Месечне архиве: октобар 2008

[lang_sr][/lang_sr]

[lang_sr][/lang_sr]

[lang_sr][/lang_sr]

[lang_sr][/lang_sr]

Бог је човјеку дао призив да буде свештеник стварања, што значи да цио свијет треба да прође кроз његове руке да би постао свијет Божији. Постоје двије димензије свештенства и обе дозвољавају човјеку да са успјехом остварује своју улогу као … Наставите са читањем →

Човјек је умјесто да оствари заједницу са Богом, пренио центар приноса свијета са нетварног Бога на себе и тако пао у искушење самообожења. То је најдубље значење Адамовог пада.

Да би створени свијет постојао и да би превазишао небиће потребно је да се нађе у заједници са нествореним Богом. Бог је човјеку дао велико назначење, да природи омогући другачији начин постојања од оног што има, будући да је створена.

Хришћанска антропологија полази од тога да је човјек створен по икони и подобију Божијем. Ово учење се излаже у Старом Завјету, у књизи Постања (1,26) и на њему се заснива цијела хришћанска теологија.

Једно од кључних питања хришћанске вјере јесте однос човјека према другим створеним бићима, а у тој перспективи и његов однос са Богом. Човјек је неријетко сматран за биће које је, због својих логичких способности, виши у односу на друга створења.

Стварање човјека, као и свих створења, бива ријечју Божијом («и рече Бог и би тако»). Ријеч Божија којом настају створења (Пост.1,3), није материјалне природе него је разумна сила. Она се поистовјећује са дјелом Божијим, јер ријеч и дјело у Богу … Наставите са читањем →