Циркус звани Евросонг
Фестивал за избор песме Евровизије, модне ревије и други догађаји у свету забаве инкорпорирају перформанс и позоришне елементе, пацификујући их, истиче филозофкиња медија Дивна Вуксановић

Сцена на којој се, као пратећи програм централном – музичком, појављују пиротехничка и превозна средства, маске, гутачи пламена и извођачи, који често свим посредним средствима, а понајмање гласом, настоје да привуку пажњу публике, постала је карактеристичан показатељ свих одлика друштва спектакла.

Колико се у савременим забавним формама, као што је недавно одржани избор за песму Евровизије, могу уочити позоришни елементи, утицај перформанса, циркуса и специјалних ефеката, питали смо професорку др Дивну Вуксановић, филозофкињу медија и естетичарку на Факултету драмских уметности у Београду.

– Спектакл је форма која данас обједињује све: свет уметности, индустрије, тржишта, и вредности као таквих. Тешко је и замислити неку актуелну форму забаве, без елемената спектакла (ово, углавном, вреди за тзв. Западни свет). Примера ради, у последње време приметно је да модне ревије, те различити маркетиншки догађаји, „ивенти“, и томе слично у све већој мери наликују перформансу као изражајној форми. Уколико није превасходно уметнички, односно друштвено ангажован, перформанс се постепено инкорпорира у свет забаве, и тиме губи свој првобитни, било уметнички било критички (субверзивни) карактер.

Сведоци смо да се он све чешће користи у оквирима тзв. медијске културе, као један од момената спектакла. У ствари, показује се да употреба нових, софистицираних технологија у представљању и генерисању људског света и његове „слике”, није у довољној мери атрактивна сама по себи, па сценски дизајн (светло, звук, сценска архитектура,…), костимографија, глумачка експресија, покрет, и друго, уобличени у „видео-клипове уживо”, као да изнова треба да скрену пажњу публици на једну исту, медијску, тј. тржишну матрицу деловања. Другим речима, перформанс, сагледан у контексту избора за песму Евровизије, изгледа укроћено, пацификовано, инструментализовано, у функцији масовне забаве и спектакла. Извођења су, у овим оквирима, неретко зачињена театарским и корео-елементима, циркуским акробацијама, богатом пиротехником и различитим, медијски атрактивним сценским ефектима – истиче Дивна Вуксановић и додаје да се на овај начин, већ дуги низ година, акценат са музике и њених естетских вредности премешта на план визуелне комуникације с европском, односно глобалном публиком.

Када је реч о оцени наступа домаћег представника, наша саговорница каже:

– Да бих оценила овогодишње наступање нашег представника на такмичењу за песму Евровизије, требало би унапред да имам јасне критеријуме вредновања: музичке, сценске, извођачке, па чак и политичке, односно, у дубљем смислу речи – идеолошке, те естетске, с обзиром на одговарајућа теоријска и практичка полазишта за анализу. У домену популарне културе, не бих се усудила било шта естетски да вреднујем, јер бих се, у сваком случају, дотакла општих места која су у вези са деловањем тржишних механизама у сфери чулних сензација (индустрије забаве) – наглашава наша саговорница и истиче да је у том погледу „сасвим свеједно ко нас и на који начин представља, јер евровизијски контекст извођења репрезентује, заправо, сам себе, као и своје властите вредности”. На наше питање да издвоји добар и лош пример, она каже да су за добар звук на сцени потребни глас и/или инструмент, и култивисана (односно естетски и етички образована) публика.

Када је реч о пропорцији естетског и ванестетског (кич) у друштву спектакла, Вуксановићева каже да је друштво спектакла, у вредносном погледу, синоним за кич, и у њему, изузев шунда или треша, нема ничег што то није (кич субјекти – кич објекти – кич односи).

– Уметност би, тако, као једно од наличја друштва спектакла, требало да обитава или на самој маргини, или потпуно изван тоталитаристичких обриса света спектакла.

Зорица Карановић