико села. –У Честерегу се, након што је погон прорадио, удвостручио број деце у сеоском вртићу а ове године се повећао број ђака првака. Хоћу рећи да могућност запошљавања задржава сеоско становништво на њиховом огњишту. Када бих имао средства која од државе не могу да добијем, могао бих да запослим хиљаду радница. Када сам започињао држава ми је дала 72.000 динара по новозапосленој шивачици и то само за њих 45. Дуго сам у овој бранши и знам како је пропала зрењанинска текстилна индустрија која је имала између седам и осам хиљада радника. И онда и сада доминира увознички лоби. Њима не одговара да ова земља има извозну стратегију о којој ћемо сада да се наслушамо од свих странака у кампањи, а у пракси се мало тога остварује – вели Милaн Салапура.

Село се не би празнило да народ има од чега да живи, општи је закључак када се саберу утисци из две средњобанатске општине у којима је драстично опао број становника. И за останак има много разлога: равна и плодна земља, близина Румуније која је сада у ЕУ, солидни путеви, интернет веза са целим светом само су неки. Држава би могла да припомогне да они превагну.

Ђуро Ђукић
Овај унос је објављен под Разно. Забележите сталну везу.