Свети Стефан Лазаревић

Свети Деспот Стефан Лазаревић (1389-1427)

Средњовековно раздобље српске историје било је плодно култовима националних светитеља. За Србе је то било време цивилизацијске равнотеже, одавно окарактерисано као златно доба црквено-народне историје. Тада се на првом месту Света Лоза Немањића, потомство Св. Симеона Мироточивог бринуло о напретку како Цркве, тако и државе. Идеал црквено-државне симфоније на тлу Европе средњег века нигде није тако достигнут као у Србији.

Владари су браниоци Цркве, њени помагачи, закони се доносе на добробит хришћанства. Треба истаћи да никада у историји средњовековне Србије није дошло до сукоба државних власти са представницима црквене јерархије.

Са друге стране, у Византији то није случај, јер су тамо чести примери цезаропапистичких тенденција владара и негирања аутономије Цркве, односно њених духовних надлежности.

Прекид директног мушког потомства Немањине лозе, тешке политичке прилике изражене кроз сукоб обласних господара и претеће османске најезде 1371, ставиле су Србе пред нове и непредвиђене изазове. Успон кнеза Лазара Хребељановића, његова политика уједињавања расутих крајева и наслањање на старе црквене традиције, пружила је темељ за успостављање бране према иноверном освајачу са истока. Добар плод његовог потомства јесте и син Стефан, који је у политичкој историји српског средњовековља заузео упечатљиво место.

ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

О његовој владавини 1389-1427, поред документарних извора, страних хроника, путописа и других извештаја, главни извор података представља „Житије“ које је написао Константин Философ. Писац је био деспотов савременик и аутор је наизглед хагиографског списа која се одликујују правом историјском фактографијом. Милан Кашанин са правом примећује да је Константин Философ велики као мемоариста и историчар, а мање дубок као мислилац и поета у односу на своје претходнике истог призива и посла житијног приповедња, Доментијана и Теодосија. Ипак, само дело има оригинални наслов: Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочестивога господина деспота Стефана, написано по заповести и захтеву најсветијег патријарха све српске земље Кир Никона и дворских начелиника и виђањем трисветога јављања, док је сам деспот Стефан тражио да ово буде. Већ се у наслову откривају трансцедентни и драматуршки детаљи: упокојени владар се јавља на чудесан начин писцу његовог житија. Ауторство има благослов и врховну санкцију Српског Патријарха. Према делима вере и улози у духовном животу српског престола, народа и свога личног, деспот Стефан стоји у линији светости својих прадедова Немањића и свога оца, Св. великомученика и новомученика Кнеза Лазара српског и косовског.

Спис има доста историјских појединости, због пишчеве учености и обавештености спада у врсту доброг историографског штива. Стоји на библијској подлози и агиолошком терену, не губећи црквено значење и еклисијалну функционалност. Писац, деспота пореди са великим владарима старозаветне библијске историје. Тој компарацији доприносе деспотова дела која се пореде са боговидцем Мојсијем, песником и царем Давидом, премудрим Соломоном, војсковођом Исусом Навином… Деспотову изузетност за српску први је оценио Константин Философ, а од ње није, након акривичних и опсежних истраживања одступила ни модерна историјска наука. Наиме, каже се, да је био добар и са Западнима (Угри) и са Источнима (Турци). Преговарачком вештином и ратничким умећем, наизменичном применом оба политичка метода, сачувао је капацитет своје разорене и намучене земље, а добром економијом (рударство) уздигао углед Србије у тадашњем свету.

ТРАДИЦИЈА ДЕСПОТОВЕ СВЕТОСТИ

Деспот Стефан се назива Светим у књижевним саставима насталим непосредно после његове смрти. У српском родослову писаном око 1597. године назива се „Блаженим и Светим“, а исти придев се помиње и у родослову из друге половине XVII века. Крајем XVI века српски монаси у својој преписци са папом Климентом VII наводе да се „деспотово Свето тело налази у Манастиру Раваници“. Народно поштовање исказано кроз црквени култ, неговање нарочитог односа и спремност да се од личности тражи молитвено заступништво пред Божијим престолом види се и у иконографским остварењима. Деспот Стефан се приказује са ореолом у Каленићу, Манасији, Љубостињи, Руденици, Копорину, Добруну и Ораховици. Поред лика најчешће се наводи титула „Свети цар“. То је поједностављено схватање значења деспотске титуле у Византији која је одмах до цареве. Ово су довољна сведочанства спонтаног поштовања које је верни народ помесне Српске Цркве исказивао. Такође, из српског културног круга популарност и поштовање деспота Стефана Лазаревића се преноси у XV веку међу Русе, а њихови богослужбени рукописи га сматрају Светитељем (бр. 686 Тројицко-Сергијеве Лавре, бр. 307 Волоколамског манастира, бр. 47 Почајовске лавре). Од XVII века рачунају га међу Свете и неки чешки месецослови. Лик деспота Стефана Лазаревића је, према мишљењима неких историчара уметности извајан међу ликовима угарске властеле под окриљем Пресвете Богородице у римокатоличком Манастиру на Птујској Гори. Ипак, Свети није имао ни рукописне ни штампане службе што ће се наметати као главна примедба и препрека рецепцији његове традиционалне Светости.

ОЗАКОЊЕЊЕ КУЛТА НОВИЈЕГ ДАТУМА

Патријарх Димитрије се и сам бавио историјским истраживањима, а своје интересовање за проблеме из историје Српске Православне Цркве није сакривао пред кругом својих учених пријатеља. Приредио је прво критичко издање Хиландарског типика Светог Саве, које се дуго у науци сматрало као најбоље. Митрополит Београда и целе Србије Димитрије је Светом Архијерејском Сабору Краљевине Србије још 1907. и 1912. године предложио да се деспот Стефан Лазаревић и званично упише у каталог Светих. Као основне разлоге навео је владарев допринос изградњи нових цркава (Манасија, Руденица, Велуће, Копорин, Београдске цркве) и његов допринос на књижевном пољу, тј. организацији преписивачке делатности.

Званично проглашење деспота Стефана за Светитеља била је давнашња жеља поглавара Београдске митрополије коју је он саопштио ученим Србима Стојану Новаковићу и Чедомиљу Мијатовићу. Питање се одгодило јер је Србија ушла у узастопне ратове, најпре Балканске (1912-1913), а затим и Први светски рат (1914-1918). Питање је поново покренуто 1924. године, на Ванредном заседању Св. Архијерејског Сабора у Пећи од 26. до 27. августа када је, сада Српски Патријарх Димитрије Павловић покренуо питање званичног уписа деспота Стефана у диптихе Светих Срба. На предложени дневни ред као прва тачка је стављена деспотова канонизација. У Сабору по овом питању није била постигнута једногласност. Јавили су се за реч архијереји који су предлагали да се то питање не решава на пречац, него да се формира посебна комисија и одбор за канонски поступак. У живој дебати су учествовали Епископ битољски Јосиф Цвијовић који се залагао за опрезно и трезвено поступање. Слично мишљење су изразили Митрополит скопски Варнава, Епископи: Георгије темишварски, Иларион вршачки, Михаил рашко-призренски, Јефрем жички и Иринеј бачки. На саборској седници није постигнута одлука. Ипак, Патријарх Димитрије је на бденију 19. јула 1927. прогласио деспота Стефана за Светитеља, предложивши Сабору да се његово име упише у диптихе Светих, а за ту прилику му је написао службу која је литографски умножена.

Извор: Православље

Овај унос је објављен под Бисерница. Забележите сталну везу.