Дана 27. августа, уочи празника Успења Пресвете Богородице, присуствовао је на богослужењу којем су началствовали волоколмски митрополит Иларион Алфејев и диоклијски митрополит Калист Вер у храму «Свих жалосних радост» у Москви.

Отац Гаврило, бенедиктински монах, живео је више од 30 година као пустињак у планинама Швајцарске, и аутор је бројних студија из аскетике и патристике. Чин примања у Православну Цркву извршен је на почетку празничног богослужења у поменутом московском храму. «Били сте католик, али у души православан. Сада, уочи свеноћног бдења, примисте Православље, као нешто што је дошло сасвим природно,» рекао је митроплоит Иларион, истичући да је ступање оца Гаврила у Православну Цркву «крај једног дугог духовног путовања».

Владика је потом оцу Гаврилу поклонио икону Пресвете Богородице «Свих жалосних радост»; а митрополит Калист је рекао да цариградска патријаршија високо цени богословска дела оца Гаврила, те је изразио наду да «крст који носе православни хришћани, а који ће и он сада понети, неће бити превише тежак за њега.»

превод са бугарског језика:

Сестринство Тројеручице – Шибеник

преузето са: www.dveri.bg

На празничном бденију, поред многобројног вијерног народа, био је присутан и Епископ банатски Господин Никанор.

Присутним вијерницима се у бесједи обратио Владика Василије позвавши на благодарење Господу због радосне вечери и дана када се освећује храм.

„Устостручимо своје молитве како у овом храму тако и у домовима својим. Подигнимо руке своје ка небу и завапимо:“Ти добри Оче наш, хвала ти за милост коју пружаш нама, гријешном роду људском. Хвала ти Боже што не судиш по заслугама нашим него по изобиљу милости Своје доброга Оца. Хвала ти Боже који си послије страдања и мука рода нашега благословио да дочекамо ово радосно вече и дан како бисмо дом Твој предали на духовну употребу вијерном народу чија је душа жедна Бога живога. Нека вам буде срећан почетак освећења овога храма и нека се Бог који је Цар мира зацари у срцима нашим у све вијекове.Амин“.

На празник Нерукотвореног Образа Господа Исуса Христа Свету Архијерејску Литургију су служили Њихова Преосвештенства Епископи зворничко-тузлански Господин Василије, сремски Господин Василије, банатски Господин Никанор, славонски Господин Сава и захумско-херцеговачки и приморски Господин Григорије.

Преосвећеним Епископима саслуживали су архимандрит Данило, протојереји-ставрофори Јово Бановић и Далибор Ђекић, јеромонах Андреј, јереји Митар Млађеновић и Недељко Рашић, протођакони Жарко Мијатовић и Славољуб Милошевић и ђакон Ђорђе Вишекруна.

Литургији је присуствовао велики број званичника Републике Српске на челу са премијером Републике Српске господином Милорадом Додиком.

„Божије милосрђе подарило нам је радост да се у овом предивном граду, у којем се одувијек славило име Божије, подигне један велељепни храм који је посвећен највећој мајци из рода људскога Пресветој Богородици. Драга браћо и сестре ви сте свеколико добро свете Цркве наше и показатељ љубави човјека према Богу и човјека према човјеку. Честитам вам на вашем труду и самоодрицању од коре насушног хљеба јер сте годинама даривали да би овај храм засијао у свој својој љепоти. Даривали сте за извор на коме ћемо се напајати истинама православља и светосавља вјере наше прaдједовске. За нашу искрену љубав врло често смо у историјским токовима добијали за узврат мржњу и каму. Све богомоље овога краја су разорене али данас се захвљујем онима који су разорили дервентску цркву јер Божијим промислом свијетлост је угледала ова љепотица као феникс што устаје из пепела. Данас смо на Таворској гори гдје молимо Бога да нам свима опрости гријехове наше јер смо грешни мислима, ријечима и дјелима. Молим се данас Господу Богу: Свемилостиви Господе опрости прво мом роду али и свима онима који су нам зло чинили. Усели се Господе и у њихова срца, усели се у срца непријатеља наших. Молим све припаднике православне, римокатоличке и исламске вјероисповијести да се сви заједно покајемо за сва лоша дјела која смо чинили јер само ако Господа замолимо за опроштај гријехова можемо очекивати да се усели у срца наша“, истакао је Владика Василије и додао:“Хвала свима онима који су на било какав начин допринјели да ова црква засија у свој љепоти својој. Ако ви браћо и сестре будете долазили на овај дивни извор вјере наше никада жедни нећете бити. Никада нећете бити жедни вјечних вриједности које су у Господа Бога. Овом приликом се захвaљујем Влади Републике Српске на челу са Предсједником Владе, Скупштини Општине Дервента у садашњем и ранијим саставима. Захваљујем се свештенству ове парохије, протама Драгану и Радојици и двојици младих свештеника који су се заложили својим трудом како би се подигла ова светиња. Хвала куму цркве господину Синиши Мандићу и куму крстова господину Јадранку Денићу. Хвала мојој браћи епископима сремском Василију, банатском Никанору, славонском Сави, захумско-херцеговачком и приморском Григорију што су дошли данас да заједно принесемо молитве Богу“.

Након Литургије, којој је присуствовало око 10000 вијерника, услиједила је свечана литија и ломљење славског колача.

Владика Василије одликовао је правом ношења напрсног крста протојереја Радојицу Ћетковића а црвеним појасима свештенике Синишу Максимовића и Илију Јовића.

Кум храма био је господин Синиша Мандић а кум крстова господин Јадранко Денић.

Владичанске грамате признања добили су:

Златна грамата:

1. Влада Републике Српске, Бања Лука
2. Скупштина Општине Дервента
3. Ехта-Р Д.о.о Дервента
4. Синиша/Славка/ Мандић, кум храма
5. Јадранко Денић, Велика Сочаница, кум крстова
6. мр Средоје Новић, Бања Лука
7. Бојко Гатарић, Дервента
8. Душко Рељић, Костреш
9. Васо Давидовић, Мелбурн Аустралија
10. Саво Ружојчић, Дервента
11. Драго Наградић, Дервента
12. Радован Пазуревић, Дервента
13. Дипл. инж. грађ. Споменка Живанић, Дервента
14. Борислав Дујаковић, Дервента
15. Гроздан Ружичић, Дервента
16. Милорад Васелић, Дервента
17. Др Илија Шушић, Бања Лука
18. Драгољуб Кукић, Дервента,
19. Димитрије Давидовић, Осојци
20. Велимир Ђурђевић, Дервента, члан Црквеноопштинс. одбора
21. Ратко Новковић, Дервента, члан Црквеноопштинског одбора
22. Архијерејски намјесник дервентски протојереј-ставрофор Драган Каиновић
23. Петар Чобановић, Агићи

Сребрна грамата:

1. Бранко У. Кузмановић, Дервента, кум темеља
2. Инж. грађ. Милорад Попара, Дервента, посмртно
3. Инж. грађ. Миленко Јокановић, Добој
4. Дипл. инж. архит. Синиша Марић, Дервента,
5. Дипл. Инж. арх. Добривоје Видић, Бања Лука
6. Милан Пећић, Дервента
7. Ђорђе Томинчић, Дервента
8. Драго Кнежевић, Дервента
9. Обрад Кузмановић, Горња Лупљаница,
10. Радмила Шаиновић, Дервента
11. Душан Кузмановић, Дервента
12. Славиша и Бранко Ђураш, Дервента
13. Недељко Тадић, Дервента
14. Милорад Миладиновић, Дервента
15. Боро Нединић, Чикаго
16. Зоран Ђекић, Осојци
17. Војо Тепић, Дервента
18. Станоје Бећаревић, Дервента
19. Перо Ђурић, Дервента
20. Миле Р. Тадић, Дервента
21. Бранислав Раилић, Дервента

Грамата:

1. Станислав Чавић, Дервента, члан Грађевинског одбора
2. Ристо Ћебеџија, Дервентски Луг, члан Грађевинског одбора
3. Перо Маркелић, Осиња, члан Грађевинског одбора
4. Ђорђо Петковић, Дервента, члан Грађевинског одбора
5. Чедо Маркелић, Дервента, члан Грађевинског одбора
6. Љубинко Стефановић, Дервента, члан Грађевинског одбора
7. Наде Планинчевић, Осиња, члан Грађевинског одбора
8. Душан Вуковић, Дервентски Луг, члан Грађев. одбора
9. Бошко Ђекић, Дервента, члан Грађевинског одбора
10. Др Бошко Мишић, Добој, члан Грађевинског одбора
11. Миро Асентић, Дервента, члан Грађевинског одбора
12. Мр Раде Самарџић, Дервента, члан Грађевинског одбора
13. Витомир Тошић, Дервента, члан Грађевинског одбора
14. Дипл. инж. грађ. Владимир Лазић, Дервента, члан Грађ. одб.
15. Трипо Нинчић, Дервента, члан Грађевинског одбора
16. Миливоје Новић, Дервента, члан Грађевинског одбора
17. Зоран Будишић, Дервента, члан Грађевинског одбора
18. Душан Нинковић, Дервента, члан Грађевинског одбора
19. Новак Новић, Дервента, члан Грађевинског одбора
20. Душан Рашић, Дервента, члан Грађевинског одбора
21. Милорад Ђурђевић, Дервента, члан Грађевинског одбора
22. Бранислав Макрић, Дервента, члан Грађевинског одбора
23. Мр Војислав Новић, Дервента, члан Грађевинског одбора
24. Маринко Лисичић, Дервента, члан Грађевинског одбора
25. Проф. маш. Недељко Прерадовић, Дервента, чл. Грађ. одбора,
26. Раденка Спасенић, Дервента, члан Грађевинског одбора
27. ЈП Дервентски Лист, Дервента
28. Боро Теофиловић, Дервента, предсјед. Црквеноопшт. одбора
29. Драго Рашић, Дервента, потпредсјед. Црквеноопш. одбора
30. Гавро Асентић, Мишковци, члан Црквеноопштинског одбора
31. Ратко Душанић, Доња Лупљаница, члан Црквеноопш. одбора
32. Боро Поповић, Доња Лупљаница, члан Црквеноопшт. одбора
33. Миливоје Кукић, Дервента, члан Црквеноопштинског одбора
34. Мирко Живковић, Дервента, члан Црквеноопштин. одбора
35. Коста Николић, Дервента, члан Црквеноопштинског одбора
36. Миленко Вујичић, Осојци, члан Црквеноопштинског одбора
37. Јово Вуковић, Дервентски Луг,
38. Славиша Товак, Дервента
39. Милован и Весна Николић, Дервента
40. Студенка Брестовац, Дервента
41. Драгослав Ножица, Дервента

Храм је освештало пет владика Српске православне цркве – банатски Никанор, сремски Василије, славонски Сава, захумско-херцеговачки и приморски Глигорије и зворничко-тузлански Василије.

Након освештања у храму је служена и прва архијерејска литургија, коју је предводио владика Василије.

Предсједник Владе Републике Српске Милорад Додик, који је присуствовао освештењу храма Успења пресвете Богородице, изјавио је да је Српска православна црква једна од најснажнијих елемената националног идентитета Срба у РС.

Додик је рекао да је Влада Српске увијек подржавала изградњу православних храмова у жељи да црква сваким даном буде јача јер је она важно мјесто окупљања.

Јединство цркве, каже Додик, јача јединство Српске.

Владика Василије је захвалио на помоћи коју је за изградњу овог храма дала Влада РС, као и општини Дервента и бројним другим заслужним институцијама, предузећима и појединцима.

- Хвала онима који су срушили нашу стару цркву јер да тог чина није било, ми данас не бисмо имали ову љепотицу у центру града – рекао је владика Василије.

Стара дервентска православна црква, која је срушена на Спасовдан 2. маја 1992. године, изграђена је 1855. године, а изградња нове цркве започета је 1994. године.

- Нека овај храм буде мјесто гдје ћете се хранити истинама прадједовске вјере. Из православних цркава никада се није проповиједала мржња, али за нашу хришћанску љубав врло често смо доживљавали мржњу, каму, разарање и страдање сваке врсте. И никад нисмо проклињали – рекао је владика Василије, позивајући на љубав и поштовање.

За кума храма изабран је Синиша Мандић из Дервенте, а за кума крстова Јадранко Денић из Велике Сочанице.

За изузетан допринос у изградњи цркве највишим црквеним признањем, орденом Светог Саве одликовани су Милорад Симић, начелник општине Дервента, Славко Мандић, власник предузећа “Мандић комерц”, и Горан Томић из Париза.

Јединство
- Ми у Републици Српској се никада нећемо одрећи РС зарад некаквих циљева који нам се нуде. Наше јединство данас је важније него икада. Само нас то јединство може одржати да останемо и да живимо на овим просторима. РС је изворни Дејтон и ми нисмо спремни да га мијењамо на њену штету – нагласио је Додик и поновио да је Република Српска трајна категорија свидјело се то неком или не.

Непосредан повод ове надасве важне архипастирске посете је јубилеј бечке Црквене општине: пре тачно 150 година ова заједница је правно регистрована код тадашњих аустријских власти. Српска православна Црква и Срби су међутим и пре ове званичне регистрације били пристутни на територији Беча и Аустрије. У чланку Његовог Преосвештенства Епископа средњоевропског Г. Константина који објављујемо у овом издању нашег билтена говори се о активностима Срба у хабзбуршкој престоници још од 1670. године. Тиме је Црквена општина у Бечу и настарија црквена општина Епархије средњоевропске.

Епархија средњоевропска позива све православне вернике на следећа богослужења на којима ће служити или којима ће присуствовати Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј:

Петак, 10. септембар 2010:

17.00: доксологија и вечерње богослужење у храму Св. Саве у Бечу, Veithgasse 3, 1030 Wien

Усековање главе Св. Јована Крститеља, субота, 11. септембар 2010:

9.00: Св. Архијерејска Литургија у храму Св. Василија Острошког у Линцу, Posthofstraße 41, 4020 Linz; очекује се да ће Његовој Светости саслуживати четири архијереја, дванаест свештеника и четири ђакона.

19.00: Вечерње богослужење у Храму Васкрсења Христова у Бечу, Engerthstr. 160-178, 1020 Wien

Недеља, 12. септембар 2010:

8.30: Света Архијерејска Литургија у Храму Васкрсења Христова у Бечу, Engerthstr. 160-178, 1020 Wien; очекује се да ће Патријарху Г. Иринеју саслуживати десет митрополита и епископа Васељенске Патријаршије, Руске, Румунске и Српске православне цркве, десет свештеника и четири ђакона.

У току посете Аустрији Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја ће примити најзначајније личности аустријског и бечког јавног живота. Већ првог дана посете Патријархове, аустријска фондација «Про Оријенте», посвећена сарадњи са Православном црквом и старооријенталним црквама, приредиће свечану академију у част Његове Светости у просторијама Аустријске националне библиотеке у некадашњем царском дворцу Хофбург и том приликом предати Патријарху српском повељу Заштитника ове фондације. Истога дана, Његову Светост ће примити и директорка Аустријске националне библиотеке, Јохана Рахингер, која ће Патријарху и делегацији Српске православне цркве представити српске ћириличне рукописе који се налазе у овој библиотеци, између осталога и рукопис превода Новог Завета Вука Стефановића Караџића.

После Св. Литургије на Усековање главе Св. Јована Крститеља, 11. септембра у Линцу, Његова Светост и пратња отпутоваће у меморијални центар на месту некадашњег концентрационог логора Маутхаузен и тамо одслужити помен жртвама. У поподневним часовима 12. септембра Његова Светост је позван на прославу «Maria-Namen-Feier» у бечкој Градској сали, после чега је планиран пријем код бечких Фрањеваца.

У понедељак 13. септембра Патријарх ће посетити аустријског шефа државе, Хајнца Фишера, у дворцу Хофбург. Председник Фишер је још 29. јуна, приликом отварања изложбе «Србија – културна спона Истока и Запада» у бечком Катедралном музеју, јавно најавио долазак Његове Светости у Беч и исказао своју радост поводом ове посете. Истога дана Патријарх Г. Иринеј ће посетити и бечког градоначелника Михаела Хојпла и уписати се и Златну Књигу града Беча. Његова Светост ће 13. септембра посетити и грчки храм Свете Тројице у Бечу на позив Митрополита аустријског Г. Михаила (Стаикоса) из Васељенске Патријаршије. Његову Светост Патријарха ће истога дана угостити и римокатолички надбискуп Беча, Кардинал Кристоф гроф Шенборн. За исти дан планирана је и постета катедрали Светог Стефана и Катедралном музеју у којем још увек траје изложба «Србија – културна спона Истока и Запада».

ЕПИСКОП СРЕДЊОЕВРОПСКИ КОНСТАНТИН ПОВОДОМ ДОЛАСКА ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ ГОСПОДИНА ИРИНЕЈА У БЕЧ

Архипастирска и првосвјатитељска посета Његове Светости патријарха српског Господина Иринеја Бечу и Аустрији поводом обележавања 150. годишњице Српске православне црквене општине Светога Саве у Бечу има посебан значај, јер присуство Српског народа и његово учешће у животу престонога града траје знатно дуже у односу на годишњицу која се обележава.

Подсећања ради да напоменемо да је цар Леополд I 1670. године дао повластице српским и јерменским трговцима, опуномоћивши их да посредују у трговини Истока и Запада и да је исти Цар, после Велике сеобе 1690. године под патријархом Арсенијем III, даривао Српском народу више привилегија, признавши му, између осталог, слободу вероисповести и црквену аутономију. У Бечу је једно приградско насеље, на почетку 18. века носило назив Ratzenviertel, што се по имену може сматрати именом српске четврти. Стваралаштво Вука Стефановића Караџића, Корнелија Станковића, Бранка Радичевића, Петра Петровића Његоша, као и присуство Обреновића и других познатих личности српског народа у Бечу, говори о значају овога града у културној и националној историји Српског народа. Чувајући свој идентитет, српски великани дали су свој допринос да и српски народ буде равноправно представљен са европским народима, носиоцима светске културне баштине.

Архипастирску посету Његове Светости Патријарха Иринеја Бечу требало би посматрати у континуитету са српским јерарсима који су имали јурисдикцију над свима православнима у Аустрији, укључујући и престони град Беч. Подсећања ради, први православни храм у Бечу, посвећен Светом Георгију, осветио је београдско-карловачки митрополит Мојсије Петровић 1726 године. И после стварања Буковинске митрополије са седиштем у Бечу 1884. године, у чији су састав ушле српске епархије далматинско-истријска и бококоторска, а која је створена због политичких, а не црквених разлога, црквена општина Светога Саве у Бечу је, благодарећи мудрости Епископа Никодима Милаша, сачувала своју аутономију остајући под духовном црквеном влашћу (јурисдикцијом) српског епископа све до 1920. године, када је ова црквена општина потпала непосредно под јурисдикцију Српског патријарха у Београду.

Архипастирску посету Патријарха Српског Бечу и Аустрији, требало би разумети и као смотру српског народа, који само у Бечу броји скоро 100.000, док у Аустрији број припадника Српске православне цркве достиже цифру близу 200 хиљада. У томе контексту требало би разумети значај обележавања јубилеја, то јест: да своју свету веру православну непоколебиво чувамо, не заборављајући припадност своме народу.

Информативна служба
Српске православне епархије средњоевропске

Инфо | 21:11 26/08/2010 | Извор: РТРС

Дјечји логор у Јастребарском био је смјештен на четири локације и то код самостана гдје је било око 400 дјеце, дворцу некадашњег грофа Ердедија гдје је било 200 дјеце, згради економије гдје је било 280 девојчица и селу Ријека гдје је било лоцирано око 1 500 малишана.

Дјеца су у Јастребарско довођена из логора Стара Градишка гдје су завршавала послије усташких офанзива на Козари и Поткозарју.

Михајло Вељић, који је као дванаестогодишњак прошао голготу Јастребарског, сјећа се да је свирепост над дјецом почела још у Окучанима гдје су по несносној врућини трпани у вагоне у којима су читав дан путовали до Загреба без воде и могућности да врше нужду ван њих, што је проузроковало смрт доста дјеце.

“По доласку у Загреб ошишали су нас и обукли у усташке униформе. Спавали смо у баракама на слами и врло брзо је наступила дизентерија која је покосила много дјеце”, присјетио се Вељић.

Он каже да је према евиденцији мјесног гробара Фрање Иловара, који је сахрањивао дјецу из Јастребарског, покопано 1 018 дјеце, док се процјењује да их је укупно умрло око 1 500. Вељић је рекао да су логорима управљале часне сестре, а према окрутности се издвајала Мерцедес.

Нажалост, Вељић каже да ослобођење дјеце из логора 26. августа 1942. године није донијело слободу за све малишане, јер партизани нису знали за локацију логора у селу Ријека.

Према његовим ријечима, тужну судбину су доживјела и дјеца која због болести нису могла пјешачити даље према Кордуну већ су распоређена по кућама у Светој Јани, гдје су у усташким офанзивама које су услиједиле поново похватана и враћена, а дјеца која су ухваћена у селу Пећно су убијена и бачена у јаму Јазовка.

Гојко Кнежевић, такође један од преживјелих логораша, сјећа се како су часне сестре тукле дјецу брезовим прућем умоченим у слану воду или сирће, због чега и данас има одређену врсту страха када сретне часну сестру.

У обиљежавању годишњице ослобођења дјеце у Јастребарском, осим замјеника начелника те општине Александра Станића, који је рекао да мјештани “немају ништа са оним што се дешавало у логорима”, нико се од званичника није појавио.

Догађај није пратила нити једна новинарска екипа из Хрватске, није било мјештана, изостало је опело за страдале, није упаљена ниједна воштана свијећа, већ је положено само неколико вијенаца и упаљено неколико лампиона испред скромног споменика у градском гробљу.

Ђ.В.

Бањалука, августа – Саборни храм Христа Спаситеља у Бањалуци добио је недавно на поклон непроцењиво духовно благо – честице моштију 42 светитеља. Према речима старешине храма протојереј-ставрофора Ратка Радујковића, верник и хаџија Бранко Зец, родом из Санског Моста, који 25 година живи у Америци, поклонио је мошти светитеља пред којима се свакодневно верници моле за духовно и свако друго исцељење.
Он каже да му је Бранко Зец, када је видео Храм Христа Спаситеља, рекао да „неће дати прилог у новцу већ много вреднији поклон”.
„Недавно нам је даровао честице моштију 42 светитеља. Он је честице светитеља добио као израз захвалности од манастира и цркава које је обишао и даривао – од Јерусалима и Палестине, преко Свете Горе до Русије”, каже за „Политику” прота Ратко Радујковић и наглашава да свака честица има сертификат који потврђује њено порекло и веродостојност.
Он је додао да су честице моштију светитеља стављене у моштаник или кивот. „У моштанику имамо честице Прохора Пчињског, светог владике Николаја, архиђакона Стефана, апостола Томе и Јакова, великомученика Георгија, Јована Златоустог, светог великомученика Пантелејмона, великомученице Ирине, Мати Ксеније, свете мученице Теодосије, светих мученика Максима, Викентија, Христофора, Петра, светог епископа Исидора, свете Урсуле, комадић одеће светог Јована Шангајског, честицу крста на којем је распет Исус Христос…”, каже наш саговорник.
Он додаје да сваки дан, од седам ујутро до 21 час увече, долазе верници на поклоњење честицама светитеља. „Истински верници, који се поклањају и моле пред моштима светих често добију исцељење и духовну сатисфакцију, јер наши светитељи су наши молитвеници пред Богом и ми се преко њих молитвама обраћамо Свевишњем”, казује нам прота Ратко Радујковић.
На наше питање – има ли неки храм са више честица светитеља – отац Ратко је одговорио: „У манастирима и црквама које сам ја посетио у светој земљи, Грчкој… видео сам да неки имају по 10 до 15 моштију. Али, ниједна црква или манастир, колико ја знам, нема 42 честице моштију светитеља и то нас чини поносним на наш Саборни храм Христа Спаситеља”.
Прота Ратко је за Бранка Зеца, дародавца честица моштију, казао да је он успешан пословни човек у Њујорку. „Он је врло побожан човек, члан је Црквеног одбора у Њујорку и у њујоршкој цркви Светог Саве, у којој је мој син Владислав парох, Зец у богослужењу учествује као штец. Рекао ми је да – када год се замори и изнервира земаљских пословима – оде у светиње у светој земљи, Грчкој, Русији, Светој Гори… Тамо проведе по 10 до 15 дана, и духовно препороди. И то му омогући да се даље успешно бави бизнисом и да помаже православне светиње широм света”, нагласио је прота Ратко Радујковић.
Боро Марић

објављено: 24.08.2010.

Први дан створена је светлост: “И рече Бог: Нека буде светлост! И би светлост. И виде Бог светлост да је добра; и растави Бог светлост од таме”. Тај дан је дан један: из њега извиру и њему се враћају сви дани. (Јеврејска реч “јом” дан, може да значи одређени астрономски или неограничени временски период настанка света).

Други дан Бог је створио свод небески и раставио воду под сводом од воде над сводом, а свод назва Бог небо. То је оно видљиво небо. Иза њега се налазе безбројни Божји светови, названи симболично – “вода над сводом”, јер круже и теку, сваки својом путањом, хармонично и без сударања, по бескрајном простору.

Трећи дан снагом речи Божје оделила се вода од копна. На земљи је израсла трава и разноврсна дрвета која рађају плод. Силом Божије речи то једном засејано семе, увек доноси плод, захваљујући благослову и заповести Бога..

Четврти дан Бог је створио светила на своду небеском. Сунце да управља даном, и месец да управља ноћу, и звезде: да светле и да буду знаци времена, дана и година. Првостворена светлост, расута по целој творевини, сабрала се и особито заблистала, овог дана, кроз небеска светила. Сунце је обасјало земљу, обавијену дотада густим маглама и влагом.

Пети дан Бог је ствроио жива створења у водама, рибе и остала створења велика и мала, као и птице небеске, по врстама њиховим.

Шести дан створио је Бог стоку и ситне животиње и звери земаљске, по врстама њиховим.

На крају рече Бог: “Да начинимо човека по лику и подобију Нашем, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи.” Пресвета Тројица, Бог наш, створио је човека од праха земаљског, и удахнуо у њега дух живота. Прво је Бог створио Адама, па му је онда створио жену, “човечицу”, Еву, да му буде помоћник на путу ка вечном циљу њиховог живота и живота свих створења. Човек и човечанство постају тако тајанствена слика у којој се огледа Света Тројица: Људи су створени да се узајамно воле и испуне несебичном божанском Љубављу.

Митрополит Амфилохије, Епископ Данило – Нема лепше вере од хришћанске